‘Novosadska grupa’: U pritvoru i prisilnom izbjeglištvu bez ijednog dokaza

U jednom od svojih bezbrojnih gostovanja na nacionalnim televizijama Srbije, Aleksandar Vučić je skupinu mladih novosadskih studenata i političkih aktivista nazvao imenom – „novosadska grupa“. Potom su tu sintagmu kao papagaji ponavljali ostali predstavnici vlasti i mediji bliski režimu. Dobro zvuči, baš kao da je u pitanju opasan kolektiv ozloglašenih kriminalaca i decenijskih terorista, do grla naoružanih, koji kani da sruši državu i njen ustavni poredak.

Deo tih mladića i devojaka nalazi se u pritvoru, još malo pa mesec dana, u takoreći srednjovekovnim kazamatskim uslovima na Klisi (deo Novog Sada), a drugi je sticajem okolnosti – u jednoj susednoj državi, u prisilnom izbeglištvu. U njoj su se, elem, zadesili kada je počeo politički progon i iz razumljivih razloga nisu pohitali da se vrate kući i završe u apsani prepunoj stenica. Politički progon je sintagma koju, čini se sa punim pravom, za ovaj sudski proces koriste i advokati osumnjičenih, i pravni eksperti, i opozicione partije, i kritička javnost Srbije.

Podsetimo ukratko kako su ovi mladi ljudi, koji nemaju niti jednu kriminalnu mrlju iz prošlosti ako ne računamo prijave koje su posledica političkog angažmana, postali „ozloglašeni teroristi“, od kojih su se i Vučić i sve njegove bezbednosne službe – baš ustrašili. Oni su u 13. marta uveče sedeli u kancelariji novosadskog Pokreta slobodnih građana i razmatrali scenarije za veliki miting koji je održan u Beogradu 15. marta i koji je upamćen po stotinama hiljada nenasilnih antivladinih demonstranata i još uvek nerazjašnjenom „akustičnom događaju“ koji je proizveo snažnu reakciju iznenađenja i straha kod mitingaša, uključujući i potonje zdravstvene probleme.

Dvanaestoro njih, sudeći po audio-snimku razgovora koji je sutradan „ekskluzivno“, u udarnom terminu, emitovan na maltene svim nacionalnim televizijama – tako su nešto smatrali i razmatrali, lupetali i junačili se, sedeći u stranačkim prostorijama. Moto razgovora je da bi moralo u mirne demonstracije ubaciti i malo dinamike, pa čak i neka nedozvoljena sredstva. Onako, kao kafanska priča koja je dobro došla režimu, koji je danima najavljivao nasilje u Beogradu, nasilnu promenu vlasti, želeći tako da obeshrabri građane da učestvuju na protestima. Ali i da „opremi“ višegodišnju propagandu prema kojoj su svi oni koji su kritičari vlasti istovremeno i neprijatelji društva, a neki od njih bogami i teroristi.

Kako je nastao snimak

Televizije su saopštile da im je snimak dostavio jedan od učesnika sastanka, što po svemu sudeći nije tačno. A i da je tačno, bilo bi u pitanju krivično delo neovlašćenog snimanja razgovora, koje ne samo da ne može biti dokaz u sudskom postupku nego bi za „snimača“ morao da proizvede ozbiljnu krivičnu odgovornost. A svakako nije nešto što bi bilo koji normalan medij na svetu emitovao.

Kasnije se opet u javnosti pojavila informacija da je audio-uradak napravila „nadležna služba“, odnosno Bezbednosno-informativna agencija (BIA). Ako je to tačno, agencija je takođe prekršila zakon ukoliko prethodno za prisluškivanje i snimanje nije obezbedila sudsku dozvolu. A čak i da jeste, postoje minimalne šanse da se on može iskoristiti u sudskom procesu, odnosno da može da posluži kao relevantan dokaz. Zakon o krivičnom postupku (ZKP) propisuje ozbiljne procedure za sve dokazne radnje koje se sprovode uz ograničenje nekog ljudskog prava. Ako je u pitanju tajni snimak, ZKP propisuje pod kojim uslovima on može da se napravi, koliko prisluškivanje može da traje, na koji način se vrši… Tek, ako je sve to ispunjeno, snimak može da se koristi kao dokaz.

Čak i da se može koristiti u krivičnom postupku, kao i ako su sve procedure ispoštovane (a nisu), on sam po sebi ama baš ništa ne znači ukoliko je jedini dokaz, a proces bi morao vrlo brzo da bude obustavljen. Tako tvrde pravnici.

Problemi sa dokazima

Šestoro „sastandžija“ je promptno uhapšeno – Marija Vasić, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Lado Jovović i Davor Stefanović (svi iz PSG-a), kao i aktivista studentske organizacije „Stav“ Lazar Dinić. Određen im je potom pritvor od 30 dana. Interesantno je da Stefanović nije ni bio na sastanku nego u susednoj prostoriji. Ostali koji su prisustvovali razgovoru, u trenutku „žestoke antiterorističke akcije“ novosadske policije nalazili su se u inostranstvu. Produžili su boravak, uz podršku tamošnjeg nevladinog sektora (Mila Pajić, Dorotea Antić, Anja Pitulić, Dejan Bagarić, Branislav Đorđević i Jovan Dražić).

Svima se na teret stavlja krivično delo – Pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije u saizvršilaštvu iz člana 320 stav 1 u vezi krivičnog dela Napad na ustavno uređenje iz člana 308 Krivičnog zakonika i krivičnog dela Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja iz člana 309 stav 1 Krivičnog zakonika.

