“Šefe, 100 uglednih ličnosti potpisalo je takozvani Apel 100 i dalo podršku Saši Jankoviću. Šta sad da radimo? Da tražimo mi 100 naših”, upita neko Aleksandra Vučića.
“Šta!? Ko, bre, sirotinja!? Neću jednu! Daj pet karata!”, začu se u tom trenutku sa televizora čuvena replika dede Solunca (Mića Tomić) iz filma Ko to tamo peva.
Uvređen upadicom da je mator i da sigurno nema ni dinara u džepu, u dedi proradi srpski inat, pa se on smelo isprsi i zatraži ne jednu, nego pet karata od legendarnog vlasnika firme “Krstić i sin” Pavla Vuisića.
“Šta!?”, progovori konačno Aleksandar Vučić, ugasivši televizor. “Ko, bre, sirotinja!? Neću 100 uglednih! Daj mi 650 uglednih! Pod hitno!”, naredi on, a ovaj njegov brže-bolje pojuri da to razglasi u centrali.
Tekst koji sledi nije uporedna analiza uglednih sa jedne i uglednih sa druge strane. Nije ni osuda bilo čije odluke da javno podrži kandidata kome veruje.
Ne ulazeći u motive bilo koga da podrži bilo koga, fokusirao bih se sada na suštinsko pitanje: šta bi bilo kad bi se tukli.
Evo, recimo, dogovore se Apel 100 i Proglas 650 da se kao ljudi pobiju, pa ko pobedi – njegov kandidat neka vlada.
Kandidat Vučić, naravno, odmah je skrenuo pažnju javnosti na neravnopravnost ove bitke: “Prvo su krenuli njih desetorica na mene samog, a evo sad i šestoipostruko brojniji njihov Apel 100 na naš Proglas 650.”
…
Prvi izleće glumac Bane Trifunović i juriša na glumca Lazu Ristovskog. Ristovski počinje da repuje Radnički rep, što Trifunovića u trenutku zbuni.
Laza koristi momenat i šutne Baneta u koleno, Bane mu lupi šamar, Laza ga nabode glavom u glavu, Bane padne i napravi se da je u nesvesti. Laza naivno pomisli da je to idealna prilika da dokusuri protivnika i nonšalantno mu priđe, ne očekujući gromovit Banetov udarac sa zemlje nogom u glavu. Naučio od Sergeja, još dok su bili klinci.
Laza Ristovski pada, Bane Trifunović ustaje i trči tamo ka Kristini Kovač, koja se bije sa Nedom Ukraden. Kristina je mlađa od Nede, pokretnija i brža, ali Neda je iskusnija. Uhvatila Kovačevu u “kragnu”, čini se da je bliža pobedi.
Međutim, evo Srbijanke Turajlić, koja čupa Nedu Ukraden, ova vrisne, Srbijanka je opauči, onako profesorski, pesnicom u stomak. Neda se presamiti i poče da štuca. Kristina Kovač otrese prašinu sa sebe, popravi krunu i otrča da pomogne Koraksu i Petričiću, koje su opkolili Džajić, Pižon, Bane Ivanović i Nemanja Matić. Bivše fudbalske legende i današnji asovi kruže oko dvojice karikaturista i, što da se lažemo, razbiće ih od batina.
U daljini se začuje policijska sirena, Džaja preventivno šmugne u neku šupu, jer nikad se ne zna po koga su došli. Fudbaleri počinju da tabaju karikaturiste.
Ne bih o detaljima, mučno je…
Mnogobrojniji akademici i profesori Proglasa 650 potiskuju akademike i profesore Apela 100 i čini se da ovi neće moći još dugo da održe položaj. Ali, onda se začu trenerski urlik Dude Ivkovića: “U zonu, u zonu!”, na koji se akademici Apela 100 presabraše, postaviše u odbrambenu poziciju i nastaviše bitku.
Vlado Georgiev se šunja i pokušava da iznenadi Svetlanu – Cecu Ražnatović, koja se zapričala sa Nadom Macurom. Vlado je nešto malo omamljen još od prethodne večeri, pa mu se od Macure čini da je Ceca, a od Cece da je Macura.
On iskoči hrabro pred njih, viknu: “Sad se pazi, Cecura!” i obori portparolku hitne pomoći i estradnu divu na zemlju. Nada, Vlado i Ceca kotrljaju se u svojevrsnom sendviču niz neku padinu, tako da je teško reći ko tu pobeđuje.
Zamislimo sada kako u sloumoušnu Tatjana Vojtehovski skače sa drveta na Živorada Nikolića, popularnog Žiku “Seljaka”. Nesretni Žika, tren pre nego što će ga voditeljka poklopiti, sa užasnutim izrazom lica pogleda na gore. “Ko li će voditi Šarenicu u nedelju?”, prolete mu kroz glavu.
