Rojevi dronova donose novu eru ratovanja: Mali, jeftini i opasni

Dok je Vladimir Putin nedavno bio u poseti Kurskoj oblasti, te radovima na novom nuklearnom postrojenju za proizvodnju električne energije “Kursk II”, njegov helikopter “Mi-8” našao se “usred velikog naleta roja dronova“. Radilo se o napadu ukrajinskih snaga bezbednosti, kojeg je ruska strana opisala kao “bitku u vazduhu”.

Ovakve vazdušne bitke su postale učestale u poslednjih godinu dana, a veliki broj naoružanih dronova u isto vreme koriste i Moskva i Kijev. Glavna odlika ove strategije je, zapravo, bazirana na statistici – ako PVO obori i 90 odsto dolazećih letelica (što je malo verovatno), preostalih 10 odsto ipak pogađa svoj cilj.

Zapadni stratezi ovakvu taktiku nazivaju aerial overwhelming, tj. “vazdušno savlađivanje”. Ona je naročtio efikasna ako se koristi protiv starijih PVO sistema, čiji radari mogu da prate samo jednu metu istovremeno.

Sličnu taktiku je koristio i Iran u aprilu prošle godine, kada je delimično uspeo i da probije “Čeličnu kupolu”, izraelski sistem vazdušne odbrane za koji se smatra da je među najboljima, ako ne i najbolji na svetu.

Taktika korišćenja velikog broja malih meta nije nova i seže još sa kraja Drugog svetskog rata, kada su savezničke trupe u Francuskoj na putu ka osvajanju Nemačke koristile veliki broj plotuna koji su zapravo bili bez eksplozivnih punjenja, ali su u značajnoj meri zbunjivali protivničke snage. Pedesetih i šezdesetih godina je ovakav koncept dalje razvijan u danas dobro poznate različite vrste “kasetne municije”, koja se takođe oslanja na “efekat brojnosti”, a ovakva oružja su do početka devedesetih godina zabranjena međunarodnim konvencijama.

Danas se ovakav koncept ponovo razmatra kao swarm munition (municija u obliku roja), deo koncepta “pametne municije”, gde se svako pojedinačno eksplozivno punjenje može isprogramirati za nezavisno delovanje. Ipak, koncept “roja” kao oružja (eng. swarm) je najefikasniji u vidu malih jednokratnih dronova.

Ukrajina, Gaza, Jemen – sve promijenili

Sukob u Ukrajini, kao i aktuelni sukobi u Gazi i Jemenu su u potpunosti promenili način na koji se planiraju vojne akcije i napadi. Stari koncepti izviđanja terena pomoću specijalno obučenih trupa je danas gotovo u potpunosti napušten, a njih su zamenili jeftini dronovi, koji se često koriste i jednokratno, kao i veliki izviđački dronovi koji imaju različite vrste termalnih, optičkih i infracrvenih kamera, koje mogu da rade u bilo kojim vremenskim uslovima, te noću u gotovo potpunom mraku.

Tako je turski dron “Bayraktar TB-2”, koji je slavu stekao upravo u Ukrajini, opremljen “Wescam CMX-15D” sistemom koji može da vizuelno traži i označava mete u bilo kojim uslovima. Ovo je i jedna od najbitnijih odlika “rojeva” dronova – dok su neki programirani da napadaju neprijatelja (noseći granate ili plastični eksploziv sa elektronskom kontrolom), drugi mogu biti programirani za TADS (Target Acquisition and Designation System), odnosno označavanje većih strateških meta, najčešće laserom, kako bi se osigurala tačnost pogotka velikim balističkim raketama ili za napad avijacije.

TADS je do sada bio veoma rizičan zadatak i podrazumevao je lasersko “označavanje” mete iz vozila ili sa zemlje posebnim sistemima, što je pak stavljalo izvidnicu u veliku opasnost, kako od strane neprijatelja, tako i od posledica “prijateljske vatre”. “Rojevi dronova” u potpunosti uklanjanju ovakve prepreke, a može se koristiti i više malih letelica za označavanje jedne veće mete, što doprinosi tačnosti pogotka.

