Našla sam ga slučajno u plehanoj kutiji, zavučenoj u kredenac, tamo gde stoje bezvredne stvari koje ne želim ni da gledam, ni da bacim, sa kojim ne znam šta da radim. Među dugmadima i izlomljenom bižuterijom, kao u onoj partizanskoj pesmi kad je “u tunelu usred mraka zasjala petokraka” tako je zasvetlucao Titov dukat. Nisam ga tražila, jer sam zaboravila da ga imam.
Dobila sam ga tri godine pre Titove smrti, skovan je kao jubilarni za maršalov 85. rođendan. Ni tada mu se nisam obradovala, nisam znala koja mu je namena. Da ga poklonim nekom novorođenčetu, smejali bi mi se, da ga držim za ukras još mi se nesuvislijim to činilo.
Dukati se u to vreme nisu pominjali u mojoj generaciji. Samo su neke starice, neke strine, nane, babe i prababe opisivale kako je u ratnim vremenima poneki zlatnik uspevao da im nahrani porodicu. Jednoj je “napoleon” otišao za džak brašna, druga je “franca jozefa” trampila za vreću krompira. Sve su te priče zvučale kao anahrone hiperbole. Činjenica da mi je neko iz poprečne rodbine poklonio Titov dukat, delovala je kao neka bizarna poruka bez realnog smisla.
Kamenovanje nekadašnjeg Eldorada
Nisam mogla da ga povežem ni sa pričama iz ratne prošlosti, niti sam pomišljala da bi Titov lik na novčiću mogao da utiče na moj život u budućnosti. Kretanje cena zlata nisu me zanimale, a nisam baš ni verovala da je socijalistički novčić sa Titovim potpisom zaista zlatan.
Dukat je iz mraka izronio, punih 44 godine pošto je skovan verovatno u Majdanpeku. Tamo gde Kinezi danas vade zlato, gde nad gradom odjekuju eksplozije i viju se oblaci crne prašine. Iznad Majdanpeka izdiže se planina Starica koja mora da se raznese, kako bi se sanirali kopovi bakra, zlata i srebra… Bar tako tvrde vlasnici rudnika.
Tamo gde je za Titova života bio srpski (ili jugoslovenski) ”Eldorado”, nema više Zlatare Majdanpek. Meštane i novonastanjene Kineze svakodnevno bude sirene, eksplozije i tutnjava kamenja.
Tamo se odigrava jedan rat, o čijim povodima uzrocima i ishodima postoje kontradiktorna saopštenja u koje je teško poverovati. Vlast i kompanija Zidjin uveravaju javnost da se sva ta tutnjava proizvodi kako bi meštani mogli da zarade plate i prehrane porodice. S druge strane su grupe građana koje su se odmetnule u neku vrstu modernih partizana rešeni da se izbore protiv okupatora spasu i oslobode Staricu od zlata za domaću potrebu, nema ovde više ni pomena. A priča se da Majdanpek leži na tonama dragocenog metala.
U istom kotlu sa Tuđmanom
No, gledam ja svoja posla. Šta ću da uradim sa svojim krokodilčićem koji je poput neke izumrle vrste izronio na svetlost ovog modernog, srpska vlast kaže, zlatnog doba.
Tu odmah iza ugla je prva prčvarnica, a zvanični naziv joj je menjačnica. Menja dinare za evre, evre za dinare, otkupljuje zlato “po najboljim cenama”.
Iza šanka sačekala me je žena ravnodušnog izraza lica i brzo ga izmerila. Zatim je jednu njegovu ivicu počela da šmirgla po crnoj rapavoj podlozi. Po tom prahu pokapala je iz bočice neku tečnost. Da bi mi glasom bez ikakvih vibracija i tonaliteta saopštila dijagnozu: šest stotina evra i još malo više.
A ja… zapanjena količinom novca koju bez ikakvog napora mogu da dobijem. Samo tren posle tog šokantnog otkrića, probudila se u meni sumnjičavost. ”Hoće da me prevari, na drugom mestu sigurno dobijam još mnogo više”, pomislila sam.
