Trump ostvaruje Reaganove snove

Aktuelni sukobi u Ukrajini i Pojasu Gaze te nedavni između Izraela i Irana su za samo nekoliko godina promenili ne samo način na koji se izvode vojne operacije i planiraju sistemi odbrane, već i celokupne odbrambene doktrine velikih svetskih sila. Naročito je ruska agresija na Ukrajinu pokazala da su stari koncepti mehanizovanih jedinica – tenkovi, oklopna vozila i topovske baterije – uveliko prevaziđeni.

Dronovi, sajber napadi na telekomunikacije (cyber warfare) te elektronsko ratovanje i ometanje su tako postali novi “standard” vojnih sukoba u svetu, uz masovno korišćenje avijacije i projektila velikog dometa. Ipak, za korišćenje svih ovih modernih oružja od ključne je važnosti proces izviđanja terena, prikupljanja informacija i komunikacija protivnika (SIGINT), te korišćenje satelitskih sistema u orbiti Zemlje za prikupljanje podataka u realnom vremenu.

U decembru 1979. godine počela je invazija tadašnjeg SSSR-a na Avganistan, koja će trajati gotovo čitavu deceniju i u značajnoj meri ekonomski oslabiti Sovjetski savez – do te mere da mnogi istoričari i politikolozi danas smatraju da je to i bio jedan od glavnih razloga njegovog raspada početkom devedesetih. Bio je to ujedno i kraj Hladnog rata, perioda u svetskoj istoriji kada su dva bloka bila direktno ideološki, vojno i nuklearno suprotstavljena. Iako su već krajem sedamdesetih postojali znaci da SSSR i države Varšavskog pakta žele postepeno otopljavanje odnosa između Istoka i Zapada, u SAD-u je vojna industrija postala toliko moćan igrač, da se nije ni razmišljalo o bilo kakvom usporavanju u proizvodnji naoružanja i vojnih sistema. Naprotiv.

Novi zamah vojne industrije

Kada je Ronald Reagan stupio na dužnost 20. januara 1981. godine, bio je to i signal američkom vojno-industrijskom kompleksu da je došlo vreme za “novi zamah”. Njegov prethodnik Jimmy Carter je većinom smatran “pacifistom” te je kritikovan da nije iskoristio istorijske prilike za dodatno jačanje pozicije SAD-a u svetu. Zato je Reagan praktično od prvog dana želeo da udovolji uticajnim konzervativcima u Republikanskoj stranci, kao i “jastrebovima” u Beloj kući (eng. policy hawks, najkonzervativniji delovi američke adminsitarcije).

Iako javnost u to vreme (pa ni sam Reagan) nije znala, još od 1977. godine je Američko vazduhoplovstvo (USAF), u saradnji sa najvećim vojnim kompanijama poput Lockheed Martina i Northrop Grummana, razvijalo izuzetno tajni program “Have Blue” (“Veliko plavetnilo”). Cilj programa je bio stvaranje novih tipova letelica koje će imati odlike “radarske nevidljivisti”, zapravo, smanjenog preseka radarskih signala. Prvi prototip, avion HB-1001 je dokazao ovaj koncept već 1980. godine te na taj način postao “demonstrator nove tehnologije” (eng. technology demonstrator). Usledile su i dve nove verzije HB-1002 RAM i Senior Trend RAM. Senior Trend će javno biti pokazan tek deceniju kasnije, 1990. godine, kao Lockheed Martin F-117, danas poznat kao “Nevidljivi noćni soko” (eng. Nighthawk).

Paralelno sa lovcem bombarderom F-117, razvijan je i “Nevidljivi duh”, strateški bombarder B-2 Spirit pod okriljem kompanije Northrop Grumman. Veliki uspeh “Have Blue” i ATB (“Napredni nevidljivi bombarder”) programa su naveli predsednika Reagana da u martu 1983. godine u javnom obraćanju najavi stvaranje “američkog nacionalnog štita”, koji bi “zaštitio SAD i sve zemlje NATO-a od pretnji Sovjetskog saveza”. Iako je Reagan prvobitno nudio Moskvi tzv. plan nula-nula (eng. Reagan Zero-Zero proposal), po kome bi i SAD i SSSR u potpunosti uništili sva svoja oružja za masovno uništenje, to je gotovo odmah i odbijeno. Reagan je već početkom 1984. pokrenuo stvaranje “Strateške odbrambene inicijative (SDI), koja je trebala da iskoristi tehnologije iz “Have Blue” avionskog i “Nike Zeus / Advanced Spartan” balističkih programa i stvori sveobuhvatan sistem u vazduhu, na moru i u svemiru za odbijanje bilo kakvog napada SSSR-a i njegovih saveznika.

Kada je američka štampa krajem 1984. saznala za “Kinetic Kill Vehicle”, sistem malih satelita koji je trebalo da presretne sovjetske nuklearne rakete u orbiti Zemlje, program je popularno nazvan “Star Wars” (Ratovi zvezda), po istoimenom filmskom serijalu.

Još jedan koncept koji je bio finansijski i tehnološki neizvodljiv u to vreme bio je i ERIS-DEW, sistem satelita koji bi laserima velike snage uništavali kako sovjetske rakete, tako i bombardere na velikim visinama. Već 1988. godine Pentagon je ukinuo većinu ovakvih projekata, a dolaskom Georgea H. W Busha u Belu kuću, godinu kasnije, “Ratovi zvezda” su već bili zaustavljeni. Početkom 1993. godine, predsednik Bill Clinton je sve tehnologije i sisteme iz SDI programa stavio pod novu organizaciju u okviru Pentagona nazvanu BMDO (Organizacija za upravljanje balističkim arsenalom).

Pozicije kao i u hladnom ratu

Gotovo četiri decenije kasnije, velike sile su umnogome na pozicijama na kojima su bile i u vreme Hladnog rata. Ruska agresija na Ukrajinu je pokazala i da se Kremlj nije odrekao svojih ambicija da politički utiče na sve bivše zemlje SSSR-a, kao ni svojih nuklearnih ambicija. Ruska Federacija danas ima najviše nuklearnih bojevih glava u svetu (kao što je to imao i SSSR u trenutku raspada, oko 37.000 prema 10.904 u SAD-u), odnosno više nego ceo NATO. Takođe, danas Washington na globalnoj političkoj, vojnoj i finansijskoj pozornici ima i veliku konkurenciju Kine, koja je za tri i po decenije od kraja Hladnog rata postala druga najveća ekonomija sveta, te druga (ili po nekim statistikama treća) vojna sila. Kina ulaže ogromna sredstva i u brz razvoj svemirskih mogućnosti, od civilnih kao što je sistem satelita za pristup internetu “Qianfan” i naučna svemirska stanica “Tiangong”, do vojnih sistema poput raketa HQ-29 i satelita iz grupe “Yaogan”.

Sve ovo je sasvim sigurno doprinelo da Trump praktično odmah po dolasku u Belu kuću 27. januara potpiše izvršnu predsjedničku naredbu o ponovnom uspostavljanju sveobuhvatnog svemirskog i raketnog sistema koji će biti izuzetno sličan Reaganovom SDI programu. On će se paralelno razvijati i sa novom strategijom Pentagona za uspostavljanje severno-američkog raketnog balističkog štita nazvanog “Zlatna kupola” (eng. Golden Dome), koji treba da predstavlja mnogo veću verziju “Čelične kupole” (eng. Iron Dome) koju decenijama razvija Izrael.

Ovakav Trumpov potez je, baš kao i u vreme Reagana, delimično i “ustupak” novoj generaciji “jastrebova” u Beloj kući, koje predvode potpredsednik J. D. Vance i državni sekretar Marco Rubio. Trump je i u svojoj kampanji veliki akcenat stavio na “pretnje i izazove koje dolaze od Kine, Rusije, ali i Severne Koreje”. Svakako da oni nisu samo vojni, već predstavljaju i konkurenciju širenju američkog uticaja u Jugoistočnoj Aziji, vodama oko Filipina, te već sada dugogodišnjih sporova oko Tajvana.

Muskovi projekti

Ono što Reagan nije imao, a Trump ima jeste podrška velikog dela tehnološke zajednice iz Silikonske doline i njihovih lidera milijardera, od kojih su mnogi bili i donatori Trumpove kampanje i celokupnog MAGA pokreta. Među njima se ističe Peter Thiel, čija kompanija Palantir već proizvodi veoma napredan špijunski i analitički softver za američku obaveštajnu zajednicu, kao i sam Pentagon.

Elon Musk, doskoro Trumpova “desna ruka” u Beloj kući, takođe ima veliki interes u razvoju vojnog svemirskog programa, jer je gotovo polovina lansiranja koje izvodi njegova kompanija SpaceX za potrebe agencije NASA, Nacionalne kancelarije za izviđanje (NRO) kao i samog Pentagona. Početkom aprila Muskov SpaceX i Blue Origin drugog milijardera Jeffa Bezosa pobedile su na konkursu Pentagona za lansiranje nove generacije špijunskih i vojnih komunikacionih satelita za program “Zlatna kupola”, koji je vredan gotovo 12 milijardi dolara do 2029. godine, uz mogućnost daljeg proširenja.

Drugi Muskov veliki projekat, “sazvežđe” satelita za pristup internetu “Starlink” je, takođe, dizajniran da ima i vojni deo pod imenom “Starshield” (“Zvezdani štit”). On bi do 2030. godine trebalo da se sastoji od 100 do 110 vojnih satelita koji bi, kako samom Pentagonu, tako i američkom vojnom osoblju u bazama širom sveta trebalo da omogući brz i siguran (enkriptovan, šifrovan) pristup internetu.

Stručnjaci smatraju i da će novi Trumpov program biti najskuplji ovakav projekat u američkoj istoriji – najmanje 190 do čak 400 milijardi dolara u narednoj deceniji. Ovo se vidi i iz ovogodišnjeg budžeta Pentagona, koji će se kretati oko 961,3 milijardi dolara (za budžetsku 2026), što je povećanje od gotovo 14 odsto u odnosu na prošlu godinu. Oko 111 milijardi dodatnog budžeta u narednoj godini će biti opredeljeno upravo za početak izgradnje “Zlatne kupole”, te unapređenje programa Američke mornarice (US Navy).

Trump je jedan od temelja za ponovno pokretanje SDI programa postavio još u vreme svog prvog mandata, kada je u decembru 2019. godine formirao Svemirske snage SAD-a (US Space Force). Iako su formalno deo Vazduhoplovstva, Svemirske snage su danas glavni deo Pentagona za upravljanje svim misijama u orbiti Zemlje i ASA-i (Assured Space Access), obezbeđivanje mogućnosti za letove u svemir i praćenje aktivnosti u svemiru protivnika. Svemirske snage danas, takođe, upravljaju i sa nekoliko svemirskih baza, poput Vandenberg Space Base u Kaliforniji i Pituffik Space Base na Grenlandu te Cheyenne Mountain kompleksa u Koloradu (nekadašnji NORAD) koji je centar za rano upozoravanje na balističke i nuklearne napade za celi SAD i deo saveznika u NATO-u.