Ni najveći hakerski napad nije zaustavio nuklearni program Irana

Najnoviji sukob na Bliskom Istoku kulminacija je napora SAD-a i Izraela, zajedno sa svojom međunarodnim partnerima, da zaustave razvoj nuklearnog programa Irana.

Iako deluje da je situacija izmakla kontroli poslednjih meseci, te se sa diplomatskih pregovora prešlo u otvoreni oružani sukob, činjenica je da su slični pregovori sa zvaničnim Teheranom vođeni više puta, te da su uvek bili kratkog daha, ili propadali još u početnoj fazi.

Zapravo, još je predsednik George W. Bush početkom 2006. godine razmatrao nekoliko scenarija za napad na Iran i zaustavljanje razvoja nuklearnog programa i obogaćivanja uranijuma. Tadašnji predsednik Irana Mahmoud Ahmadinejad je početkom maja te godine poslao i zvanično pismo Beloj Kući, nudeći ‘nove načine’ za otpočinjanje direktnih pregovora, ali je tadašnji Bushov savetnik za nacionalnu bezbednost Steven Hadley to nazvao ‘pokušajem kupovine vremena’. Državna sekretarka SAD-a u to vreme, Condoleezza Rice, je takođe bila na stanovištu da Ahmadinejad zapravo ‘koristi diplomatsku taktiku odugovlačenja’. To je rezultiralo da Bush u avgustu saopšti da je ‘ Iran bilizu izrade nuklearnog oružja’ te da ‘mora snositi posledice za uporno obogaćivanje uranijuma’.

U septembru 2007. Ahmadinejad se obratio otvorenim pismom američkim građanima, koje je pročitao i na zasedanju Generalne skupštine UN u Njujorku. Ni kada je Barack Obama sledeće godine zamenio Busha u Beloj Kući, situacija se nije pomerila ka diplomatskom rešenju – naprotiv. Obama je gotovo odmah krenuo sa diplomatskim i ekonomskim pritiscima da Teheran zaustavi obogaćivanje uranijuma, te u potpunosti zaustavi bilo kakav razvoj i istraživanja nuklearne energije. Godine 2009 se ovaj pritisak pojačao, nakon što je otkriveno i postojanje novog postrojenja ‘Qum’, a američkog predsednika su tada podržali i francuski predsednik Nicolas Sarkozy, te britanski premijer Gordon Brown. Ono što, pak, javnost, kao ni većina političara u SAD-u nije znala je da se već radilo na razvoju naprednog oružja za napad na iranski nuklearni program.

Američka agencija za nacionalnu bezbednost (National Security Agency, NSA) je u okviru svog odeljenja TAO (Tailored Access Operations, Specijalne poverljive misije) još za vreme Bushove administracije, krajem 2007, počela sa razvojem sajber oružja tj. nove vrste kompjuterskog virusa koji može da napada specifične industrijske sisteme. Ovakvi sistemi se nazivaju SCADA (Supervisory, Control and Data Acquisition) – ‘Nadzor, kontrola i prikupljanje podataka’, i koriste se u praktično svim granama industrije – od proizvodnje hrane, preko automobila, elektronike i lekova, sve do specifičnih sistema u elektranama, rudnicima i – nuklearnim postrojenjima.

Virusom protiv atoma

Agencija NSA je putem izraelskih obaveštajnih kanala, koji su imali svoje doušnike unutar samog iranskog programa, te nekoliko Univerziteta u Iranu čiji su eksperti radili na razvoju nuklearnih mogućnosti, došla do informacija o specifičnim industrijskim uređajima koji se koriste na samim centrifugama koje vrše obogaćivanje uranijuma. Iako je u pitanju veoma složen i komplikovan proces, u suštini se radi o ubrzavanju gasovitog oblika Uranijuma (nazvanog UF-6), koji se dalje prikuplja u novom obliku U-235, a koji ima daleko veću energiju. Dalje se ovakav Uranijum može koristiti u proizvodnji električne energije u reaktorima, ali i za dalje obogaćivanje kako bi se proizvelo tzv. ‘fisiono jezgro’ (eng. fission core) koje predstavlja ‘okidač’ reakcije u nuklearnim bojevim glavama. Upravo je ovo bilo ‘opravdanje’ da NSA stvori izuzetno napredan kompjuterski virus, nazvan Stuxnet od strane stručnjaka za sajber bezbednost.

