Naizgled nevažan događaj koji me je podstakao da razmišljam o odnosima između najvećeg hrišćanskog praznika, siromaštva i verskih praksi dogodio se nekoliko dana pred Vaskrs, u lokalnom supermarketu, u toku uobičajeno dugotrajnog čekanja u redu da platim namirnice.
Problem je što uglavnom radi samo jedna od pet instaliranih kasa jer trgovci zapošljavaju manje ljudi nego što je realno potrebno – na taj način dodatno uštede.
Osim toga, prodavci su lako zamenjivi jer su nezaposlenost i siromaštvo glavne odlike „zlatnog doba“ u Srbiji.
Brat i sestra
U tako rezigniranoj atmosferi, paralelno sa dugim redom koji čine mušterije, stoje redovi prenaglašeno nasmejanih zečeva od čokolade, poređanih na polici, obučenih u šljašteću, zlatnu foliju. Deluje kao da nam se rugaju.
Polica ispod njih je ispreturana, prepuna nekakvih korpica sa veštačkom travom, pilićima i metalik-bojama za jaja.
U tom trenutku supermarketom se razlegao detinji plač koji se pojačavao kako je mali brat još manjoj sestri u kolicima pokušao da uzme iz ruke zlatnog zeca kojim je, recimo, hteo da je zabavi dok im je majka prebirala po jabukama.
Mama im je prišla, izvežbanim pokretom uzela devojčici tu preskupu, a iznutra šuplju stvar, vratila je na policu i pomerila kolica nekoliko metara dalje. Dečaku ništa nije rekla, čak mi se čini da ga tokom tog uhodanog manevra nije ni pogledala.
Da jeste, videla bi mu na licu želju za čokoladnim zecom, što je normalno – dete je; ali nije normalno, i meni je to bilo potresno, na tako malenom licu videti da je već navikao da za njegove, tipično dečije želje, para jednostavno nema i da je u svojoj dobi od pet, šest godina naučio da stisne usne i ćutke ide dalje.
Milioni za gondole i spomenike
I, naizgled, niko u ovoj supermarket-situaciji nije kriv.
Bogatih i siromašnih – uvek bilo i biće; poslednji podaci dostupni na sajtu Vlade Srbije su iz 2017. godine i kažu da apsolutno siromašnih građana (drugim rečima, onih koji nemaju ni da jedu) ima 492.000, dok je 1.791.000 građana relativno siromašno (drugim rečima, imaju taman toliko da svakog dana nešto pojedu i plate račune).
To na kraju ove statističke računice znači da 150.000 dece u Srbiji svakodnevno gladuje.
Ovo bi sad logično moglo da me odvede ka milionima evra koji se troše na autobuse, sendviče, rasvete, gondole, fontane, tuđe spomenike…
Spisak je beskonačan i odvratio bi me od prvobitne namere: da na najveći hrišćanski praznik ukažem, pre svega, na položaj dece, potpuno nedužnih bića, koja bi trebalo da su prava budućnost Srbije, i da, izazvana scenom u supermarketu, postavim pitanje kome su namenjeni zlatni i svetlucavi uskršnji rekviziti u zemlji u kojoj se na poslednjem popisu 94% građana izjasnilo da je pravoslavne vere?
Crkva za vlastite potrebe
Dakle, ili trgovci greše (što je malo verovatno jer se ne bi kockali sa profitom koji ih jedino i interesuje), ili sa poimanjem institucionalizovanog pravoslavlja nešto debelo nije u redu, pa itekako postoji tržište za neke stvari koje uopšte ne pripadaju korpusu simbola pravoslavne vere.
Nemam u ovom tekstu prostora za analizu zašto postoji toliki nesklad između zvaničnog broja pravoslavaca i onih koji zaista poštuju i sprovode sve verske prakse koje pravoslavna crkva propisuje (što je oko 20 odsto građana pravoslavne vere) i unapred prihvatam kritiku zbog toga.
Ali, gledano ovog puta iz perspektive Srpske pravoslavne crkve, činjenica je da danas u Srbiji postoji ozbiljan broj pravoslavnih hrišćana koji misle da su vernici ako proslave slavu, obeleže Vaskrs i Božić, i prekrste se dok prolaze kolima pored neke od bogomolja, smatrajući i doživljavajući crkvu kao nešto što im je na raspolaganju isključivo kad njima zatreba: za venčanje, krštenje i sahranu, što im je izgleda dovoljno da pokažu da su pripadnici podrazumevajući pravoslavnog srpskog naroda (da etnička pripadnost određuje veroispovest je opasna zabluda kojom političari manipulišu u celom regionu, ne samo u Srbiji).
Dakle, može se zaključiti da takvi vernici ne razumeju suštinu pravoslavne vere. Kada se na to doda da je sve komercijalizovano i podređeno tom nesretnom novcu, nije ni čudo što su jaja za Vaskrs posuta šljokicama.
Parče kolača, jabuka i jaje
A šta je, u stvari, vaskrsenje Hristovo? Za verujuće – praznik nad praznicima; upravo ovom svojom žrtvom Hristos je dao smisao svemu što hrišćani čine i svemu što postoji na zemlji.
Vaskrs nije porodični praznik, on je opšta radost. Suština je zajedništvo u molitvenom i liturgijskom slavljenju Boga jer „gde su dvoje ili troje sabrani u moje ime, onda sam ja među njima.“ (jevanđelje po Mateju).
Suština je i u ljubavi, razumevanju, međusobnom poštovanju, a veličina svakog čoveka je u skromnosti.
Raskoši nema mesta u slavljenju Vaskrsa – samo je crveno jaje simbol radosti zbog Hristovog vaskrsenja. Hajde da tu radost danas podelimo sa decom koja su tu negde blizu nas, a koja nemaju svakog dana prilike da jedu; nevažno koje su veroispovesti.
Biće dovoljno parče vaskršnjeg kolača, jabuka ili dve, i jedno u crveno ofarbano jaje.
Izvor: Al Jazeera