Piše: Nebojša Krivokuća
Knjižare su bile prava mesta inicijacije u svet odraslih. Kada bi familija procenila da si dovoljno odrastao da sam izabereš poklon za rođendan ili Novu godinu – roditelji, baka, deka ili tetke bi te za ruku odveli do tadašnje “Jugoslovenske knjige”, “Gece Kona” ili do “Knjižare Akademija” i pustili te da biraš šta želiš iz dela knjižare sa izdanjima “za decu i omladinu”, ne dovodeći u pitanje tvoj izbor – što se nije dešavalo pri odlasku u prodavnicu ploča ili izboru filma sa bioskopskog repertoara.
Knjiga kao takva bila je, s pravom, autoritet – i familija čije je dete željno knjiga imala je razloga za sreću. A i bilo je manje šunda na policama. Ukoliko je na polici knjižare – to istovremeno znači da je među koricama nešto dobro i korisno.
Nešto kasnije knjižare su nam služile kao skloništa od zime: kada smo se u hladnim večerima nalazili u gradu, a “uvijek s malo, premalo para” (Tu pesmu smo često citirali te sezone) krenuli bismo od “Platoa” ka Terazijama, malo zgrejali u “Jugoslovenskoj knjizi”, onda ka “Srećnoj galeriji” u zgradi SKC-a, zatim do fenomenalno snabdevene knjižare “Bata” u foajeu Jugoslovenskog dramskog, pa natrag ka centru kroz hladnu noć, na čaj ili pivo, ko šta voli i za šta ima para. (Od večeri u kojoj sam umesto pića sebi kupio knjigu svestan sam da me knjižare zanimaju više od kafane, i to traje dan-danas.)
I kada je nastupila opšta inflacija svega pa i smisla – knjižare su najduže odolevale. Ali taj otpor nije mogao trajati večno. Kako je vremenom autoritet knjige srozan i kako se sve što ima koricu i nešto papira između nazivalo knjigom – tako su jedna po jedna knjižara nestajale i postajale parfimerije, prodavnice odeće, sportske opreme ili “fast food” restorani, dok su knjige postale uobičajena ponuda novinskih kioska.
Knjižare kao hipermarketi
Bilo bi pogrešno reći da su sve knjižare nestale. Štaviše, ukoliko zbrojimo i one otvorene u tržnim centrima, Beograd ima više knjižara no ranije! Ali problem sa tim novim knjižarama je njihova – identičnost. Kako su sve deo “većeg lanca knjižara”, u svakoj tačno znaš da možeš pronaći isto što i u drugoj – i u svakoj su čak i greške identične: Vladimir Vojinovič je među “domaćim piscima” odnosno autorima sa Balkana, Goran Tribuson među “svetskim autorima”, a briljantni “Rečnik zaljubljenika u mačke” Frederika Vitua uglavnom je među knjigama o uzgoju životinja.
Prodavci su poslovično ljubazni – i drugačije ne može ni biti jer se ne poznajete – i svi će sa istim zadovoljstvom na pitanje “neki ljubavni roman?” pokazati rukom na metre i metre šarenih izdanja koja knjižare zapravo održavaju u životu već godinama.
Zašto je Beopolis važan?
Izvor: Beopolis / Facebook
U “Beopolisu” takvih izdanja – nema. Ali ima oko 17.000 izabranih naslova među kojima se ekipa knjižare savršeno snalazi i bez računara, kao što se savršeno snalaze i sa raznolikim ukusima onih koji se pojavljuju na vratima knjižare. Zaposleni u ovoj knjižari imaju jednu starinsku, lepu naviku – a ta je da se zaista upoznaju sa kupcima, koji ubrzo prestaju da budu kupci i postaju prijatelji kuće i sami ubrzo nauče šta se krije u drugom i trećem redu skrivenih naslova – dok ekipa iz knjižare tačno zna šta bi od novih izdanja vama bilo zanimljivo, a da niste ni znali da je objavljeno.
Uz to, u knjižari uvek ima i neka dobra nova priča koju valja razmeniti – kao što vredi razmeniti i priče knjigama koje nikako da se pojave u antikvarnom delu (“ali mogu da ti nađem da pročitaš, ako već ne možeš da je imaš…”) ili stvarima koje nisu u direktnoj vezi sa knjigama, ali jesu sa onim što jeste i što proživljavamo.
To je tek deo razloga zašto tvrdim da petnaest godina postojanja “Beopolisa” ima za Beograd istu važnost kao što za London ima “Stanford's” koji postoji već stotinu i pedeset.
Ova knjižara je počela rad 1999. u holu tadašnjeg “Doma omladine”, zgrade koja je u to vreme pulsirala sjajnim vibracijama, a bila je i kolevka tadašnjeg “Radija B92” i na čijim se talasima emitovala i reklama: “… u holu Doma omladine, blizu “Zore”, prekoputa “Mornara”, najbliža “Suncu” – knjižara Beopolis…“ (opet te kafane…)
Granica oaze
Kako je bila u holu i bez montažnih zidova – knjige, odnosno police pune raznovrsnog blaga koje je pristizalo od domaćih izdavača i sa čitavog Balkana – bile su, simbolično, jedina granica između te oaze i spoljnog sveta.
Da je knjižara zaista važna tačka na kulturnoj mapi Beograda dokazano je početkom 2010. godine, u vreme početka obnove “Doma omladine”, osmišljene tako da je knjižara iznenadno dobila nekoliko (prazničnih) dana da se iseli iz hola!
Tih dana je postalo savršeno jasno da je “Beopolis” važan i to ne samo kao knjižara, već, da citiram Dejana Ilića – “(…) i mesto koje možete doživeti i kao pomalo svoje. To znači da tu na vas ne gledaju kao na zalutalog posetioca kome treba uzeti novac: u Beopolisu, vi ste osoba koja učestvuje u zajedničkom poduhvatu očuvanja i razvijanja kulturnog, dakle pristojnog života u gradu”.
Glasna reakcija javnosti, nešto dobre volje i dosta snalažljivosti ekipe iz knjižare učinili su da je tri meseca kasnije ponovo otvorena u malom tržnom centru između Makedonske i Dečanske, gde se nalazi i danas. Sada u nešto manjoj kvadraturi čuva oko 17.000 naslova – među kojima ima i dosta onih koji dolaze od “malih”, a dragoceno važnih izdavača kojima ulaz u “lance knjižara” nije omogućen.
Konačno, “Beopolis” odnedavno prostor deli sa “Kreativnim centrom” – izdavačem koji privlači neke nove klince koji ulaze u knjižaru sa roditeljima i biraju naslove – po želji.
I jednog hladnog dana ili večeri će taj malac možda pobeći sa školskog časa ili odustati od odlaska u kafić i želeći da se ogreje – ući će u deo “Beopolisa” u kojem se nalaze knjige “za velike” i u toj prodavnici tajni otkriti vrata sveta u kojem su stvari mnogo jasnije nego u ovom, stvarnom.
Ja barem tako vidim nastavak ove priče.
Zato je važno da “Beopolis” postoji i dalje.
I zato je moja rođendanska želja za njih da proslave i 150. rođendan.
A ukoliko u međuvremenu bude novih neočekivanih selidbi ili ukoliko im bude ponuđeno neko novo, prostranije mesto – želim da znaju da će se tog dana na vratima knjižare pojaviti dovoljno nas da napravimo lanac ljudi spreman da prenese knjige na novu, slobodnu teritoriju, koja će učiniti da Beograd ostane – otvoreni grad.
Izvor: Al Jazeera