Klimatski migranti: Kada odlazak nije izbor, već moranje

Klizišta, poplave, dugotrajne suše, požari. Prirodni fenomeni koji su sve manje prirodni, s obzirom da je uticaj čoveka na klimatske promene, kako smatraju mnogi naučnici evidentan. Kada ovi fenomeni postanu učestali, kada se zbog istih izgubi dom, posao, budućnost i kada klima postane nepodnošljiva, često jedini mogući izbor jeste odlazak.

Prema podacima UNHCR-a, tokom 2023. godine više od 33 miliona ljudi bilo je primorano da napusti svoje domove zbog događaja povezanih sa klimom. Reč je pre svega o ljudima koji su zbog prirodnih katastrofa bili prinuđeni da se pomere pre svega unutar svoje zemlje. Brojevi koji su neophodni i korisni da se opiše fenomen, a iza kojih stoje lica, porodice i priče, često vrlo tragične.

Međutim, zbog nepogodnih klimatskih uslova ili katastrofa, svedoci smo i sve učestalijih migracija ljudi u zemlje koje su pogodnije za život. Svedoci smo takođe i da ljudi koji napuštaju svoje domove ili mesto rođenja, često mešamo sa ekonomskim migrantima koji se sele u potrazi za boljim uslovima života. Dok klimatski migranti zapravo često nemaju izbora, jer njihovo okruženje postaje fizički, ekonomski i zdravstveno neodrživo.

Stihijske migracije, često nevidljive

Kretanja čitavih naroda koja su trenutno u toku, kao što je slučaj na arhipelagu Tuvalu ili u Sudanu nikada nisu iznenadna, već su to spora, često nevidljiva migraciona kretanja koja se iz godine u godinu gomilaju i postaju veći i širi migracioni tokovi. Primer arhipelaga, smeštenog usred Tihog okeana, između Australije i Havaja, od kojeg uskoro možda neće ostati ništa, očigledna je posledica globalnog zagrevanja i zagađenja. Sa tek nešto preko 11.000 stanovnika, Tuvalu je vulkanski arhipelag koji se sastoji od devet nisko položenih ostrva čija je najviša nadmorska visina oko 4,5 metara.

Zahvaljujući globalnom zagrevanju i podizanju nivoa mora, to uzvišenje je svake godine sve manje. Iz tog razloga, država Australija je krajem 2023. godine, odlučila da postepeno odobrava klimatski azil građanima Tuvala. Ovaj ugovor predviđa da tuvaluske izbeglice u Australiji imaju pristup obrazovnom i zdravstvenom sistemu, kao i finansijskoj i porodičnoj podršci. Australija se takođe obavezala da izdvoji 16 miliona australijskih dolara (9,5 miliona evra) za zaštitu obala Tuvalua koje su pogođene erozijom i za obnovu potopljenog zemljišta.

Klimatske promene nisu samo ekološko pitanje

Američki naučnik i direktor organizacije Climate Central, Benjamin Strauss poznat je po svojim istraživanjima u kojima tvrdi da će porast globalne temperature izazvati drastičan porast nivoa mora, što može dovesti ne samo do potapanja arhipelaga kao što je Tuvalu, već i potapanja obalnih gradova širom sveta, uključujući velike delove Miamija, Njujorka, Nju Orleansa i drugih.

Strauss naglašava da su politička volja i globalne mere za smanjenje emisija ključne za izbegavanje katastrofalnih posledica. Svakako, za sada je neizvesno je da li će Tuvalu uspeti da ubedi bogate nacije da doprinesu naporima da se nacija spasi od napredovanja vode, ali je sigurno da stanovnici ostrva nerado napuštaju svoje domove. Sporazum koji je Tuvalu potpisala sa Australijom nije nimalo bio očekivan, posebno za državu poput Australije, poznatu po veoma restriktivnoj migracionoj politici. Australijski premijer Anthony Albanese predstavio je ovaj sporazum kao čin solidarnosti „unutar porodice pacifičkih zemalja“. Međutim, ne dele svi to mišljenje.

Konkretno, Taukiei Kitara i Carol Farbotko, dvojica istraživača sa Univerziteta Grifit, kritikovali su sporazum, rekavši da bi Tuvalu ovim paktom mogao da padne trajno pod sferu australijskog uticaja.

Tekst sporazuma obavezuje arhipelag da takođe uzajamno usaglasi sa Australijom svaki partnerstvo, sporazum ili angažman sa bilo kojom drugom državom ili subjektom u pitanjima koja se odnose na bezbednost i odbranu. Ovaj potez proizilazi iz australijskih strahova povodom ekspanzionističkih ambicija Kine u Pacifiku, ali ima vrlo malo veze sa borbom protiv klimatskih promena izazvanih ljudskim delovanjem. Dvojica istraživača su ukazala i na to da Australija ne preuzima nikakvu obavezu da smanji sopstvene emisije gasova koje doprinose klimatskoj krizi koja preti tom arhipelagu.

Klimatske izbeglice, kategorija nepriznata međunarodnim pravom

Svetska banka procenjuje da bi do 2050. godine u najranjivijim zemljama moglo biti i do 216 miliona unutrašnje raseljenih klimatskih migranata. Definicija, koja još uvek nema pravni okvir, za sada ostavlja milione ljudi u sivoj zoni, bez statusa i bez zaštite koja bi im obezbedila osnovna prava. Ženevska konvencija iz 1951. godine, govori o onima koji beže od progona zbog političkih, verskih ili etničkih razloga. Ali još uvek ne postoji pravni status onih koji beže jer je zemlja na kojoj su živeli postala suva i neplodna, ili im je dom uništen u ciklonu.

Dakle, šta možemo ili moramo da uradimo, pita se Angelica De Vito, diplomatska savetnica Ujedinjenih Nacija za klimatske izbeglice. Pre svega, kako ona kaže, potrebno je da krenemo od nove svesti i razumemo da klimatske promene zahtevaju ažurirane migracione politike, nove pravne mehanizme, ali i kulturni napor.

“Treba da priznamo da osoba koja danas kuca na naša vrata možda već sutra bude neko ko nam je sličniji nego što mislimo. Jer kada govorimo o klimatskim migrantima, u suštini govorimo o čovečanstvu koje je u pokretu. Ne zato što želi da napusti svoj dom, već zato što mora”, zaključuje De Vito.