Svi su od srpske vojske bežali na Zapad, a ja na Istok. U Ukrajinu. Imao sam sreće, na studijama žurnalistike u Lavovu naišao sam na ljude neiscrpnog entuzijazma, koji su tu moju odluku znali da cene. Konačno, nakon pada “gvozdene zavese” bio sam među prvima koji je dobio priliku da upozna svoje sunarodnike, svoju ukrajinsku braću i sestre, i deli sa njima sve poteškoće prvih godina postsovjetske nezavisnosti. Pričali su mi o strašnom sistemu u kome su i supružnici jedni druge cinkarili KGB-u. Uvek sam se pitao – kako, zbog čega, zbog posla, unapređenja, veće plate?…
Ukrajinci su takođe bežali, ali na Zapad i to od nemaštine, neretko završavajući kao belo roblje teškog fizičkog rada ili bordela. Dok je narod na celom postsovjetskom prostranstvu slavio raspad komunističke imperije, rađali su se oligarsi i ubrzo je došla kriza. Radnički kvartovi su postali leglo bandi nastalih iz uništenog proletarijata. Zbog čestih napada, noću se nije preporučivalo ići gradom. Tu gde si se zatekao, ostajao si do jutra.
Ipak, mi smo bili zaneseni preporodom ukrajinskog jezika i savremene avangardne kulture. Zbog džeparoša i sitnih krimosa, kreativni kafe klubovi bili su zatvorenog tipa.
Brat mog prijatelja
Prvi put sam bio na raspustu u Srbiji nakon Dejtona. Siva i sumorna slika. O zločinima počinjenim u naše ime informisali smo se sa satelitskih kanala. Sistem je bio velikosrpski, narod je živeo u zabludi da će jednog dana nastaviti tu gde je stala SFRJ. Na jednoj rođendanskoj žurci upoznao sam brata mog prijatelja koji je radio za državnu bezbednost.
“Znamo mi njih, neće te dirati sada, tek kad se približiš diplomi”, rekao je. “Ko da me dira”, pitao sam u onom veselju i buci, ali umesto odgovora dobio sam osmeh.
Kao što se u Srbiji vodio sukob mlade generacije sa režimom Slobodana Miloševića, u Ukrajini su se studenti stidljivo pobunili protiv proruskog predsednika Leonida Kučme. Ukrajinci su bili oduševljeni srpskim studentskim protestima i šetnjom 1996/97. koji su im bili uzor. Svi smo bili na istoj liniji – oterati diktatore.
Prvi put sam osetio da je “gvozdena zavesa” samo pomerena na državne granice kada je moja generacija krenula na vojnu obuku, koja je na studijama u Ukrajini obavezna. Oni su postajali obaveštajni oficiri, a ja apatrid. Nakon trećeg piva, najbolji prijatelj mi je u poverenju rekao da im je sugerisano da preda mnom ne pričaju o obuci. Tako je i bilo. Kao da se stvorio neki zid oko njihovog ozbiljnog shvatanja patriotske uloge očuvanja mlade države od stranaca. Doživeo samo to ne samo kao lično odbacivanje, već i produžetak totalitarne države u njihovim mladim srcima. I naravno da se nismo razumeli: oni su voleli svoju državu koju su napokon dobili, a ja sam od svoje bežao.
Završićemo u podrumu
Brzo sam zaboravio razočarenje i nastavio da zajedno sa kolegama smišljam akcije otpora pokušaju povratka tvrde ruke. Ipak, od tada na protestima sam sve više primećivao momke u kožnim jaknama i kriminalnog spoljnog izgleda. Pitao sam se da li će me moji saborci od njih braniti?
U Srbiji je bila patetična slika. Priprema svetog pohoda na Kosovo. Upoznao sam se sa aktivistima iz novostvorenog Otpora. Na žurci kod prijatelja ponovo mi je prišao njegov brat i pitao da li je sve u redu. Rekao sam da jeste, mada nisam tražio pomoć.
U Lavovu me je pozvao jedan od profesora i rekao da bi neko hteo da se upozna sa mnom. Piše doktorsku disertaciju o ratu u bivšoj Jugoslaviji i treba mu moja pomoć. Vrlo rado sam se odazvao pozivu. Ali, više od raspada SFRJ interesovao ga je moj privatni život. Na kraju se predstavio kao neko ko radi za ukrajinsku službu bezbednosti i ponudio mi pomoć. Posebno ako neko preti na ulici ili me ucenjuje. Rekao sam da mi ne treba, jer sam te strukture doživljavao kao deo represivnog aparata diktatora. I ovog u Ukrajini, i onog u Srbiji.
