Kandić: Studentski protesti postali su bajka na ivici zabrane

“Predsednik Srbije svojim ružnim jezikom, pretnjama, vređanjem, iskazivanjem mržnje potpuno je izmenio društveni život. Podelio je građane na ćaci i naci – kao on i ostali ćaci čuvaju Srbiju, a mi ostali smo naci jer hoćemo da je srušimo. Celom Srbijom odzvanja njegova vika ‘Ne dam Srbiju, dok sam živ boriću se da je sačuvam’, pa onda putem medija obaveštava da je Srbija sačuvana, da će oni koji je ruše odgovarati”.

Tako govori Nataša Kandić, jedna od najistaknutijih aktivistkinja za ljudska prava na prostoru bivše Jugoslavije, čiji je rad obilježen neumornim zalaganjem za pravdu, istinu i pomirenje nakon ratova 1990-ih. Kao osnivačica Fonda za humanitarno pravo, Kandić godinama dokumentuje ratne zločine, zastupa žrtve i insistira na suočavanju sa prošlošću – bez kompromisa.

U intervjuu govori o studentskim protestima koji su, kako kaže, „postali bajka koja preti da bude zabranjena“, pokušajima vlasti da je diskredituje i o tome gdje danas stoje društva bivše Jugoslavije u procesu tranzicijske pravde.

• Otvoreno podržavate studentske proteste. Kako gledate na činjenicu da su mladi ljudi u Srbiji, ali i šire, prepoznali važnost borbe za obrazovanje, slobodu i pravdu? Vidite li u njima novu nadu za region?

– Studenti su u Srbiji reagovali na posledice ogoljene korupcije, na pogibiju ljudi ispod nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu čije su otvaranje, nekoliko meseci pre pogibije, svečano proslavili najviši predstavnici vlasti. A onda su pokrenuli celu Srbiju minutom tišine za svakog poginulog. Hodanjem od mesta do mesta pokazali su nam celu Srbiju. Ljudi su bilu u čudu, nikada ih mladi nisu obilazili. Nisu uspevali sa svima da se pozdrave, a već su žurili dalje. Onda su emocije prerasle u suze. Svi su se stideli što su ti „klinci“ ostavili fakultete i krenuli da menjaju sistem. Sve je bilo kao bajka koja postaje život. Mene je ta neverica da se sve to događa pred mojim očima očarala. I kada sam napisala taj tvit o bajci koja postaje život, predsednik Srbije, pratilac mojih tvitova, odmah je reagovao, optužujući me da podstičem studente protiv države.

Danas je ta bajka na ivici da bude zabranjena. Studenti su postali opasni po vlast, sa njima su profesori, te se vlast dosetila da udari na uniiverzitete. Studenti i profesori su zajedno ali postalo je teško nastaviti sa osmehom. Vlast se sada brani, napadom na najvažniju instituciju – na univerzitet. Predsednik Srbije kaže da u svetu niko više ne ceni diplome nego znanje, a onda preti profesorima da nema plata za nauku dok ne zarade.

• Šta Vam poručuje činjenica da su ovi protesti, barem u svom jezgru, iznad etničkih i vjerskih podjela?

– Kad govorim o bajci, onda upravo imam u vidu solidarnost i zajedništvo sa studentima iz Novog Pazara. Kada se cela Srbija slila na protest u Novi Pazar pod nazivom „Sloboda vlada čaršijom“, i kada su studenti iz Novog Pazara došli da dežuraju ispred Radio-televizije Srbije, koju su studenti dve nedelje držali u blokadi, kao da se okrenuo ceo svet. Tu je bilo slavlja, suza, let bele golubice iz ruku studentkinje iz Jagodine i studenta iz Novog Pazara… A onda trčanje studenata do evropskih institucija u Briselu preko Hrvatske je kao lek protiv teške bolesti. Dočekani su dobrodošlicom, a u Briselu su ih dočekali parlamentarci iz Hrvatske i Slovenije. Kao bajka.

• Predsjednik Srbije optužuje Vas da ste ‘srce protesta’, a prorežimski mediji u vašoj zemlji pišu kako finansirate proteste novcem iz inozemstva. Doživljavate li to kao pokušaj zastrašivanja ili priznanje utjecaja Vašeg rada?

– Moj utisak je da je predsednik Srbije pokušao da napravi razdor među studentima i da pokaže da većina deli njegove stavove o Srebrenici, Kosovu, Jasenovcu, da je za njih Ratko Mladić heroj, da su srpske žrtve nepriznate, da ne priznaju haške presude, i onda je karikirao moje stavove, koje je onda prepričavala predsednica Narodne skupštine uz pratnju medija, a ima ih 15-ak koji su danima prikazivali falsifikovane moje izjave – da ja tvrdim da je srpski narod genocidan, da sam pokazala da  zastupam nacističke vrednosti time što sam kazala za Vučićevog studenta koji hoće da uči da je iz Doboja, da ga ja tako diskriminišem, da sam nabavila ogroman novac za studente, blokadere koji ruše državu… Zaleteo se, studenti nisu reagovali. Tako da je sada prešao na viši nivo – sada su studenti blokaderi nacisti, teroristi i sa njima se treba obračunati.

