Balunović: Mladi na protestima neće prtljag generacija prije njih

O vezi između medija, politike i mladih koji traže novu formu angažovanja razgovarali smo s Filipom Balunovićem, naučnim saradnikom na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i docentom na Fakultetu za medije i komunikacije.

Balunović analizira kako studenti i aktivisti danas prepoznaju i odgovaraju na prepreke s kojima se suočavaju u eri tabloida i političkih kriza. Kroz aktivizam i umjetnost, oni ne samo da dovode u pitanje prevladavajuće narative, već pokušavaju oblikovati drugačiji društveni i politički kurs.

U intervjuu se dotiče i uloge kulturnih inicijativa, društvenih pokreta i mladih u kreiranju alternative postojećim ideološkim okvirima.

• U državama bivše Jugoslavije obrazovni sistemi često prenose nacionalne narative koji produbljuju podjele. U Srbiji se godinama gradi slika historijskog stradanja i žrtve, ali vidimo da sve više mladih – posebno kroz nedavne proteste i oblike solidarnosti – djeluje upravo suprotno tim porukama. Kako objašnjavate taj raskorak između narativa koji im se godinama prenosi i njihovog stvarnog društvenog angažmana danas?

– Ovde su posredi dva međusobno potiruća procesa. Jedan je pošteno istrošen i pohaban, ali i dalje učinkovit, a drugi svež i pun lepih mirisa. Ovaj prvi koji vučemo kao hroničnu bolest iz devedesetih, zaudara i vonja po antihumanističkom krajnje desnom zadahu, predugo je štipao za oči običnog čoveka sa naših prostora, baš kao i svaki drugi toksični smrad. On od njega nije video i „kupovao“ je nacionalistička s**nja, jer za drugu kupnju nije imao novaca.

Zašto ovako, pomalo vulgarno govorim? Zato što je prelivena čaša, zato što se od lepih reči, akademskih i „na nivou“ više ne može živeti. To su nam pokazali studenti u Srbiji. Oni čine, delaju i tabanaju, izlažu se opasnostima i nepokolebljivo ustraju. Oni su nosioci te svežine i tih različitih boja, oni su vesnici života na našem podneblju. Kako su uspeli, od onog smrada da se naprave na ljude, a ne na neljude? Isto onako kako su se zločinci napravili na neljude u poznom socijalizmu – od kog nema većeg humanizma.

Obrnuta logika, neizvesnost i iznenadni obrti u smeru u kom se kotrlja točak istorije – više su se od nekoliko puta pojavljivali kroz istoriju. Ovaj, po mnogo čemu istorijski period koji Srbija živi od kraja prošle godine, vetar je koji menja kurs. U narednim godinama sigurno će mnogi tražiti odgovore na Vaše pitanje, svako će pokušavati da otkrije taj presudni faktor – kako su iz neljudskog sistema iznikli mladi ljudi koji plene ljudskošću. Ono što je nesumnjivo najvažnije, jeste da takve odgovore tražimo tek nakon što pružimo svu moguću podršku i aktivno učestvujemo u borbama – jer, to su sad već ozbiljne psihološke, a i fizičke borbe. Neka na Vaše pitanje odgovori ko kako želi, samo da to uradimo iz slobodne, a ne do kraja zgažene zemlje.

• Vidimo da dio mladih uči o prošlosti ne kroz škole, već kroz film, umjetnost, aktivizam. Mogu li kulturne inicijative i društveni pokreti u regionu da ponude alternativnu historiju – onu koja je bliža stvarnom životu, a dalje od nacionalističkih skripti?

– Mislim da su studenti koji aktivno učestvuju u pokretu više okrenuti prema budućnosti nego ka prošlosti. I sad ovo zvuči kao kliše, milion puta otrcana fraza sa političkih i drugih skupova. Ali, na neki način – studenti su rekli da neće prtljag generacija pre njih. Jednostavno ga ne žele, nije njihov, nisu pakovali te torbe pune krvi, ratnih zločina i zločinaca, genocida, bede i jada. Zato, ja mislim, oni neće ni da ih raspakuju.

Prema onome što ja vidim, oni na neki čudan način, iskreno ili čak organski, iskonski, grle sve različitosti – od ideoloških do etničkih, nacionalnih ili religijskih. Kao da im za to nije potrebno ništa drugo osim ljudskosti, solidarnosti i hrabrosti kao temelja za jedno drugačije društvo. Nama to može da se dopada ili ne, da kažemo – ali vi morate da kažete šta je bilo devedesetih i slično. Ja bih možda isto bio u toj grupi ljudi, jer je u pitanju kontinuitet, sa čijim repovima se danas borimo. Ali oni bi, koliko ja razumem, rekli: ne, pusti nas da grlimo kolege iz Novog Pazara samo zato jer osećamo da je to normalno; pusti nas da budemo “nulta generacija” od koje nešto drugo počinje.

I ja mogu da zamislim da za trideset godina neće moći od njih i njihovih priča da se živi – kao od šezdeset-osmaša. Misliće da su bogovi. A možda će i biti u pravu, možda će uspeti – svakako su već sad uspeli mnogo više nego svi mi zajedno. U tom smislu, oni su avangarda ne samo za našu regiju, već za čitav kontinent. Deluju unutar užasno nepovoljnog istorijskog trenutka i otuda je njihova borba veća i značajnija. Ona se ne može kvantifikovati, izmeriti na fokus grupama i biračkim mestima. Ona se samo može osetiti, na ulicama i blokadama, ali i na drugim mestima. Njeni efekti dolaziće u talasima u narednim godinama, a mi ih ne možemo sad najjasnije ni videti.

Kao večiti pesimista, koji nije verovao niti u jedan protesni talas u Srbiji u proteklih 13 godina, sada mislim da će ti efekti biti iznenađujuće pozitivni. Strpljenje, mirnoća i upornost – baš kao kod studenata, biće odlučujući ako želimo da dočekamo promenu paradigme na našim prostorima.

• Kako danas gledate na odnos medija, politike i javne svjesti? Ima li mjesta za istinito i odgovorno novinarstvo u sistemu u kojem su tabloidi norma?

– Ima. Ključne informacije svakako ne mogu doći do jednog značajnog broja ljudi, ali sve više njih sada ima komšije, decu, unuke ili poznanike od kojih sluša nešto suprotno onome što čuje na propagandnim glasilima – od RTS-a do Pinka i Informera. Recept za tretman ovih… da ne psujem, ponovo treba prepisati od studenata: ako ne možeš da ih pobediš, ignoriši ih. Ako ne možeš ni da ih ignorišeš, jer ti dišu za vrat – onda ih ismevaj.

Jedan od velikih uspeha pokreta je taj što su malo relaksirali atmosferu, što su svojim domišljatim, ali vrlo ozbiljnim akcijama otupeli oštricu tabloidnih medija. To se očitava u sada već maničnom tempu izmišljanja teorija zavere, uz panično i gotovo svakodnevno menjanje taktike koja se primenjuje za diskreditaciju studentskog pokreta. Na kraju se sve svelo na golu silu i zastrašivanje. To je SNS vlasti nekada bila važna, ali ne jedina tačka oslonca. Sada se iskristalisalo kao slamka spasa i u tome sve vreme asistiraju tabloidni mediji. I zato će svi morati da završe na sudu – svi glavni urednici, svi pomoćnici, svi vlasnici tih medija.

• Radite sa studentima koji žive u vremenu stalnih kriza – političkih, ekonomskih, klimatskih. Kakve stavove primjećujete među njima?

– Svakakve. Ipak, osnovna razlika je između onih koji su zainteresovani i onih koji to nisu. Oni koji su radoznali, kod njih čak i vidite pomeranja tokom godina studija, čitaju, misle, menjaju stavove. Još jedno dostignuće pokreta je to što je trgnuo jedan dobar deo nezainteresovanih – a onda je proces direktne demokratije odradio svoje. Naučili su kroz nju da diskutuju, argumentuju, osnažili su se i zainteresovali – aktivirali, drugim rečima. Sa takvim mladim ljudima je onda mnogo lakše raditi, bez obzira na svetonazore koje vuku iz kuće ili iz šireg socio-ekonomskih miljea. Ne možemo jednostavno izbrisati proteklih 30 godina i sve što im se nametalo kroz taj nacionalistički ključ. Možemo ih, ipak, podržati u nameri da promene bravu i sami izrade novi ključ.

• Često govorimo o odlasku mladih, ali istovremeno, sve više njih ostaje i djeluje kroz umjetnost, aktivizam, male inicijative. Da li u toj tihoj odluci da se ostane vidite potencijal za neku širu društvenu promjenu?

– Pre nekih mesec dana mi je jedan student iz Novog Sada rekao da nije spavao kod kuće od 8. decembra prošle godine. Meni je došlo da ga zagrlim ali on je, kao da je hteo da predupredi taj moj patetični čin, rekao – ali sve je OK i osmehnuo se. To je duh koji mi se čini nesalomljivim. Jasno je da su i sami osvestili da su deo nečeg velikog – ko bi u takvim uslovima hteo da ide bilo gde.