Što se više bližio kraj mojih studija i pitanje kamo dalje i gde nastaviti život nakon diplome, više su se pojavljivali neobični ljudi koji su se bavili nama buntovnicima. I sistemi su postajali represivniji. Milošević i Kučma kao da su se dogovarali kako će protiv neistomišljenika primenjivati nasilje, s tim da je Srbija tada već odavno bila do lakata u krvi.
Počelo je bombardovanje SR Jugoslavije. U Lavovu smo organizovali prve danonoćne barikade protiv represije nad medijima. Prve noći, u ponoć trebao sam prvi da govorim. U publici osmoro – petoro uplašenih naših prijatelja i njih trojica u kožnim jaknama. I to u prvim redovima. Bio sam siguran da ćemo završiti u podrumu oblasnog odeljenja SBU-a.
Svijet bez interneta
Ništa se nije desilo. I umesto da smo sevali kući, nakon fijaska protesta otišli smo u zatvoreni klub na piće. I oni su. Pratili su nas u stopu. Onda su agresivno seli za naš sto i usiljeno ljubazno hteli da se upoznamo. Odbili smo i brzo otišli u stan prijatelja koji je živeo u strogom centru Lavova.
Prošlo je nekoliko nedelja, ponovo se zaboravilo i sa humorom pričalo o tom protestu za čekiste. Međutim, na jednoj žurci mi je prišao jako pristojan momak i pitao da li imam problema. Odmah sam se otreznio, krenula je paranoja. Rekao sam da nemam. On je rekao da sam mu poznat kao lavovski novinar poreklom iz Jugoslavije i da me rado sluša na radiju. Zaprepastio sam se kada je rekao da zna za mog oca koji je bio predsednik Matice Rusina u Jugoslaviji, kao i da ne misli, kao mnogi Ukrajinci, da su Rusini separatisti te da zna da mi je otac u partiji Mire Marković. Tu sam se prvi put uplašio. Sve te informacije tada jednostavno nisi mogao da izguglaš.
Nisam znao šta da radim. Prvi put sam požalio što sam se od rata sklonio na Istok. Bežeći od jednih čeljusti, završio sam u drugim. Kao da je bio u pitanju uhodani hladnoratovski ping-pong, koji ne ostavlja prostor slobodnim strelcima.
Kada sam na raspustu bio u Srbiji, rešio sam da nazovem brata mog prijatelja i da ga pitam šta on misli. Samo se smejao i rekao da može da mi pomogne i da je on dužan da čuva naše državljane i u inostranstvu, ali da moram da ćutim. Pitao sam ga šta da ćutim, a on kaže – sve što budemo pričali. Inače – ode glava. Još više sam se uplašio. Ni ocu nisam ništa rekao, jer smo se i onako ideološki prilično razilazili.
Od elitnih krugova do tribina navijača
U Lavovu sam se najviše razumeo sa mojim prijateljem istoričarem. Ispričao sam mu sve što mi se izdešavalo i on je rekao da sam na dobrom putu da upadnem u sve te mreže – kako u Ukrajini, tako i u Srbiji. Objasnio mi je kasnije da se na tamošnjem obaveštajnom žargonu na takav način “zatvaraju” i prave “konzerve”. Posebno za potrebe u inostranstvu. Mladi ljudi sa potencijalom se vrbuju, čine im se neke usluge, zaplaši ih se ili ih se veže ucenom. Direktno ili preko porodice. “Konzerve” se zatim, kroz više godina, po potrebi “otvaraju”…
“Žele te u BBC-ju, drži se njih. To nije samo posao, već i bekstvo od živoga Dzeržinskog”, rekao je.
Srbiji se desio “5. oktobar”. U Ukrajini je od strane službi obezglavljen naš mladi kolega novinar Georgij Gongadze, što je pokrenulo gnev masa i 2004. dovelo do “Narandžaste revolucije”. Zatim “Revolucija dostojanstva” na Majdanu u Kijevu 2014. godine, kao i drugi događaji koje sam ispratio radeći skoro 20 godina kao dopisnik Ukrajinske sekcije BBC-ja i drugih medija.
Nisu Evropa samo standard i puni rafovi, već društvo bez ucena i straha za koje sam verovao da će nestati u Srbiji i Ukrajini nakon svih tih revolucija. To se nije desilo, što zbog niske političke kulture, što zbog prirodnog antizapadnjaštva i Rusije koja obe države jednako vuče sebi. Očigledno i zbog obaveštajnih službi koje u Srbiji i Ukrajini nikad nisu bile reformisane, a arhivi nisu otvoreni.
A “konzerve” su ipak ostale. Naučio sam da ih prepoznam – od političkih i elitnih krugova do neonacističkih marševa. Od novinarskih pera do tribina navijača, “otvaraju” se kada za to dođe vreme i usmeravaju u željenom pravcu.