I dalje sloumoušn. Slikar Cile Marinković otkida ruku piscu Draganu Velikiću. Janko Baljak se okreće od Juga Radivojevića, koji ostaje da nepomično leži na zemlji. Baljku krvavi zubi.
Baletski igrač Konstantin Kostjukov se zaleće, elegantno skače kao nekad u Labudovom jezeru na sceni Narodnog pozorišta i, poput Brus Lija, pogađa Baneta Bumbara nogom u glavu. Nikola Kojo i Nikola Đuričko pristižu u pomoć dragom kolegi i lome Kostjukovu i ruke, i noge. Onda Koju i Đurička razvale rukometaši, braća Nenad i Predrag Peruničić. Gde mogu glumci protiv rukometaša!?
Legenda narodne muzika Merima Njegomir, raščupana i pocepana, na kolenima preklinje hip hopera Marčela za milost. Mladi muzičar se sažali i okreće od nje, ali u tom trenutku ga iz praćke kamenčinom pogodi pevač Dejan Matić. Nemam pojma kako je to uspeo. U svakom slučaju, Marčelo pada, a onesvešćenog ga dohvati Leontina, valjda da bi se pohvalila kako ga je baš ona sredila.
Pozorišni reditelj Kokan Mladenović već pola sata juri po bojištu legendu osmomartovskih koncerata Željka Samardžića. Zašto je baš njega pikirao, nikome nije jasno. Dramaturškinja Borka Pavićević mu dovikuje: “Kokane, Jadranku… Kokane, Jadranku…”, pokušavajući da mu skrene pažnju na opersku divu svetskog renomea Jadranku Jovanović, koju bi Mladenović sigurno lako mogao da nokautira. Međutim, pozorišni reditelj samo odmahne glavom i nastavi sumanutu poteru za izvođačem neprolaznih hitova Sipajte mi još jedan viski, Pokaži mi šta znaš i mnogih drugih.
Borka Pavićević shvata da će sama teško uspeti bilo koga da prebije, pa pokuša da potraži zaklon. Međutim, odjednom se ispred nje ispreči impozantna figura bacača kugle Asmira Kolašinca. Toliko o tome. Ovo možda i deca čitaju.
…
Lažna elita Apela 100 i prava elita Proglasa 650 izmešale su se u masu krvi, kostiju, polomljenih udova, blata, znoja, ideala, nerealnih očekivanja i unapred dogovorenih naknada za potpis podrške. Ko će više tu prepoznati ko je akademik Proglasa 650, a ko profesor Apela 100?
Je li ono džigerica čoveka koji je iskreno želeo da pomogne nečemu u šta veruje, ili je njen vlasnik neko ko je bio primoran da potpiše? Jesu li ono zubi intelektualca čistog srca, ili proračunatog oportuniste?
Kakva klanica!
Čemu sve ovo? Pa moramo li baš uvek da se delimo i razvrstavamo na njihove i naše, na lažne i prave, na rodoljube i izdajnike…
Kako smo stigli do ovog užasnog dana, u kome udara pisac na slikara, reditelj na glumicu, sudija na dekana, Georgiev na Cecu i Macuru…
…
“Kako se završi bitka uglednih?”, upita Aleksandar Vučić podređenog.
“Pa, kako da Vam kažem, šefe… Naši jesu brojniji, ali njihovi su žilavi. Drže se. I sve ih je više. Moraćemo izgleda u drugi krug bitke. Ali, bez brige, tu ih razbijamo sto posto…”
Podređeni podiže čašu piva, u nameri da nazdravi sigurnoj pobedi u drugom krugu. Nasmeši se i optimistički uzviknu: “U to ime…”
U slomoušnu vidimo Vučića koji besno gleda u zbunjenog podređenog, izbija mu čašu iz ruke, delići stakla i pivo lete na sve strane, podređeni panično beži iz kancelarije, Vučić ostaje sam. Teško diše. Prilazi prozoru i otvara ga. Prija mu svež vazduh ove martovske noći. A onda mu nešto privuče pažnju gore na nebu.
On se strese, dal’ od hladnoće, ili ko zna već čega, pa brže-bolje zatvori prozor.
U njegovom gradu, u srcu Gotam Sitija, neko je, posle dugo, dugo vremena, upalio svetlosni signal i uperio moćni reflektor ka zvezdanom nebu.
Simbol zaštitnika građana stajao je te večeri nad prljavim i poročnim gradom.
Građani podižu glave…
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera