Piše: Marko Pavlović
U očima joj se videlo.
Caklile su se kao da imaju sosptveno magnetno polje.
U njima obrisi ludačke želje, pomešane sa samopouzdanjem manekenke koja dolazi na plažu punu penzionerki.
Ovo je njen momenat. I ona to zna.
Izolovala je sve oko sebe, sem njih.
Ljude koji su sedeli za stolom direktno ispred nje. Ovde su da bi joj ispunili snove.
Mojih pet minuta
Ni voditelj sa svojim bolno kilavim prebiranjima po klišeima tipa: “Kako se osećaš?” i svima omiljeni verbalni delikt: “Ko se pobrinuo za tvoj večerašnji izgled?”, nije mogao da skrene njen fokus.
Čulo se se jedno očekivano: “Puno sreće”. Onda nekoliko sekundi tišine i potom neobično glasan playback.
Instant transfer neprijatnosti.
Kao da vam se pred očima događa saobraćajna nesreća, a vi ne možete baš ništa da uradite po tom pitanju.
Nije mogla da ubode tonalitet ni da joj je život zavisio od toga.
Sekunde su bile kao minuti. Rvala se sa refrenom kao baka, bez proteze, sa kikirikijem.
Neviđeno, svaka čast
Kada je konačno pesmi došao kraj, na njenom licu ocrtavalo se neviđeno zadovoljstvo – ona je bila ubeđena da je bila sjajna.
Neko je ubedio tu devojku da bi “to bila sjajna ideja”. Neko je pogledao u oči i otvoreno rekao: “Apsolutno! Ti to treba da uradiš”. A onda je verovatno sedeo kod kuće i naslađivao se.
Dobro, pa šta. Laskanje. Šta je tu toliko strašno. Nije kao da je nekome ukraden bubreg?
Nije, ali jeste malo dostojanstva.
Laskanje je sastavni deo ljudske interakcije. Ali hronično laskanje je – besramni predumišljaj.
I može imati dalekosežnije posledice od blamiranja srednjoškolke u nekom reality TV takmičenju.
Kuća časti
Nemačkom Spiegelu je trebalo neko vreme, ali uporni novinari ovog cenjenog nedeljnika na kraju su uspeli.
Na njihovo insistiranje, Nemačka vlada je prošlog leta napravila nečuveni ustupak.
Prvi put ikad, javno su objavili stotine stranica dokumenata koji datiraju iz perioda 1994-1998. Pisani tragovi priprema procesa formiranja zajedničke evropske valute.
Ne bi se usudio da čitav ekonomski debakl sa kojim se trenutno suočava evrozona pripišem lažnom laskanju, ali okolnosti pod kojima su Italija i Grčka primljene u evro jako me podsećaju na priču o onoj nesuđenoj pevačici koju sam pre neki dan gledao na TV-u.
Svetlo. Ton. Kamera… Ide
Zamislite za trenutak čitav proces, “audiciju” za potencijalne članove evra.
Zamislite “sudije” odnosno guvernere centralnih banaka, političare i komesare EU-a dok sede za nekim stolom u Mastrihtu, Frankfurtu ili gde već su grejali stolice tokom devedesetih.
Zamislite kako prolaze kroz aplikacije “kandidata”.
A onda zamislite kako, pored jasno definisanih zahteva koje svaki kandidat treba da zadovolji, sve to odluče da ignorišu i izaberu one kandidate koji apsolutno ne zadovoljavaju najosnovnije kriterijume.
A sad zamislite da se sve to dešava u studiju nekog od brojnih trash reality programa.
Sudija muzičkog takmičenja izgovora “DA” osobi koja je gluva kao top.
Naši smo
Dokumenti koje je prošlog leta objavila nemačka vlada između ostalog uključuju i one iz njihove ambasade u Rimu, brojne vladine memorandume, pisma i stenograme sastanaka tadašnjeg kancelara Helmuta Kohla, tokom procesa pristupanja Italije evrozoni.
Dokumenti su pokazali da Italija nikada nije trebala da bude primljena u sistem zajedničke valute.
Odluka da se Rimu uputi poziv za pristupanje evru je bila isključivo politička.
Na kraju, to je stvorilo presedan na osnovu kog je i Grčka primljena u evro dve godine kasnije. A svi znamo kako je to na kraju ispalo.
Tadašnji kancelar Kohl, umesto da sačeka da Italija ispuni sve ekonomske preduslove pre pristupanja zajedničkoj valuti, želeo je da dokaže da Nemačka, čak i posle ujedinjenja ostaje čvrsto okrenuta “ideji Evrope”.
Novu valutu je zvao “malim garantom mira”.
