Wael Al-Dahdouh: Svaka od slika iz Gaze je priča o bolu i otporu

Arapska reč sumud, koji podrazumeva otpor, istrajnost, prisutnost, ali pre svega pružanje nenasilnog otpora, mogla bi savršeno da opiše Waela Al-Dahdouha, glavnog urednika dopisništva Al Jazeere u Gazi, koji je postao prepoznatljivo lice na Zapadu tokom izraelske ofanzive na Pojas Gaze. On je jedan od novinara koji su najsnažnije svedočili o strahotama u Pojasu Gaze i zbog toga je platio visoku cenu.

Kao reporter naviknut da priča o životima drugih, Al-Dahdouh je iznenada postao i sam vest, nakon što je izgubio 14 članova svoje porodice, uključujući suprugu i troje dece. Članovi njegove porodice poginuli su u izraelskom vazdušnom napadu dok su boravili u izbegličkom kampu Nuseirat, nakon što su pobegli iz Gaze, kada im je porodična kuća sravnjena sa zemljom. Posle te tragedije, Al-Dahdouh je odmah stao pred kameru Al Jazeere, kako bi svedočio o onome što se dogodilo i nastavio da radi svoj posao, kao i do tada – da govori istinu o zločinima i strahotama koje se dešavaju u njegovoj zemlji, a pred kojima svet zatvara oči, kako je naglasio.

U decembru 2023. godine i sam je ranjen u napadu dronom, u kojem je poginuo njegov snimatelj Samer Abudaqa u Khan Younisu, na jugu Pojasa Gaze, gde su zajedno radili. Zbog povreda koje je zadobio na desnoj ruci, trenutno se nalazi u Italiji na lečenju. A zbog svojih novinarskih dostignuća i hrabrosti, nedavno je dobio i prestižnu novinarsku nagradu Tiziano Terzani, koja se dodeljuje svake godine u Udinama. Tom prilikom razgovarali smo sa Waelom Al Dahdouhom.

• ‘Nadam se da će krv moga sina Hamze biti poslednja krv među novinarima i poslednja krv prolivena ovde u Gazi i da će ovaj pokolj i ovo ubijanje prestati. No, bez obzira na cenu, nastavljamo ovu humanitarnu misiju, garantovanu međunarodnim pravom. To je dužnost koju obavljamo na najbolji mogući način’. Izjavili ste to 7. januara 2024. godine. Do tada je, dakle u 15 meseci agresije, ubijeno 107 novinara u Pojasu Gaze. Od tada, u narednih 16 meseci, još najmanje 150 novinara. Vaša nadanja i želje nisu ispunjene, na žalost. Kako ste uspeli, uprkos boli zbog gubitka sina, ali i drugih članova porodice, da nastavite da radite svoj posao?

– Ono što je sada sasvim jasno jeste da su novinari u Gazi postali meta, do te mere da smo mnogi od nas uvereni da su meci koji probijaju pancire zapravo sredstvo da nas identifikuju i eliminišu. Uprkos svemu, nastavljamo da radimo svoj posao, ali situacija je zaista bez presedana.

Na ličnom nivou, osećam ono što osećaju i sve moje kolege, a to je da se suočavamo se s ogromnim izazovom, ali ipak se trudimo da ostanemo profesionalni. Svi mi znamo da ovaj posao nosi sa sobom rizike i da možemo platiti visoku cenu. Međutim, masovno ubijanje i sistematski napadi Izraela je nešto zaista što niko od nas nije očekivao. Pred nama su dve opcije: ili ćemo se predati, ili ćemo nastaviti i pobediti. Mi smo odlučili da nastavimo da radimo svoj posao.

Najbolnija stvar je što su naše porodice postale mete. Izgubio sam 14 članova porodice i to je nešto neprihvatljivo. Na ličnom nivou, oduvek sam osećao da imam božansku zaštitu, jednu izuzetnu snagu koja mi je omogućila da istrajem. Imam mnogo odgovornosti, posebno moralne prema svojoj porodici, koja je prihvatila odsustvo sina, oca, brata, muža – samo zato što je novinar. Upravo zbog toga ne mogu da odustanem, ne mogu da pobegnem od ovoga što radim. Verovao sam, te i dalje verujem u plemenitost novinarske misije. Ona je važna ne samo na medijskom, već i na humanom nivou. Preneti poruku milionima ljudi o onome što se dešava u Gazi mi je upravo dalo snagu. Sahraniti svoje najmilije i onda se vratiti pred kamere može delovati nelogično, pa čak i nečovečno, ali za mnoge taj moj gest postao primer koji treba slediti. Za mene je to bila dužnost, a kada sam video reakciju ljudi na ono što sam učinio, to mi je dalo dodatnu snagu da nastavim.

