Samo par dana od trenutka kada je akademik Dušan Teodorović javno obznanio ono što svi vidimo i osećamo, da “Srbijom vlada jedan čovek sa grupom nekompetentnih i nepoštenih ljudi, koji su građanima Srbije ukrali njihovu zemlju”, na ulicama Beograda osvanuo je zloslutni grafit: Ništa ne brinite, sve ćemo vas streljati. Verujem da je i taj zloglasnik svestan da je to najgori način da se zaustavi slobodni pad Srbije u bezdan i da je “streljanje” upotrebio kao metaforu. Jasno je, međutim, da se mora zaustaviti “Vučićev gambit”, to njegovo svakodnevno lažno žrtvovanje za državu i narod, dok Srbija nezaustavljivo klizi u besmisao i sve ide dođavola.
Prevara – to je prava reč za sve što rade vlastodršci, ti plitkoumni i nepismeni ljudi, koji su skoro bez izuzetka sinonimi za neznanje, glupost, bezobrazluk, prostotu i bahatost. Prevara i nečasnost, i to bez maske, javno, pred našim očima. Jer, šta je to ako ne prevara kad vlastodržac otvara deonicu autoputa od Obrenovca do Ljiga kao ceo autoput Beograd – Čačak, i to pod grandioznim imenom “Miloš Veliki”?
Zašto prevara? Zato što je radove na toj deonici dugoj 26 kilometara, svečano, u prisustvu većine današnjih vlastodržaca, još pre više od 20 godina otvorio Milutin Mrkonjić, tadašnji ministar građevinarstva. Projekat je, dakle, napravljen pre više od dve decenije, pa ispada da je tempo izgradnje bio kilometar godišnje. U petočasovnom direktnom televizijskom prenosu, vlastodržci su sve to predstavili kao da je njihovo delo i kao da su izgradnju finansirali sopstvenim novcem, a ne kineskim kreditom, i to po znatno večim kamatama nego što ih naplaćuje Evropska banka za obnovu i razvoj.
Medijski teror nad stanovništvom
Sve bi se te prevare mogle podneti da ti i takvi političari nisu zaveli pravi medijski teror nad stanovništvom. Sve je politika i jedino su vladajući političari ti koji se pitaju bukvalno o svemu u životu i koji o svemu odlučuju sami.
Ni u jednoj teoriji države i prava ne možete naći definiciju stanja u današnjoj Srbiji, jer Srbija je nedefinisana, neuređena – dakle, ne pravna država. Ako je sport ogledalo društva, kako kažu sociolozi, onda mi u tom našem ogledalu lepo možemo da vidimo da je i sport, iako nevladin sektor života, zapravo jad i beda politike. I to od pamtiveka. Ništa se kod srpskih političara za 110 godina srpskog olimpizma promenilo nije. Njihov modus vivendi je bio i ostao: “Držati stanje”. Samo se prilagođavaju duhu vremena, a cilj im je uvek isti: da građani žive provizorno od danas do sutra i u što većoj krizi i bedi.
Da bi opstali na vlasti, oni menjaju svoju politiku i stavove gotovo svakodnevno. Udružuju se ekstremna levica i ekstremna desnica, republikanci i monarhisti, četnici i partizani. Najpre, bajagi, radi spašavanja srpstva, a potom radi odbrane “svete” srpske zemlje Kosova. Pre izbora kažu: “Međunarodni monetarni fond nam nije potreban”, a samo mesec dana posle izbora izjavljuju da “bez Međunarodnog monetarnog fonda ne možemo isplatiti plate i penzije”.
Beskrajna nemaština i nepravde
Rimski imperatori su bili bar toliko milosrdni, pa su narodu davali hleba i igara. Današnjim srpskim političarima ni to ne pada na pamet. Naprotiv… U Srbiji danas živi na stotine hiljada ljudi koje je država (čitaj: vlast i takozvane službe bezbednosti, koje tu vlast čuvaju) do te mere opljačkala i ponizila da jedva imaju za koricu hleba, a za igre i ne znaju. U Srbiji je na delu politički terorizam, jer su vlastodržci do te mere izpolitizovali sve segmente života da više ne postoji ni jedna institucija izvan uticaja politike i političara čak ni u sportu.
A šta je to drugo nego politički teror kad čovek koji je na izborima dobio nekakvu većinu suspenduje sve demokratske procedure i vlast pretvori u sopstvenu volju. Ne drži se zakona, instrumentalizuje institucije, smanjuje i “povećava” penzije i plate, ukida postojeće i osniva “svoje” medije, ruši čitave gradske kvartove na silu, hapsi, sudi i presuđuje. U takvom društvu sport je najmanje ugrožen, jer se ekipni uspesi politizuju i finansiraju kao “čast i ponos” nacije, a pojedinačni se pretvaraju u uspešnu srpsku “porodičnu manufakturu”.
Posledice političkog terorizma su beskrajna nemaština i nepravde koje pogađaju samo običnog apolitičnog čoveka. Nevolja je, međutim, u tome što je u Srbiji danas solidarnost opljačkanih i poniženih građana skoro pa mrtva i što nema onih koji bi pokrenuli i organizovali otpor tom i takvom političkom terorizmu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera