Proruska propaganda u Srbiji: Pohvale Putinu kao podrška Vučiću

Televizije sa nacionalnim frekvencijama u Srbiji snažan su izvor, vrlo često neskrivene proruske propagande čiji cilj je pre svega legitimizacija autoritarnog načina vladanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića, upozoravaju istraživači javnog mnjenja.

Nedavno objavljeno istraživanje Istraživačko-izdavačkog centra Demostat pokazalo je da je proruska propaganda u Srbiji naročito vidljiva u kontekstu rata u Ukrajini, jer u izveštavanjima televizija sa nacionalnom frekvencijom postoji stroga polarizacija sa mnogo većim brojem priloga koji favorizuju Rusiju, a uz mnogo manju minutažu posvećenu ukrajinskoj strani.

Naši sagovornici se slažu da suštinske kritike na račun Moskve uopšte i nema na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali i da njihova istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da među građanima Srbije ne vlada toliko ljubav prema Rusiji, već da je zapravo reč o putinofiliji.

Proruski i prokineski sagovornici

Izvršna direktorka Demostata Tamara Bajčić navodi da je taj istraživački centar sproveo kvalitativni, a ne kvantitativni monitoring na temu rata u Ukrajini. Monitoring je počeo je sa ruskom agresijom na Ukrajinu 24. februara 2022. godine i konstantno je sprovođen do druge godišnjice agresije sa fokusom na izveštavanja na Radio-televiziji Srbije (RTS) i na ostalim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a u umanjenom obimu monitoring je nastavljen i nakon februara 2024. godine.

„Prilozi o ratu u Ukrajini na RTS-u naizgled imaju neutralni ton i izbalansiran pristup, međutim, u njima se vrlo suptilno favorizuje i afirmiše ruska strana. Na primer, u informativnim emisijama na RTS-u prvo se prikaže prilog o ruskoj strani, odnosno onome što je afirmativno za Rusiju, a tek nakon toga sledi prilog o ukrajinskoj strani. Iako je naš monitoring kvalitativan nismo mogli da ne primetimo i minutažu, pa smo uvideli da prilozi koji idu prvi i afirmišu rusku stranu traju znatno duže ili ih ima više nego priloga o ukrajinskoj strani“, kaže Bajčić.

Ističe i da je primetno da su u debatnim emisijama na RTS-u gosti većinom proruski orijentisani, a da su u manjem broju su neutralni.

„Kada je reč o proruski orijentisanim gostima i analitičarima u debatnim emisijama, ali i prilozima u tim emisijama, to apsolutno podrazumeva da su oni i prokineski orijentisani, jer dok zastupaju prororuske stavove oni potpuno jednako zastupaju i prokineske stavove. Često se sve ono što ne odgovara kineskim ili ruskim kompanijama – potpuno gura pod tepih, i na RTS-u i na svim ostalim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, sa izuzetkom TV Pink“, ukazuje Bajčić.

Dodaje da se TV Pink se od ostalih televizija sa nacionalnom frekvencijom razlikuje po tome što je „prorežimska i prozapadno orijentisana“ i ističe da su, ne računajući TV Pink, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem ruske propagande.

„Suštinske kritike Moskve i Pekinga nema na RTS-u. To što se na RTS-u čuje o Rusiji i Kini je afirmativno, ređe neutralno i nikad negativno, a ono što se čuje o Zapadu ili, u kontekstu rata, o Ukrajini, uglavnom je neutralno ili negativno, a najređe afirmativno, ako afirmativnog uopšte i ima“, objašnjava Bajčić.

Obazrivo sa terminologijom

Napominje da je, „dok je na RTS-u je uočena i potvrđena sofisticirana prokineska i proruska propaganda“ – na ostalim televizijama sa nacionalnim frekvencijama, s izuzetkom TV Pink, prisustna „ogoljena proruska i prokineska propaganda“.

„Za to postoje dva eklatantna primera na privatnoj TV Happy, emisije ‘Aktuelnosti’ i ‘Posle ručka’, na kojima se već godinama pojavljuju samozvani analitičari koji komentarišu između ostalog i televizijske priloge koji se emituju na velikim ekranima iza njih. Ti prilozi ili direktni prenosi izvorno su sadržaj koje emituju ruske državne televizije Russia Today i Zvezda“, navodi Bajčić.

Ona ukazuje da se, kada je u pitanju terminologija, na početku rata u Ukrajini na RTS-u uopšte nije koristila reč „agresija“, već da je RTS je bio „vrlo obazriv“, pa se nije moglo čuti da je izvršena ruska agresija na Ukrajinu, nego se koristila ruska terminologija – „specijalna vojna operacija“.

„Demostat nije vršio monitoring izveštavanja ruskih medija u Srbiji, Russia Today i Sputnjika, ali je bitno istaklnuti da je Srbija, uz Belorusiju, poslednji bastion za ruske državne medije, bez obzir na odluke i dokumente koje je Evropska unije donela, a kojima je tim medijima zabranjen rad u EU“, kaže Bajčić.

Ističe da je po pitanju proruske propagande uticaj ruskih državnih medija u Srbiji na gledaoce i čitaoce nemerljivo manji od uticaja srpskih medija sa nacionalnom frekvencijom.

