Femicid u Srbiji: Žrtve nisu potpuno bezbjedne ni kada prijave nasilje

U srpskoj javnosti često se može čuti da je, kao posledica primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, u 2024. godine došlo do dramatičnog pada broja ubijenih žena u porodičnom nasilju. Nadležni tako vole da istaknu da je prošle godine evidentirano „samo“ 17 žrtava femicida, za razliku od prethodnih kada je prosek bio 30-ak.

Međutim, prećutkuje se da je te iste 2024. godine zabeleženo i šest neuspešnih pokušaja ubistava žena, te da su četiri od tih šest slučajeva bili pokušaji teškog ubistva, što znači da je femicid izbegnut samo sticajem okolnosti.

Ono što posebno zabrinjava je i „trend“ koji se ne menja: polovinu femicida izvršili su muškarci koji su već bili prijavljivani za nasilje u porodici ili su odslužili kazne zatvora zbog nasilja u porodici, pa su femicid počinili kada su se ponovo našli na slobodi.

Tako su u 2024. godini od 16 počinilaca femicida njih osmorica ranije bili prijavljivani za porodično nasilje, a trojica su i odslužili zatvorske kazne zbog nasilja u porodici pre nego što su počinili femicid. Ove godine je počinjeno osam ubistava žena i ponovo je polovina počinilaca bila ranije prijavljivana za porodično nasilje.

Institucije ne procjenjuju rizik na adekvatan način

Vanja Macanović, advokatica nevladine organizacije Autonomni ženski centar koja najdetaljnije u Srbiji prati slučajeve porodičnog nasilja i femicida, objašnjava da je suština problema u tome što nadležne državne institucije, i pored značajnog napretka u svom delovanju, i dalje u nekim slučajevima ne procenjuju rizik od porodičnog nasilja na adekvatan način.

Ne spori da je donošenjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici nastala značajna promena, pre svega zahvaljujući tome što taj zakon nalaže obaveznu koordinaciju institucija u slučajevima nasilja. Navodi da zahvaljujući tom zakonu postoje grupe za koordinaciju i saradnju kojima rukovodi tužilaštvo, a u kojima su pored predstavnika tužilaštva obavezni članovi i predstavnici policije i centara za socijalni rad. Oni su dužni da se sastaju najmanje jednom u dve nedelje i razmatraju sve prijave nasilja, ali i da prate sve slučajeve koji su aktivni, posebno one visokorizične. Na osnovu tih procena, grupe za koordinaciju prave i planove za bezbednost i podršku žrtvama. I pored toga, i dalje se dešavaju propusti koji koštaju života neke žene.

„Institucije u nekim slučajevima ne procenjuju rizik na dobar način, što znači da se ne prepoznaju faktori visokog rizika. Na primer, policija nekome ko je visokorizičan nasilnik izrekne hitnu meru, ali ta mera ne zaustavlja nekoga ko nije početnik u vršenju nasilja“, kaže Macanović.

Olako prelaženje preko prijava nasilja

Pojašnjava da hitna mera može da bude udaljenje nasilnika iz stana, kuće, odnosno domaćinstva na 48 sati i da ta mera može da bude produžena na još 30 dana. Osim nje, postoji i hitna mera zabrane nasilniku da prilazi žrtvi i da je kontaktira.

„Od presudnog značaja je kako je policija informisala tužioca nakon što je nekome izrekla hitnu meru i da li je tužilac postavio sva pitanja koja je trebalo da postavi da bi adekvatno procenio rizik. Nekada se olako prelazi preko prijava nasilja ili se žene, kada daju prvi iskaz o nasilju a to je obično u policiji, pitaju samo za taj konkretni događaj, a ne za ceo kontekst nasilja u kome žive. Nekada događaj koji prijavljuju može zaista benigno da izgleda, pa se oni kojima se prijavljuje nasilje ponekad pitaju zbog čega je ta žena uopšte došla da prijavi nasilje“, kaže Macanović.

„Međutim, u čitavom kontekstu, i uz pitanja koja bi policija morala da postavi da bi adekvatno procenila rizik, shvatamo da je u nekim slučajevima femicida došlo do ozbiljnih propusta. Procena rizika je najveći problem, uz uverenje da je za zaštitu žene dovoljno to što je policija izrekla hitne mere, a tužilaštvo ih produžilo. U slučajevima u kojima je procenjen visoki rizik institucije bi trebalo da rade i neke druge stvari, a ne samo da se oslanjaju na to da će nekog visokorizičnog počinioca zaustaviti samo hitne mere“.

Godišnje u Srbiji 28.000 slučajeva nasilja u porodici

Naglašava i da hitne mere mogu da odvrate one nasilnike koji nisu visokorizični, takozvane „početnike u nasilju“, i ukazuje da u takvim slučajevima hitne mere funkcionišu.

Navodi da se u Srbiji godišnje prijavljuje gotovo 28.000 slučajeva nasilja u porodici, a da se hitne mere se izriču u najmanje 22.000 slučajeva. U preostalih 6.000 slučajeva izrečene su mere pritvora ili neke druge mere u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, dok su u nekim slučajevima hitne mere kombinovane sa pritvorom.

