Referendum o državljanstvu: Protiv diskriminacije i za prava svih učenika

Takoua Ben Mohamed, italijanska strip umetnica i aktivistkinja tunižanskog porekla, doselila se u Rim 1999. godine, sa svojom porodicom, kada je imala deset godina. Njeni roditelji su zbog političke diktature u njenoj zemlji porekla, bili prinuđeni da napuste Tunis. Takoua nije tada govorila italijanski jezik, ali ga je brzo savladala. Njen drugar iz klupe, kojeg opisuje u svom stripu “Moj najbolji drug fašista”, objavljen 2021. godine, pomogao joj u učenju jezika, ali i prevazilaženju predrasuda. Takoua je jedina bila u razredu koja je nosila maramu, a njen drug Marko je po kazni sedeo sa njom, zato što je po zidovima škole crtao fašističke simbole.

U svom stripu, ona opisuje scenu kako su kredom nacrtali belu liniju na sredini klupe koja je delila njen i njegov deo stola. Jednog dana na svom delu klupe Marko je nacrtao nacističku svastiku, dok je Takoua crtala svoje zamišljene strip junake. Međutim, vremenom su počeli da pričaju, on je sve više slušao i pokušavao da razume ono što mu ona govori. Ona je takođe želela da razume razloge za takve njegove stavove. Kasnije je prestao da veruje u tu ideologiju i postali su najbolji drugovi.

Takoua je dobila italijansko državljanstvo posle deset godina boravka u Italiji, koje joj nije pomoglo u potrazi za svojim identitetom, jer kako kaže, oduvek se osećala kao strankinja, ali joj je omogućilo da se oseća ravnopravnom građankom Italije.

Pravo na pripadnost

Pre svog punoletstva, Takoua je imala samo dozvolu boravka (permesso di soggiorno), koju je obnavljala svake godine i koja joj je omogućavala boravak u toj zemlji, ali i često onemogućavala izlazak iz Italije, tokom procedure obnove dozvole, koja je umela da traje i više meseci. Zbog toga se dešavalo da nije mogla da otputuje sa svojim vršnjacima iz razreda na ekskurziju u inostranstvo.

Na ekskurzije, ali i učestvovanje u drugim školskim aktivnostima, poput raznih nacionalnih takmičenja, danas često ne može da otputuje ili da učestvuje gotovo milion učenika i učenica, stranih državljana koji potiču iz najmanje 200 različitih zemalja jer nemaju italijansko državljanstvo, već samo dozvolu boravka.

Franco Lorenzini, nastavnik u jednoj osnovnoj školi u gradu Giove u Umbriji, smatra da nastavnici snose posebnu odgovornost, svakodnevno gledajući osobe koje u osetljivim godinama odrastanja, trpe neku vrstu institucionalnog zlostavljanja jer su diskriminisane i uskraćene za ista prava koja imaju njihovi vršnjaci.

“U školi je, u svakom uzrastu, od izuzetne važnosti stvarati što više prilika za razmišljanje i razgovor o pravu na građanstvo. Osećaj da smo građani ključan je da bismo se osećali delom zajednice da bismo prepoznali i suprotstavili se diskriminaciji i gradili kulturu zajedničkog života”, kaže Lorenzini.

Skraćivanje vremena čekanja na državljanstvo

Danas postoje dva dodatna razloga zbog kojih je potrebno da se ova tema sagleda ozbiljno, smatra profesor Lorenzini. Prvi je predstojeći referendum koji ima za cilj da prepolovi vreme čekanja na italijansko državljanstvo za decu imigranata. Drugi je nacrt novih nacionalnih smernica za predškolsko i osnovno obrazovanje, koje je predložio ministar obrazovanja, Giuseppe Valditara. Taj dokument obiluje etnocentričnim stavovima koji otežavaju svako otvaranje prema svetu i njegovoj raznolikosti.

Italija trenutno dopušta deci zakonitih imigranata da postanu državljani tek kada navrše 18 godina i ako žive u zemlji od rođenja. Novi zakon o državljanstvu koji je trenutno u fokusu javne rasprave i referenduma koji će se održati 8. i 9. juna, predviđa olakšavanje sticanja italijanskog državljanstva za decu stranog porekla koja su odrasla i školovala se u Italiji.

Najvažnije promene koje bi zakon doneo su sticanje državljanstva već tokom školovanja za decu koja su rođena u Italiji ili su stigla u ranoj dobi, te pohađala italijanske škole tokom najmanje pet godina školovanja. Ovaj model se naziva “ius scholae”, zapravo pravo na državljanstvo kroz školu, za razliku od dosadašnjeg modela “ius sanguinis” koji omogućava pravo na osnovu porekla.

Borba za državljanstvo nije samo borba za pravdu

Nove smernice, koje je predložio ministar Valditara zagovaraju u više navrata razdvajanje obrazovanja i vaspitanja. Porodicama bi pripalo vaspitanje, a školama samo znanje, što je u suprotnosti sa savremenim pedagoškim standardima koje pokazuje da su ta dva procesa neraskidivo povezana i da se međusobno hrane.

U školama Italije danas više od 11 odsto učenika dolazi iz porodica sa svih strana sveta.

“Bila bi prava šteta, pa i zločin, ne čuti njihove lične, porodične, istorijske i antropološke priče, ne prepoznati njihovo bogatstvo i ne dati prostora tim razlikama koje obogaćuju”, kaže Franco Lorenzini, te dodaje da proučavanje istorije mora podrazumevati postojanje mnogih istorija.

Neophodno je takođe umnožiti perspektive, otvoriti prostor za dijalog i slušanje, kako bi se stvorili ne samo metodi, već i sadržaji koji podstiču radoznalost, te omogućavajući susrete sa tradicijama, običajima, verovanjima drugih kultura, što bi proširilo horizonte ne samo učenika, već i nastavnika.

Zato borba za brže sticanje državljanstva za decu migrantskog porekla nije samo borba za pravdu, već deo šire vizije obrazovanja i društva u kojem odrastaju druge generacije stranaca.