Obiđoh ja još nekoliko “menjačnica”, a načičkane su po mom kraju na svakom koraku. Po gustini naseljenosti, biju bitku sa apotekama i kladionicama.
Nema prevare. Svi mi nude u dinar isto, sve vage su tačne, sve šmirgle su isti prah prevrednovale.
Prodaću ga, ali sa stilom, odlučila sam. Izašla sam na Bulevar kralja Aleksandra (nekada Revolucije) i ušla u jednu renomiranu juvelirnicu. Ispred mene, na merenje Tuđmanovog zlatnika čekala je moja stara prijateljica.
“Da li se u Srbiji prima dukat sa likom prvog predsednika nezavisne Hrvatske”, bilo je njeno pitanje.
„Ne brinite, sa zadovoljstvom ćemo ga pretopiti”, odgovorila joj je mlada, lepa, ljubazna prodavačica. „Sa zadovoljstvom“, to je bilo jedino što je možda odavalo neki stav u vezi sa ovom trgovinom. I Tito, drug Tito, završiće, dakle, u tom loncu zlatnog doba.
Kako je kisnula Jovanka, a kako se luksuzira premijerka
“Otkad nema Jože lopovi se množe”, bila je jedna od originalnih parola koju je nosio neki njegov poklonik prilikom obilaska Kuće cveća na Dedinju, gde se nalazi grob doživotnog predsednika Jugoslavije. Samo malo dalje nalazi se vila u kojoj je do kraja života boravila njegova supruga. U tu ruiniranu kuću koja je prokišnjavala, Titova udovica je bila primorana da se useli. Od Tita nije uspela ništa da nasledi, takav je bio socijalistički kod. Grejanje nije radilo, sve u svemu neveseo je bio njen život u starosti.
Pre nego što se u njega uselila premijerka “taj objekat” preuređen je do neprepoznatljivosti. Svaki delić fasade, krova, stolarije pažljivo je obnovljen, uključujući dvorište, ogradu i okolne trotoare.
Ana Brnabić (već više od pola godine u tehničkom mandatu, pa potom mandatarka bez vlade) uselila se sa svojom porodicom u jednu od najlepših i najluksuznijih vila na Dedinju. Tajna je koliko smo platili da bi se ruina u kome je boravila Jovanka, pretvorila u velelepni rezidencijalni zamak. Neki kažu dva i po miliona evra.
Dok sam se odricala Titovog dukata, nisam osećala jaku grižu savest. Nisam bila titoista, nije mi se između ostalog dopadalo što moju zemlju zovu Titova Jugoslavija. Mislila sam da domovina pripada svima nama, da nije Titova, niti može postati vlasništvo bilo kog drugog pojedinca, korporacije, strane ili domaće sile.
Usklađivanje aritmije
Otkad sam ovaj dukat tako dobro utopila, odlučila sam da ipak odem na Titov grob, da vidim kako on izgleda, pa i da mu se zahvalim na nenadanom materijalnom dobitku. Niko me do sada ni za vernost nije tako bogato nagradio. A njemu nisam bila baš lojalna ni dok je bio živ.
Počela sam i da razmišljam šta bi za pare koje sam “zaradila”, želela da kupim. I odlučila sam se za nešto od onoga što sam u Titovo vreme dobijala besplatno.
Žena sam u godinama, sve mi se rasklimalo, pa treba da odem prvo kod kardiologa. Da vidi zašto mi čas ubrzava, čas zastaje srce. Neka neki stručnjak u privatnoj praksi detaljno proveri da li taj mehanički ritam može da se uravnoteži. Ne očekujem da moj organ bude ”saniran”, onako perfektno kako je renovirana rezidencija mandatarke. Ali valjda taj doktor neće moje srce da razlupa ni onako kako se radi ozdravljenja ruši Starica, Majdanpek, Stara Planina, Beograd…
Ne tražim nikakav bajpas. Samo neka me našteluje na novo vreme.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.