„U ogromnom broju tih slučajeva životi žena su spašeni. Problem je u onom malom udelu, radi se o promilima, ali i to su izgubljeni životi, a svaki život je bitan. Deo tih femicida je u kategoriji onih slučajeva koji institucijama znaju da budu ‘dosadni’, u kojima žena mnogo puta prijavi nasilje, i policija interveniše mnogo puta, ali se onda u jednom trenutku dogodi femicid. Drugi deo su slučajevi, kao što je bilo u tri slučaja femicida u 2024. godini, da su počinioci bili već osuđivani ljudi, koji su čak izdržali kazne zatvora, ali su nakon izlaska – ne odmah, već nakon nekog vremena na slobodi – dovršili ono zbog čega su prvobitno i osuđeni na zatvor“, objašnjava Macanović.

Za nasilje u porodici rijetko se ide u zatvor

Ukazuje da je problem u tome u kojoj meri grupe za koordinaciju i saradnju uviđaju da je slučajeve povratnika iz zatvora bitno vratiti u tu grupu da bi i dalje bili praćeni.

„Za nasilje u porodici se retko izriču kazne zatvora i da bi se izrekla takva kazna u pitanju mora da bude neki teži oblik nasilja. Kada imate slučaj da je neko zbog težeg oblika nasilja ili pokušaja ubistva već odslužio kaznu zatvora, takav slučaj bi ponovo trebalo da se vrati na grupu za koordinaciju i saradnju. Zatvori obaveštavaju najmanje mesec dana ranije policiju, centar za socijalni rad i žrtvu da nasilnik izlazi iz zatvora. Tada slučaj treba vratiti na grupu za koordinaciju i saradnju, da se napravi plan šta uraditi kad nasilnik izađe iz zatvora, da on zna da je pod nadzorom, a u Srbiji nema mere nadzora nad opasnim počiniocima kada oni odsluže kaznu zatvora“, kaže Macanović.

Navodi da su takve mere nadzora u Hrvatskoj uvedene pre 15 godina, a da u Srbiji one ne postoje ni za silovatelje povratnike niti za počinioce ostalih krivičnih dela.

„Kada izađu iz zatvora niko se ne bavi time šta oni rade i gde borave, nego smo imali slučajeve da čitav grad prati kuda se kreće silovatelj koji je izašao iz zatvora – to ne bi trebalo da bude obaveza građana, nego države. Isto je sa počiniocem nasija u porodici: sistem mora da mu pošalje jasnu poruku da to što je izašao iz zatvora ne znači da ga institucije ne kontrolišu i ne posmatraju kako se on ponaša“, naglašava Macanović.

Kao posebno ilustrativan slučaj navodi prvi zabeleženi femicid u Srbiji u 2025. godini kada je čovek, koji je prethodno bio tri puta osuđivan za porodično nasilje i imao zabranu prilaska, ubio svoju majku.

„On je izašao iz zatvora, ali niko iz institucija nije pratio šta se dalje dešava, a ubica je sa majkom živeo u istom dvorištu. Onda shvatite da se tim slučajem niko nije bavio, što je sramotno, jer je jasno da je bilo samo pitanje dana kada će završiti ono što je nameravao“, kaže Macanović.

Nedovoljni kapaciteti sigurnih kuća

Ukazuje i da je Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici tužiocima data preventivna uloga, „što nije prirodno stanje tužilaca koji reaguju post festum, odnosno kada se nešto desi“.

„Zakon o sprečavanju nasilja u porodici kaže da bi tužioci trebalo da reaguju pre nego što se nešto desi i to kroz praćenje ponašanja nasilnika, kroz donošenje plana o zaštiti i podršci žrtava i kroz delegiranje zadataka institucijama, ili tako što tužilaštvo, po Porodičnom zakonu, podnosi tužbe za mere zaštite od nasilja u porodici, što su preventivne mere. Tužilaštvo ima ta ovlašćenja od 2005. godine, ali mnogi mehanizmi nisu korišteni“, kaže Macanović.

Govoreći o sigurnim kućama za žrtve porodičnog nasilja, ističe da po tom pitanju postoje tri problema.

Prvi je taj što su smeštajni kapaciteti sigurnih kuća znatno manji od stvarnih potreba: u njima ima 200-ak ležaja, a Srbiji je potrebno najmanje 700. Drugi problem je to što bi u sigurne kuće trebalo da budu smeštene žene koje su u ozbiljnom riziku, ali Macanović ističe da se „svelo na to da se u sigurne kuće smeštaju žene koje nemaju gde da borave“. Konačno, ističe Macanović, smeštanje ugrožene žene u sigurnu kuću ne znači da institucije ne treba dalje da rade svoj posao i usmere pažnju ka počiniocu.

Ukazuje da se dešava da žene borave šest meseci u sigurnoj kući, a da faktički ništa nije učinjeno da nakon toga mogu da se vrate u sigurno okruženje. Pritom su sigurne kuće, osim beogradske, u ingerenciji lokalnih centara za socijalni rad i na adresama koje su poznate svima.

„To je dodatni bezbednosni problem, jer ženu koja je u visokom riziku od nasilja ne možete da smestite na bezbedno pošto svi znaju gde se nalazi sigurna kuća. Zato žene u takvom riziku i ne smeštamo u sigurne kuće, već tražimo alternativu“, zaključuje Macanović.