• Da li postoji jedan trenutak ili fotografija u kojoj bi moglo da se opiše ono što se dešava u Gazi?

– Slike svih ratova su teške i bolne, ali se može reći da ono što se dešava u mojoj zemlji stiže do celog sveta, zapravo do onih ljudi koji žele da znaju. Novinari su mete, međutim ono što se dešava pogađa sve građane Gaze. Hiljade ljudi su masakrirane, čitave četvrti sravnjene sa zemljom. U Rafahu je više od 90 odsto stanovništva raseljeno ili pogođeno. Slike izbeglih ljudi su među najpotresnijima, zajedno sa ubistvima žena i dece.

Ako bismo morali da izdvojimo jednu simboličnu sliku, možda bi to bila slika devojčice ubijene zajedno sa svojom porodicom, samo nekoliko trenutaka ranije kada je molila za pomoć. Tu su i slike 14 volontera koji su ubijeni i sahranjeni zajedno sa svojim ambulantnim vozilima. I još jedna, vrlo potresna slika, jeste novinar koji je živ spaljen dok je sedeo u svom šatoru, bez mogućnosti da pobegne. Naravno, takvih slika ima na hiljade i svaka od njih je priča o bolu i otporu.

• Napadi na novinare ‘predstavljaju proračunatu kampanju da se ućutkaju oni koji se usuđuju da dokumentuju stvarnost rata i razaranja i direktan su napad na osnovno pravo na informaciju’, izjavili ste jednom za Al Jazeera Media Network. Da li postoji neko drugo mesto na svetu gde se dešava sličan primer namernog i ciljanog ubijanja novinara kao u Pojasu Gaze?

– Verujem da ne postoji sličan primer, čak ni tokom rata u Vijetnamu, koji je trajao 25 godina. Da, greške se mogu dogoditi, ali ovde nije reč o greškama, kada je ubijeno 200 novinara, to sigurno nije slučajno. Njihove porodice i medijske redakcije su takođe pogođene.

Kada se krećemo, često to činimo uz pratnju Crvenog krsta. Sa njima sam bio i kada sam ranjen. Da, postoji sistematska kampanja usmerena protiv novinara i mislim da ne postoji nijedan drugi primer u svetu koji bi se mogao uporediti s tim. Mi smo svakako protiv napada na novinare, bilo gde da se nalaze. Novinari bi trebalo da uživaju zaštitu, bilo da su u Palestini ili negde drugde u svetu.

• Dobili ste nagradu Freedom of the Press Award od National Press Cluba u Washingtonu, a sada i prestižnu nagradu Tiziano Terzani u Italiji. Koliko Vam znače ta priznanja od strane kolega, posebno u ovako teškom trenutku?

– Verujem da je ovo priznanje radu novinara doprinelo jačanju svesti ljudi, uprkos pokušajima cenzure i činjenici da su neki mediji odlučili da ne prenose istinu, ostajući po strani ili zauzimajući pristrasan stav. Cena koju smo platili je bila veoma visoka, izgubili smo dragocene novinare dok su obavljali svoj posao. Uprkos svim tim gubicima, nastavili smo da radimo svoj posao. Onaj ko zaista želi da sazna istinu, može da dođe do informacija.

Nagrada Tiziano Terzani, nastala u čast čoveku koji je govorio istinu o ratu u Vijetnamu, kao i desetine drugih koje sam dobio, predstavlja znak zahvalnosti za ulogu koju imam, ulogu koju želim i moram da nastavim da obavljam.

Međutim, ono što ne mogu da razumem jeste činjenica da me nijedan izraelski novinar do sada nije kontaktirao. Mislim da bi svaki napor u tom pravcu trebao da služi vršenju pritiska kako bi Izrael obustavio svoje operacije.

• ‘Ne postoji nešto što se zove otići iz Gaze’, rekli ste jednom kolegama sa Al Jazeere. Da li se nešto promenilo od tada? Da li i dalje planirate da se vratite na teren i izveštavate, uprkos teškoj povredi ruke?

– Ulazak i izlazak iz Gaze nije moguć. Moje lečenje u Italiji traje duže nego što se očekivalo i za sada nije jasno koliko će još potrajati. Međutim, ja sam rođen i odrastao u Gazi – sigurno ću se vratiti, pre ili kasnije.