Niska cijena, a nanose znatno veću štetu

Cena samih dronova je takođe je jedna od najbitnijih karakteristika – po ceni jednog sistema za balističke rakete (od pola miliona do milion dolara i više) može se proizvesti na stotine malih dronova, koji mogu naneti znatno veću štetu neprijatelju. Elektronika za današnje male dronove obuhvata i GPS/GLONASS prijemnike, tako da oni mogu koristiti i američke i ruske satelitske navigacione sisteme za traženje meta ili pogodak na tačno određenu geografsku lokaciju.

Ono što je, pored niske cene, još jedna prednost “rojeva” je i ta što se oni mogu proizvesti praktično bilo gde. Najčešće su sastavljeni od plastičnog ili kompozitnog rama (air frame) na koji se montiraju elektronika za kontrolu leta, te motori i propeleri. U zavisnosti od dizajna i veličine, ovakvi dronovi mogu nositi od kilogram do četiri kilograma tereta, što je dovoljno za granate, te razne vrste konvencionalnog i plastičnog eksploziva.

Sa druge strane, proizvodnja balističkih raketa ili velikih letelica bez ljudske posade (unmanned aerial vehicle, UAV) je izuzetno komplikovana, zahteva specijalne alate i fabrike, dobro obučene radnike i neuporedivo je skuplja. Ovakav koncept “samostalne proizvodnje” dronova se naziva i stvaranje modularnih letelica višestruke namene (modular multirole aerial vehicle, MMAV).

I SAD, i Kina imaju svoje adute

Pentagon razvija slične sisteme duže od decenije pod zajedničkim imenom nano drones (izuzetno mali dronovi) i hornet drones (dronovi stršljeni). Dužine tek 20-ak centimetara, ovakvi dronovi se mogu lansirati sa bilo koje lokacije, te čak i u zatvorenom prostoru. Obuka za rukovanje i pilotiranje ovakvim dronovima traje manje od jednog sata, a najčešće lete u “tandemu” od dve letelice, mada se može lansirati i više njih.

Nove verzije tipa “Prox PD-100” imaju tri kamere, te mogućnost noćnog vida (FLiR night vision), što ih čini nezamenljivima u uslovima protiv-terorističke borbe u urbanim sredinama. Veća verzija ovog sistema, nazvana vehicle recconaissance system (sistem za nadgledanje iz vozila) može da lansira više dronova, koji imaju domet od šest kilometara, te dužinu trajanja leta do 45 minuta. Ovakvi sistemi su već bili korišćeni u Avganistanu protiv talibanskih boraca za izviđanje terena, sprečavanje zaseda i otkrivanje mina.

Kineska narodna armija ima nešto drugačiji pristup u razvoju “rojeva”. U novembru prošle godine javnosti je po prvi put predstavljena letelica “Jiutian SS-UAV”, kojeg kineska armija naziva i “nosačem dronova”. Ova letelica raspona krila od 25 metara i težine 14 tona može da nosi do 100 malih dronova različite namene – od bombardovanja, preko izviđanja do elektronskog ometanja.

Za razliku od sličnih sistema u svetu, SS-UAV leti na visinama od 10 do 15 kilometara, što je u gornjoj granici većine PVO radarskih sistema. Budući da odjednom lansira čak 100 različitih, nezavisnih meta, to u velikoj meri otežava njihovo obaranje. SS-UAV se može koristiti i kao “prethodnica” drugim aviomisijama – mali dronovi “preopterete” PVO sisteme za vazdušnu odbranu, nakon čega stupaju manji avioni lovci ili veliki bombarderi. Kada bude u potpunosti operativna, SS-UAV platforma bi trebalo i da ima domet od čak 7.000 kilometara, što znači da će moći da funkcioniše u najvećem delu jugoistočne Azije i delovima Pacifika, te Južne Koreje i Japana.