Moram da priznam da vlast proteklih meseci nije upotrebila policiju protiv demonstranata kao što je to činio Slobodan Milošević, ali preti i najavljuje da će zavesti red, da će dovesti nove tužioce, sudije…  Najteže je što je svojim ružnim jezikom, pretnjama, vređanjem, iskazivanjem mržnje potpuno izmenio društveni život – svuda se čuje njegov glas, podelio je građane na ćaci i naci, kao on i ostali ćaci čuvaju Srbiju, a mi ostali smo naci, hoćemo da je srušimo, celom Srbijom odzvanja njegova vika „Ne dam Srbiju, dok sam živ boriću se da je sačuvam“, pa onda putem medija obaveštava da je Srbija sačuvana, da će oni koji ruše odgovarati… I ne šali se. Uhapšena je dekanka Medicinskog fakulteta, puštena je u kućni pritvor, ne sme da izađe iz kuće, još dva profesora su uhapšena, sve više je aktivista u kućnom pritvoru, kao da mu je to strategija, da nas sve zatvori…

• Kako danas gledate na stanje tranzicijske pravde u zemljama bivše Jugoslavije? Pokazuju li društva spremnost da se suoče s prošlošću ili svjedočimo povratku revizionizmu i poricanju zločina?

– Posle 30 godina od završetka rata u BiH i Hrvatskoj i 25 godina od rata na Kosovu nema zajedničkog odnosa prema prošlosti. Naši političari nisu hteli da zajedno naprave popis 130.000 stradalih u ratovima 90-ih. Na regionalnom nivou imali smo povezane nevladine organizacije, REKOM koalicija je sakupila 580.000 potpisa za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i žrvama, ali javna podrška nije bila dovoljna. Na kraju, 2019. godine, sve zemlje, osim Crne Gore stavile su tačku na zajedničko nasleđe – a to su žrtve. Stanje tranzicione pravde bi se moglo opisati  kao izgubljeni u tranziciji.

• Gdje smo danas – 30 godina nakon ratova – kada je riječ o procesuiranju ratnih zločina i kulturi sjećanja?

– U Hrvatskoj, na Kosovu i u Srbiji krivična pravda je svedena na suđenja u odsustvu. U BiH zakon ne dozvoljava suđenja u odsustvu, tako da između pravosudnih organa BiH i Srbije ima saradnje, ali sudeći po izveštaju Fonda za humanitarno pravo, ta saradnja je daleko od suđenja po zakonu. U skladu sa Protokolom o saradnji iz 2013. godine, Tužilašto BiH ustupa Tužilaštvu za ratne zločine Srbije optužnice protiv osoba koje su nedostupne državnim organima BiH jer žive u Srbiji, što je dobro, ali pomenuti izveštaj pokazuje da Tužilaštvo Srbije menja pravne kvalifikacije i umesto da optuži okrivljene za zločin protiv čovečnosti ili genocid, kako je te ustupljene optužnice kvalifikovaloTužilaštvo BiH, sve okrivljene optužuje za ratni zločin. Osim toga, izveštaj pokazuje da Tužilaštvo Srbije izbegava saradnju u predmetima koji se tiču zločina u Srebrenici, upravo da ne bi „ljutili“ vlast koja smatra da se u Srebrenici nije dogodio genocid.

• Mary Kaldor, profesorica globalne uprave na London School of Economics, rad Fonda za humanitarno pravo opisala je kao ‘pionirski’, naglašavajući važnost dokumentacije zločina za procese pravde i pomirenja. Šta smatrate najvećim doprinosom FHP-a u protekle tri decenije? Gdje vidite njegovu ulogu u narednom periodu?

– Upravo zbog cele globalne situacije i nezainteresovanosti Evropske unije da podrži pomirenje okupljanjem oko poštovanja žrtava, FHP je pokrenuo proces tranzicije u Dokumntacioni i istraživački centar za sećanje i pomirenje. Cilj nam je da veliku arhivu sa 200.000 dokumenata, više od 35.000 izjava žrtava i vrednu video arhivu Haškog tribunala sa 9.372 dana suđenja sačuvamo i organizujemo da bude dostupna, i online i kao kuća koja povezuje prošlost i budućnost. Biće to važan izvor znanja i obrazovanja.

• Godinama ste pod pritiscima, uvredama i političkim napadima. Šta Vas je motivisalo da istrajete u borbi za istinu i pravdu?

– Jednom kada se dotakne bol za decom, za majkom, kada se pribavi video kaseta streljanja, kada se vide lica zločinaca kao na video snimku policijske jedinice „Škorpioni“, ne može se drugačije.

• Vjerujete li da će generacije koje dolaze imati više hrabrosti i spremnosti za istinu – i kako im se možemo obratiti iz pozicije onih koji su već prošli kroz tu borbu?

– Ne znam, mi još ne znamo da li su ovi studenti u Srbiji te generacije koje čekamo 30 godina.