Nova generacija dronova u Ukrajini

Od početka ruske agresije na Ukrajinu pre više od tri godine ili “specijalne vojne operacije”, kako je propagandisti iz Kremlja i danas nazivaju, bilo je jasno da stara pravila ratovanja više ne važe.

Nova generacija malih letelica bez ljudske posade (UAV), u svetskim medijima najčešće nazivanih “dronovima”, zapravo obuhvata čitav niz različitih tehnologija i vojnih tehnika, koje sem zajedničke činjenice da se kreću u vazduhu, često imaju malo toga zajedničkog. Postoji velika razlika između naoružanih ili izviđačkih aviona bez ljudske posade, poput američkih “RQ-4 Global Hawk” i “MQ-4C”, izraelskog “IAI Heron” i evropskog “Airbus Eurodrone”, i malih dronova za snimanje, izviđanje koji su često modifikacije komercijalno dostupnih letelica, ili čak napravljeni po “uradi sam” sistemu od različitih delova.

Poslednjih meseci, na ukrajinskom nebu i teritorijama koje su okupirale ruske snage pojavila se i potpuno nova vrsta letelica koje se kontrolišu putem – optičkog kabla.

Duga historija letećih bombi

Iako se korišćenje velikih ili malih dronova u vojne svrhe smatra “izumom 21. veka”, njihov razvoj i upotreba su zapravo daleko starijeg datuma – više od jednog veka. Prvi ikada zabeleženi primer korišćenja “letelice kao oružja” datira još sa polovine 19. veka, kada je austrougarska vojska na Veneciju poslala 200-ak malih balona koji su bili naoružani granatama od desetak kilograma. Neki od njih su bili lansirani sa parobroda “SMS Vulkan”, što je i prvi put da su ovakva oružja korišćena u mornarici. Ovaj napad je bio veliki fijasko – samo nekoliko balona je palo na Veneciju, dok su ostali, zbog jakog vetra, završili van granica grada, a mnogi su pali i u more.

Pronalazak prvog aviona braće Wright na početku 20. veka gotovo je odmah doveo i do ideje korišćenja tzv. “aviona duha” ili “aviona bombe” – stvaranje letelice koja bi bila bez pilota, a koja bi nosila veliki količinu eksploziva iza neprijateljskih linija. Prvi ovakav projekat je bio američki “Hewitt-Sperry Autoplane”, koji je ubrzo napušten zbog nepouzdanosti i kratkog dometa.

Već početkom Drugog svetskog rata, avioinženjeri su imali na desetine projekata aviona bez ljudake posade. “De Havilland Queen Bee” je bio jedna od prvih serijskih “dronova” sa radijskom kontrolom koji je mogao da koristi i automatski mitraljez, i bombe. Britanija je imala i druge slične letelice, poput “Radioplane OQ-3”, a ovakav dizajn je ubrzo preuzela i tadašnja američka armija.

Amerikanci su uspeli i da modifikuju nekoliko svojih standardnih letelica, poput “Culvera PQ-4”, koji je imao čak i video vezu putem posebno razvijene RCA kamere. Američko vazduhoplovstvo je pedesetih godina koristilo modifikovani bombarder B-17 “Tvrđavu”, koji je leteo bez pilota iznad područja nuklearnih testova, kako bi sakupljao podatke o nivou radijacije.

Prvi “pravi” dron u današnjem smislu je bio “SD-2 Overseer”, koji je prvi put poleteo 1957. Šezdesetih i sedamdesetih godina i SSSR je proizveo čitav niz bespilotnih letelica i aviobombi, poput “Lavochkin La-17”, “Tupoljev Tu-141” i “Tu-143”, te “Jakovljev Pčela”.

Masovnija upotreba dronova za izviđanje i biranje meta počinje sa drugom invazijom na Irak 2003. godine, kada je američki USAF masovno koristio “RQ-14 Dragon Eye” za izviđanje, “FQM-151 Pointer” za aviosnimanje i podršku trupama u urbanim područjima, te “MQ-1 Predator” za vazdušnu podršku avionima bombarderima i navođenje krstarećih raketa. “MQ-1” je više puta korišćen i u operacijama u Avganistanu od strane agencije CIA za napad na položaje talibana i skladišta oružja u teško dostupnim planinskim predelima.