Njegov naslednik Schreder, evro je 1998. nazvao “prerano rođenom bebom”. Ali, tada je već bilo kasno.
Rečnikom reality TV-a jedan je rekao: “Zaista imate prijatan glas.”
Drugi: “Niđe veze.”
Veliki deficit? Ma, mi smo kul s tim.
Znate u kakvom su stanju javne finansije Italije.
Znate da Grčka dugo živi iznad svojih mogućnosti.
Ali vi, svejedno, uljudno klimate glavom i kažete: “Nema veze, tako ste slatki.”
Još 1997. godine uvedete pravilo da država može da se zadužuje samo u visini 3% svog godišnjeg BDP-a, a onda pogledate u onog do vas i praktično kažete:
“Druže, nema veze ako si malo prešao prag. I mi smo. Svi to rade. Ali ta kravata ti je božanstvena.”
Drugim rečima, tvorci evra su se ponašali identično kao oni koji su onu devojku ohrabrili da može postati pevačica, iako su u trenutku dok su to izgovarali znali da od toga neće biti ništa.
Kol je znao da italijanska ekonomija nije ni izbliza spremna.
Znao je da evro ne može da počiva na političkom petar-panizmu, već na zdravoj ekonomskoj logici:
“Curo, je l’ ti znaš da pevaš ili ne?”
“Pa…”
“Ništa, ćero, vidimo se sledeće godine na audiciji.”
Kisela salata
Kada sam nedavno išao da posetim roditelje, već sam prvog dana kod kuće od troje različitih ljudi čuo za novi urbani mit:
Izvesnu “Strinu” koja prodaje salatu na Staroj pijaci u Kruševcu.
Svi se zaklinju da se priča zaista dogodila, i da, iako ne lično, znaju ženu koja zna “Strinu” ili je kupovala kod nje.
Priča ide ovako.
U jedno neobično vrelo podne za to doba godine, “Strina” je na svojoj tezgi iznela prvu zelenu salatu sezone.
Mušterije više gledaju nego što kupuju, ali jedna gospođa je zastala i bez “Dobar Dan” osula rafal po “Strini”.
“Dobro bre, ženo, pa je l’ ti misliš da sam ja luda da platim ovolike pare za ove uvele listiće? Ne rastu mi pare na drveću. Mogla si malo da opereš ovu salatu, a ne da je držiš ovako prljavu…”
Ova ničim izazvana verbalna tirada protegla se dobrih par minuta.
“Strina” je saslušala, ne prekidajući je, a pošto je gospođa završila, nehajno doda:
“Ženo, sve su to tebe živci.”
Pazi promaja
Laskanje se očekuje, ohrabruje i neretko podrazumeva.
Olakšava brojne ljudske interakcije, amortizuje one mučne kada više nema šta da se doda.
“Odlično se držiš” lako ubija tišinu koja nastupi kada dva prijatelja koji se nisu videli od srednje shvate da nemaju šta jedan drugom da kažu. I da je možda upravo to razlog što i nisu ostali u kontaktu.
Laskanje spašava veze kada ne postoji drugačiji odgovor na pitanje: “Da li sam debela u ovome?”, sem “Ma ne.”
Ali laskanje nije flaster koji može da se zalepi na prelom kolena.
Gledajući kroz šta prolaze Grci, lako je zapitati se – zar nije postojao jednostavniji način? Zar nije bilo lakše reći da je car go?
Ne, car ima loš dan. Ili, car je samo malo umoran, ali inače sjajno raspoložen.
Zašto, jednostavno, neko naglas nije rekao: Car ne samo da je go, već je na korak od zapaljenja pluća.
A vi kako ste?
Velika je verovatnoća da ću sutra, kada budem kretao na posao, na ogroman osmeh komšinice iz prizemlja odgovoriti sa: “Baš mi sijate danas”.
Kad mi školski bude pričao o tome kako ga ovi s posla izluđuju – gotovo izvesno ću reći: “Ništa ne brini, ti si za klasu iznad njih.”
A kad me sledeći put budu pozvali na večeru gde domaćin “eksperimentiše sa fuzijom mediteranske i tajlandske kuhinje”, bez srama ću se oduševiti i reći: “Čoveče, kakav interesantan miks.” A onda popiti litar kisele vode.
Ali nisam siguran u kojoj meri su laskanja koja sam do sada poslao u svet nekoga samo ohrabrila da nastavi sa kulinarskim eksperimentisanjem “bosansko-japanske fuzije”. A u kojoj meri sam ušao na teritoriju “Grčke”.
Ali, sledeći put kada me neko pita “Je l’ da da sam u pravu?”
Ako ništa drugo, ugrišću se za jezik.
Šta je najgore što može da se desi?
Izvor: Al Jazeera