Kosovski boj nije završen, već traje i dalje, samo se više ne odvija na ledini, nego u zatvorenom prostoru. Bitka je premeštena na košarkaški teren i ne vodi se sabljama dimiskijama, ubojitim kopljima i otrovnim strelama (jer boj ne bije svijetlo oružje), već golim rukama, srcem u junaka, košarkaškom loptom i navijačkim skandiranjem sa tribina. Košarkaški teren je sveta srpska zemlja – tu se svetimo za sve izgubljene bitke iz prošlosti, kao i za sva aktuelna poniženja i nepravde koje nam nanose velike svetske sile.
Otuda nije nikakvo čudo što su navijači Crvene Zvezde, oklopnici bez mane i straha, uzvikivali treneru istanbulskog Fenerbahčea Željku Obradoviću “Željko, Turčine…” uz rimovani, lako predvidljivi nastavak u stihu koji pomalo dovodi u pitanje tradicionalnu navijačku homofobiju. Reč ume da poseče oštrije od mača, da ubode pravo u srce i nanese tešku duševnu bol.
Sateran navijačkom stihoklepačkom veštinom do duvara, zatečen njihovim raskošnim versifikatorskim sposobnostima, teško ranjen ali ne i poražen, Obradović je ipak bio priteran do duvara, pa je morao da uzvrati paljbu iz svih raspoloživih oružja.
U Turskoj se poznaju junaci
Kada vas neko optuži da ste Turčin, u vama istog momenta proradi zapreteni nacionalni ponos, u venama proključa krv junačkih predaka, odjednom se pretvarate u dostojnog potomka kneza Lazara, Miloša Obilića, Toplice Milana, Kosančić Ivana i svih devet Jugovića na čelu sa desetim starim Jug Bogdanom.
Obradović je potegao tešku artiljeriju da bi odgovorio na navijačku paljbu. “Veći sam Srbin od svih njih zajedno”, ispalio je kao iz topa u pravcu tribina, gledajući kako se njegovi protivnici povijaju i padaju pod kišom verbalnog karteča. To mu nije bilo dovoljno, već je odmah opalio novi plotun, bez trunke milosti prema poraženom neprijatelju: “Lako je ovde da se bude Srbin, budite tamo gde sam ja bio”.
Ovakvoj razornoj kanonadi ne bi odoleli ni sultan Murat ni naslednik mu Bajazit, a kamoli četa nejakih navijača, naoružanih tek nesebičnom ljubavlju prema Crvenoj Zvezdi, Srbiji, srpstvu i rimovanoj poeziji lascivnog karaktera.
U potonjem Obradovićevom plotunu odjekuju zavetne reči Starine Novaka, hajduka ovdašnjeg: “A kadar sam stići i uteći i na strašnom mestu postojati”. A ima li strašnijeg mesta za čestitog Srbina od Turske prepune Turaka, gde je dovoljan samo mali trenutak nepažnje pa da budeš poturčen a da toga nisi ni svestan? Što bi rekao narodni poslovičar u retkim trenucima iskrenosti: U Srbiji je lako Srbin biti, u Turskoj se poznaju junaci.
Ko je veći, a ko manji Srbin
Nadgornjavanje u sportskoj disciplini “ko je veći Srbin” popularnije je od košarke, tenisa i fudbala zajedno. Jedini problem leži u tome što je reč o relativno novom sportu čija pravila nisu precizno utvrđena, pa je ponekad teško ustanoviti ko je realno veći, a ko manji Srbin.
Nepotrebno je napominjati da visina i težina ovde ne igraju nikakvu ulogu; može neko da bude orijaš rastom, ništa mu to ne pomaže da bude veći Srbin od, recimo, karakušljivog Mladena Obradovića iz Otačastvenog pokreta Obraz. Dodatna nevolja je to što među velikim Srbima vlada tradicionalna srpska nesloga koja nam je toliko puta u istoriji došla glave, pa ni sami veliki Srbi nisu u stanju da se među sobom dogovore ko je koliko veliki Srbin, usled čestih sukoba na desnici šakić.
Odeljenje za natprirodne nauke SANU odlučilo je da najzad stavi tačku na mučnu neizvesnost u merenju srpske veličajnosti, koju nipošto ne treba mešati sa manijom veličine. Kako saznajemo iz izvora bliskih ušću, akademici su nedavno dostavili Zavodu za patente nacrt sprave nazvane srbometar kojom će se pouzdano, apsolutno nepogrešivo, bez mrve sumnje meriti koliko je ko veliki Srbin.
Sprava je gradirana na nekoliko veličina: veliki, veći, još veći, veliki do zla boga, srpska majka, veliki vođa i otac nacije. Srbometar će se praviti od legure inata i baš-čelika, sa blagim primesama antimaterije. Radiće na struju, i to uglavnom na podzemnu. Kad srbometar uđe u masovnu upotrebu, konačno će biti razvejane sve magluštine oko veličine svakog Srbina ponaosob, moći će jednostavno i lako da se utvrdi svačija mera, pa niko neće smeti tek tako prave Srbe da naziva Turcima.
Što veći Rus, to veći Srbin
Obradovićeva odbrana od mučkog napada bila je gotovo savršena, ali ipak ima jednu manu koja pokazuje da se tokom višegodišnjeg izbivanja iz Srbije odrodio od domaćih običaja i da ne prati najnovije trendove na patriotskoj sceni. Dok je Obradović, nemajući pametnija posla, osvajao titule sa Fenerbahčeom, došlo je do tektonskih poremećaja u srpskom rodoljublju. Odavno više nije najvažnije ko je koliko veliki Srbin, ta dilema ustupila je mesto neuporedivo suštastvenijem pitanju – ko je koliko veliki Rus.
Najveći rodoljubi otkad je sveta, veka i Srbije, ljudi koji su se decenijama kleli u srpstvo, u međuvremenu su počeli da se kunu u majčicu Rusiju i da čežnjivo gledaju u pravcu Kremlja, nestrpljivo iščekujući da ruske trupe umarširaju u Beograd, okupiraju Srbiju i proglase je ruskom gubernijom. Najveća ambicija velikih Srba više nije da postanu voždovi svoje nezavisne zemlje, već da zasednu u fotelju kao ruski namesnici i gubernatori.
Patriotske partije i udruge građana takmiče se u iskazivanju lojalnosti matuški Rusiji, nastojeći iz petnih žila da se uvuku hazjajinu u dušu, pod kožu i u još neke malo niže pozicionirane organe. Prema najnovijim istraživanjima agencije “Treći Rim”, najveći Srbin svih vremena nije ni Karađorđe, ni knjaz Miloš, nije čak ni Dobrica Ćosić, već – Vladimir Vladimirovič Putin, i to uprkos svom malom rastu.
Da je Željko Obradović poetski nastrojenim navijačkim dušama uzvratio rečenicom: “Veći sam Rus od svih njih zajedno”, dodajući “Lako je ovde da se bude Rus, budite tamo gde sam ja bio”, njegov trijumf bio bi potpun. Najnovija patriotska formula za merenje srpske veličine glasi: Što veći Rus, to veći Srbin.
Istine radi, treba reći da postoji i usamljena, sasvim jeretička škola mišljenja koja smatra da je mnogo važnije biti jedan od najboljih košarkaških trenera u Evropi, nego Srbin, Turčin, Rus ili Liliputanac. Na ovakve blasfemije koje se očigledno kose sa zdravim razumom ne treba obraćati pažnju.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera