Piše: Marko Pavlović
“Ja nemam roditelje”, kaže mi osamnaestogodišnji Maks dok me vodi kroz šatore improvizovanog naselja, na par metara od sedišta evra – Evropske centralne Banke.
I eto me, usred snimanja priče o pokretu Okupiraj ECB, kako pravim jednu od najvećih grešaka koju novinar može da napravi – pretpostavljam.
Neki bolji svet
Posle par pitanja poput- “Protiv čega/koga se borite”, i “Kako izgleda aktivizam u sred jedne od najhladnijih zabeleženih zima”, ničim izazvan pitam – “A šta kažu tvoji roditelji na to što zadnjih četiri meseca spavaš u šatoru?” .
Osećam kako njegov odgovor u trenutku menja moju boju lice.
Čak ni na tadašnjih -15 C, sram nisam mogao da sakrijem hladnoćom.
Maks je jednako ljubazno nastavio da me vodi kroz njihov štab, objašnjava kako je pokret globalno povezan i zbog čega kapitalizam kao takav više nema smisla.
Ja, sve vreme mislim o tome koliko sam olako pretpostavio da o njemu znam sve što treba da znam.
A onda sam otišao u hotelsku sobu da sklapam prilog o njemu, a Maks u svoj šator. Nastavlja borbu za cilj u koji tako predano veruje.
Koje je vaše sedište?
“Vi mora da ste Natašina baka?”, pitam sa osmehom prodavca polise životnog osiguranja. Njeno “ne” je preseklo vazduh kao žilet, “ja sam njena tetka”.
I eto me na sred Beogradske autobuske stanice. Ja koji pretpostavljam.
Peron krcat ljudima a okolo mučna tišina.
Nepomično stojim pored svoje drugarice iz srednje škole, koja čeka isti bus sa svojom mamom, i kako se ispostavilo – tetkom. I uz to, da spasim situaciju, kojoj spasa nema, izgovaram jedinu goru stvar od one koja je već nepovratno izletela – “Pa da. To sam hteo da kažem.”
Ušli smo u bus. Tetka se postarala da sedne devet redova dalje.
There is no business like newsbusiness
Na poslednji dan Samita u Briselu, pokušavam da žongliram između konferencija za štampu koje se prema Marfiju održavaju u isto vreme. Merkel, Sarkozi, Kamerun, Van Rompej i Baroso. Pa ti odluči.
Stotine nas zuji okolo, pokušavajući da do zadatih rokova preda izveštaje.
Skupljaju se svi elementi. Snimamo izjave.
Stavljanje u kontekst još jednog od “ključnih samita”.
U jednoj od press sala, za stolom pored mene i koleginice Katarine, naše dopisnice iz Brisela, sede petorica korespondenta Fajnenšal Tajmsa.
Izgledaju mi kao formacija spartanaca. Bele košulje, u istom ritmu udaraju u laptopove, mini deponija ambalaže flaširane vode svuda oko njih, uz borbene pokliče svaki put kada neko izgovori “fiskalni sporazum”.
OK, možda se ovo ne uklapaju toliko u ideju originalnih spartanaca. Ali svejedno, tu malu jedinicu bilo je fascinantno posmatrati na delu.
Kažem jednom od njih – “Kakav prestiž. Raditi za FT. ” Aha”, tiho reče dok se tiskamo sa još petoro ljudi u prostoriji za pušenje veličine kutije za šibice – ” još samo kad bi ponekad objavili ono što napišem”.
I eto mene. Pretpostavljam. Da je trava u tuđem dvorištu zelenija.
“Majka svih grešaka”
Filozofu Judžinu Fordsvortu se pripisuje jedan od najčešće rabljenih citata u modernoj pop kulturi – “pretpostavka je majka svih grešaka.”
Kasnije se pak korigovao pa dodao još da ponekad iz pretpostavki “može izaći nešto dobro”.
Njegov argument je da kada nema dovoljno informacija, osoba mora da pribegne pretpostavci da bi potom nastavila sa procesom razmišljanja.
Na kraju se i dobri Judžin zavezao u čvor sa svojim teorijom objavivši da je “zaglavljen u paradoksu” jer je i sam “pretpostavio da nema ničeg dobrog u pretpostavljanju.”
Hajde, objasnite sad ovo Natašinoj tetki. Njen pogled mi je nagovestio da ne moramo da pričamo više ni o čemu. Ikad.
I šta sad?
I dok sam sa ove nedelje pored Miljacke ispijao kafu sa koleginicom s posla, osetio sam olakšanje zbog spoznaje da moj poriv za pretpostavljanjem nije nužno loša stvar.
Imala je nekoliko teških dana iza sebe. Dovoljno da i najsnažnije uzdrma. Ali, dobro sam pretpostavio – ostala je kul. Kakva je i obično.
“I šta sad?”, pitam je. “Kakvi su ti planovi?”
“Pa pretpostavljam da će sačekati”, odgovara.
Izvor: Al Jezeera