Dronovi ‘na kabl’

Aktuelni sukob u Ukrajini se često naziva i “prvim pravim ratom dronovima”. Oni se koriste na obe strane praktično od prvog dana ruske agresije, ali je najviše pažnje u medijima svakako dobio turski dron “Bayraktar TB-2”, koji se pokazao izuzetno stabilnim u letu, lakim za upravljanje, te svojim mogućnostima za samostalno letenje iza ruskih linija. Ukrajinske snage bezbednosti su uspele i da ih modifikuju za korišćenje čitavog spektra različitog oružja, poput raznih vrsta aviobombi i laserski vođenih projektila.

Još jedna odlika sukoba u Ukrajini je i ta što se po prvi put koriste dronovi sastavljeni od tzv. 3D štampanih materijala. Radi se o jeftinoj plastici na kalemima koja se uz pomoć kompjutera i 3D štampača pretvara u gotove delove za dronove, poput aviorama (air-frame), te propelera, različitih stabilizatora leta i nosača za granate i bombe.

Ovakvi “uradi sam” delovi se najčešće kombinuju sa na internetu izuzetno lako dostupnim delovima za kontrolu i pogon dronova poput različitih motora, elektronike za satelitsko (GPS) navođenje, raznih baterija, senzora i komunikacionih modula. Gotov dron košta od par stotina do nekoliko hiljada dolara, što je zapravo “sitnica”, imajući u vidu da jedan ili nekoliko njih mogu da unište ruske borbene sisteme ili čak letelice koje koštaju milione dolara i koji se ne mogu lako i brzo proizvesti. Još jedna odlika je i da se ovakvi dronovi proizvode “serijski” za nekoliko dana, te da se mogu programirati i da budu “kamikaze” – jednom učitana digitalna lokacija (GPS koordinate) uz pomoć kompjutera ne zahteva više bilo kakvo upravljanje ili modifikaciju leta, već dron sam leti do programirane tačke.

Postoje i slabe tačke

Ipak, ovakvi dronovi imaju imaju i slabe tačke. Budući da njihove komunikacije rade na javno poznatim frekvencijama, to znači i da ih je relativno lako elektronski ometati (nakon blagovremenog otkrivanja) i na taj način “preseći” njihovu vezu, nakon čega oni najčešće padaju. Takođe, budući da je njihov avioram relitivno prost i lagan, često se dešava da se oni mogu oboriti i ručnim naoružanjem ako lete na manjim visinama. Osim toga, jeftina elektronika za upravljanje se kvari tokom leta ili se dron “softverski resetuje”, što takođe dovodi do pada ili potpunog promašivanja mete. Zbog ovoga su ukrajinski inženjeri dobili ideju da dronove modifikuju za kontrolu putem optičkog kabla. Ovakva veza je izuzetno brza, budući da su optičke komunikacije daleko brže od radio komunikacije, te se informacije sa i ka letelici mogu poslati gotovo trenutno. Ovo znači i da je mogućnost elektronskog ometanja praktično nepostojeća, budući da nema nikakvog “signala” koji se može prekinuti.

Sam optički kabl se nalazi na kalemu ispod letelice u posebnom kućištu i može biti dugačak od pet do dvadesetak kilometara, koliko je i maksimalni domet ovakvih dronova. Loše strane ovakvog pristupa su što je navođenje smanjeno – ne mogu se koristiti u šumovitim područjima jer bi grane lako prekinule izuzetno tanak optički kabl. Novije verzije koje se koriste poslednjih meseci su i tzv. pogled iz prvog lica (First Person View, FPV) dronovi, gde kontrolor ima video sa drona kao da se nalazi unutar letelice. Kontrola pomoću optičkog kabla znači i da je verovatnoća pogotka tačno određene mete mnogo veća, između 50 i 60 odsto, dok je do sada ona bila oko 40 odsto. Zanimljivo je i da se kineska industrija dronova već “prilagodila” ovom novom tipu letelica, te se u slobodnoj prodaji mogu naći različite komponente za njih, kao i sami kalemi sa optičkim kablom. Ukrajinski i ruski kanali na mreži Telegram, kao i na mreži X, su poslednjih meseci prepuni snimaka koji pokazuju “dronove na kabl” u akciji.

Ruske snage su u međuvremenu došle na ideju da se klasičnim dronovima približe te propelerom preseku optički kabl ukrajinskog drona. Neki Telegram kanali pokazuju i nove ruske verzije ovakvih dronova koje su (ironično) takođe napravljene od sličnih ili istih kineskih delova.

Ovakav dizajn dronova se već komercijalno razvija i u Evropi. Litvanski “RSI Europe” već nudi dron pod nazivom ‘“Shpak”, za koji navodi da je “veoma otporan na ometanje”, te da ima i opcionalni sistem za samostalno letenje.