Iako se i danas zvanično ne zna ceo tok događaja, sasvim je izvesno da je Stuxnet stigao unutar nuklearnog postrojenja Natanz u Isfahanu (zvanično ‘Shahid Ahmadi Roshan Nuclear Site’) u decembru 2009, ili u januaru 2010. Budući da su svi kompjuterski sistemi bili u tzv. ‘air-gap’ modu – nisu imali nikakvih internetskih ili drugih mrežnih veza sa spoljnim svetom, to u praksi znači da je virus unešen na optičkom mediju (CD ili DVD disk), ili, daleko verovatnije, na USB drajvu. Veruje se da je virus uneo običan radnik na centrifugama, koji je bio saradnik izraelskih obaveštajnih službi. Prvih nekoliko meseci ceo proces u Natanzu se odvijao kao i obično, ali su odjednom centrifuge za obogaćivanje uranijuma počele da se kvare – prvo par njih, a zatim i na desetine. Do kraja juna 2010, najveći deo aktivnosti u Natanzu je morao biti obustavljen, jer su sve centrifuge bile delimično ili potpuno u kvaru.

Sam Stuxnet virus je radio tako što je neprimetno, malo po malo, povećavao broj obrtaja centrifuge, ili bi odjednom ubrzao pa usporio njen rad, što je u periodu od nekoliko meseci dovelo do njihovog kvara. Takođe, Stuxnet je imao i komponentu koje je ‘zavaravala’ kontrolni softver ‘PCS-7/WinCC’ kompanije Siemens, koji je služio za kontrolu broja obrtaja samih centrifuga, te zaposleni u Natanzu dugo vremena nisu primetili nikakve probleme. Krajem avgusta 2010, Stuxnet je ‘pobegao’ iz nuklearnog postrojenja, najverovatnije na laptopu ili USB drajvu nekog od zaposlenih, te se do kraja te godine proširio i na drugim mrežama širom Irana. Procenjuje se da je u jednom trenutku svaki treći umreženi kompjuter u Iranu bio zaražen Stuxnetom, iako nisu svi pretrpeli štetu jer je glavni zadatak virusa već bio obavljen.

Stuxnet je bio i zvanično prvo korišćenje sajber oružja od strane neke velike svetske sile. Danas su, pak, targetirani sajber napadi postali gotovo svakodnevnica – od ruske agresije u Ukrajini, preko Mossadovih napada na Palestinske provajdere interneta i mobilne telefonije, sve do sajber napada koje vrše ruske državno-sponzorirane hakerske grupe poput Fancy Bear, te kineski vojni hakeri iz Jedinice 61398. Napad američkih i izraelskih hakera na Natanz je bio i opasan presedan – niko unutar ‘Equation Group’ (nezvanično ime za ‘TAO’ program agencije NSA) i njenih stručnjaka zapravo nije znao kakve sve efekte ovaj virus može imati u praksi, te čak ni količinu niti stepen obogaćenja uranijuma unutar samog postrojenja.

Stručnjaci smatraju i da je bilo barem još dva slična sajber napada – jedan sredinom 2018 od strane SAD, te još jedan početkom aprila 2021, kojeg je izveo Izrael. U oba slučaja je Natanz ponovo bio meta, kao i postrojenja u Qumu. Iako su svakako usporili, nijedan od ovih napada nije u potpunosti zaustavio Iranski nuklearni program, a u međuvremenu su i Revolucionarne snage Irana osnovala svoje ‘hakerske grupe’ za vršenje sajber napada. Tako je sredinom oktobra prošle godine detektovan veliki sajber napad na zdravstvene informacione sisteme u SAD, Kanadi i Australiji, kada su bili ugroženi poverljivi podaci miliona pacijenata, a glavni osumnjičeni su bili iranski hakeri. Takođe, u septembru prošle godine američko Ministarstvo pravde je podiglo optužnicu protiv tri iranska državljanina zbog sajber kampanje ‘širokog spektra’ sa ciljem da se utiče na ishod američkih predsedničkih izbora.