„Mnogo je veći uticaj sofisticiirane proruske propagande na RTS-u, odnosno ogoljenje proruske propagande na ostalim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, sa izuzetkom TV Pink. Uloga ruskih državnih medija Russia Today i Sputnjika je da budu vrsta korektiva i da pošalju poruku, izvrše pritisak i disciplinuju srpsku vlast onda kada njen stav nije dosledno dominatno proruski. Kada Rusija primeti da srpska vlast ‘odlazi u stranu’ i ima povremene izlete ka proevropskoj retorici, onda koristi Russia Today i Sputnjik da disciplinuje srpske vlasti uz poruku da treba da se ‘vrate na kolosek’“, ukazuje Bajčić.

Priča o slanju oružja u Ukrajinu

Kao najsvežiji primer ona navodi vest da Srbija šalje oružje u Ukrajinu.

„Ta vest je faktički potekla sa Sputnjika i to je ogoljeni primer kako ruski mediji služe za disciplinovanje srpske vlasti. Nakon te vesti usledile su i ‘packe’ iz Rusije uz poruku da Srbija govori jedno, a da s druge strane šalje oružje da se ‘ubijaju ruska braća na frontu’. To je bila direktna opomena srpskim vlastima“, kaže Bajčić.

Navodi da istraživanja Demostata o odnosu građana Srbije prema Rusiji već dugi niz godina pokazuju da građani nisu toliko proruski koliko su proputinovski orijentisani.

„Ne uočavamo toliko rusofiliju koliko putinofiliju. U nekim Demostatovim istraživanjima Putin je čak popularniji od Vučića. Jedno od objašnjenja za to je i ono koje se stalno pojavljuje u nalazima Demostata: izrazito visok procenat ljudi u Srbiji teži ka autoritarnosti. Visok stepen putinofilije u Srbiji je posledica želje građana Srbije da imaju jake, čvrste vođe, autoritarne ličnosti poput Putina. Oni su i sami autoritarni, pa se dive jednom takvom lideru čvrste ruke“, zaključuje Bajčić.

Upravo ta fascinacija Putinom razlog je zbog kog izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) Zoran Gavrilović ističe da ne bi trebalo govoriti o proruskoj, već o proputinovskoj propagandi u Srbiji.

„To je autoritarna propaganda koju organizuju Aleksandar Vučić i njegovi mediji, a u kojoj se koriste sadržaji vezani za Rusiju i njenu aktuelnu političku garnituru kako bi se kod autoritarnog dela biračkog tela u Srbiji izazvao efekat legitimizacije autoritarne vlasti u Srbiji. Vučiću je bitno da stvori sliku da nije sam u svetu već da ima međunarodnu podršku Kine, Rusije i Donalda Trampa“, kaže Gavrilović.

Kao dokaz tome navodi da monitorinzi BIRODI-ja pokazuju da su u Srbiji najpozitivnije predstavljeni oni međunarodni akteri koji imaju populističku i autoritarnu crtu.

Bez pomena ruske opozicije

Govoreći o izveštavanju televizija sa nacionalnom frekvencijom o ratu u Ukrajini, Gavrilović ističe da se ono što se eventualno i negativno prikazuje, a tiče se Rusije, pripisuje isključivo državi Rusiji, dok se Putin „jednostavno sklanja od rata“.

„Građani u Srbiji na medijima sa nacionalnom pokrivenošću ne dobijaju sliku ruskog društva već sliku ruske vlasti personalizovane u Vladimiru Putinu. Mi ne znamo šta se u Rusiji dešava sa opozicijom, naukom ili privredom, jer nemamo kritičko-analitičke medijske izveštaje o ruskom društvu. Naša slika o Rusiji je slika o Putinu i njegovom režimu koja je potrebna Vučiću da dobije međunarodni legitimitet“, ističe Gavrilović.

Ukazuje da izveštavanje RTS-a o Rusiji i ratu u Ukrajini „prati državnu politiku“, što znači i da se o Rusiji i Putinu izveštava isključivo pozitivno, a o Ukrajini i Volodimiru Zelenskom neutralno.

„Zato RTS i nema dopisnika iz Moskve. RTS-u je glavni dopisnik iz Moskve Aleksandar Vučić“, ocenjuje Gavrilović.

Navodi da je istraživanje BIRODI-ja pokazalo da privatna TV Happy ima „najmilitantniju publiku“, kao i da „ima ozbiljan problem sa rejtingom“.

„Svojim dugotrajnim programom o ratu u Ukrajini, obraćajući se tako militantnoj publici, TV Happy pokušava da podigne svoj rejting. Nema tu nikakve ljubavi prema Putinu i Rusiji. Tu postavku novinara i gostiju koji govore o ratu u Ukrajini, taj ‘medijski nameštaj’, preuzela je i TV Informer. Oni se kroz takav program o ratu obraćaju desno orijentisanom delu biračkog tela koje glasa za vlast i koje opravdava rat kao sredstvo. Takvi ljudi, koji gledaju emisije o ratu u Ukrajini na televizijama kao što su Happy i Informer, žive svoje snove o nezavršenim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Oni rat u Ukrajini vide kao rat između Rusije i NATO-a, a ne kao rat između Rusije i Ukrajine. Oni rat u Ukrajini posmatraju kao rat protiv NATO-a koji nije završen i očekuju da se Putin i Rusija pojave na Dunavu“, zaključuje Gavrilović.