Ne treba biti pravnik, pa razumeti da ono što je emitovano ne televizijama nema nikakve veze sa ovim krivičnim delima. Pogotovo ako se zna i to da su državne službe pretresle i prostorije stranke i stanove osumnjičenih, te da tamo nisu našli ništa što bi ukazivalo na pripremu izvršenja bilo kakvog krivičnog dela.

Da tužilaštvo ima problem sa dokazima, ukazala je činjenica da tužilac advokatima prvobitno uopšte nije dozvolio uvid u dokazni materijal. Advokati su zbog toga tražili njegovo izuzeće, ali je sud odbio. Potom je tužilac, posle dve sedmice, ipak dozvolio braniocima uvid, ali je deo koji zapravo zadrži dokaze proglasio „strogo poverljivim“. Drugi, tehnički deo nije „poverljiv“, ali nije ni bitan. Na ovaj način je tužilac onemogućio advokate da javno govore o dokazima, među kojima – kako saznajemo – nema ama baš ničega drugoga od onoga što je na televizijama mogla da čuje cela zemlja. Apsurd glasi: cela zemlja je čula nešto što je kasnije postalo „strogo poverljivo“.

U utorak, 8. aprila se odlučuje po zahtevu (Viši sud u Novom Sadu) advokata da se iz spisa izdvoje, odnosno odstrane dokazi koji se ne mogu koristiti u krivičnom postupku, jer nisu prikupljeni u skladu sa zakonom. Branioci očekuju da nakon toga, odnosno izdvajanja dokaza, svi aktivisti odmah budu pušteni iz pritvora. A i da se ceo postupak brzo okonča, zato što neće preostati niti jedan, ali baš niti jedan dokaz da je izvršeno neko krivično delo.

Interesantan je podatak da je tužilac u ovom predmetu Slobodan Josimović, koji takođe vodi slučaj „Nadstrešnica“, odnosno proces koji treba da utvrdi krivicu za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, tragediju koja je odnela 16 života i koja je povod za višemesečne proteste studenata i drugih građana širom Srbije. Pravnici kažu da ovako osetljiv postupak, koji ima za cilj da više stvari sakrije nego otkrije, mora da vodi tužilac u kojeg režim ima izuzetno visok nivo poverenja.

Prelević: Opravdanje za ‘Ćacilend’

Poznati beogradski advokat i pravni ekspert Božo Prelević povlači paralelu između novosadskog slučaja i slučaja proterivanja trinaestoro civilnih aktivista iz Srbije u januaru ove godine. Ovi strani državljani, koji su bili polaznici jednog beogradskog seminara, privedeni su prvo u policijsku stanicu, zadržani tamo nekoliko sati, a potom bez ikakvog obrazloženja im je otkazano gostoprimstvo. Odnosno, ispraćeni su iz zemlje. U pitanju su bili državljani Hrvatske, Severne Makedonije, Rumunije i još nekih zemalja šireg regiona.

„Dobro sam upoznat sa slučajem proganjanja 13-oro dece koji su bili označeni kao vinovnici ‘obojene revolucije’. Nije postojao niti jedan dokaz, niti jedan zakonski razlog, niti je bilo ko mogao dati suvislo obrazloženje zašto se to čini – ali oni su proterani iz Srbije. Zašto? Jednostavno, zato što je režimu ova ‘afera’ bila potrebna da bi sutradan mogao da krene sa propagandnom akcijom, sve sa crvenim srednjim prstom, koja je saopštavala da su studentski protesti zapravo ‘obojena revolucija kojom se rukovodi spolja'“, podseća Prelević.

Kaže da su tako i novosadski aktivisti poslužili režimu kao dokaz za neke tvrdnje i kao opravdanje za neke postupke. Dodaje da su aktivisti, u najmanju ruku, pokazali veliku dozu neopreznosti jer su morali da znaju da se u ovoj zemlji neovlašćeno prisluškuje na svakom koraku. Nisu baš morali da svojim „laprdanjem“ učine uslugu Vučićevom režimu.

„Postali su idealno opravdanje za ‘izgradnju’ Ćacilenda, za paravojne formacije koji je režim angažovao 15. marta, za to što je Ćacilend okružio traktorima, za to što je dovezao toliko mnogo policije i koga sve već ne u Beograd. Aktivisti su postali dokaz da je predsednik Ćacilenda ugrožen, kao što je propagandno ugrožen već više od decenije. Iskorišćeni su kao dokaz raznih teorija zavera. Oni su kolateralna šteta i nadrljali su jer režim nije imao nikakav jači dokaz o nekakvom antivladinom terorizmu, od njih i njihovog ‘blebetanja’. Zato verujem da će sa ovim procesom da se odugovlači, jer teško da će sud odjednom reći da je sve to – ipak samo izmišljotina“, kaže Prelević.

Od razornih sredstava – jedino ‘jezičina’

Prelević dodaje da audio-snimak u krivičnom postupku može da se koristi samo uz poštovanje ozbiljnih procedura predviđenih ZKP-om, s obzirom da su mogućnosti zloupotrebe i manipulacije veoma velike.

„Možeš da snimaš deo pozorišne predstave i to predstaviš kao stvarnost. Možeš da podesiš snimak tako da neko postavlja pitanja, a neko daje odgovore, a da se čuju samo odgovori. Potom, što je u ovom slučaju jako važno, kao dokaz ne može biti upotrebljen snimak ako se na njemu ne nalazi kompletan razgovor već samo deo razgovora. Jedino kompletan može da otkrije šta je celokupna ideja i kakav je pravi njegov smisao. Po mojim saznanjima, ovaj snimak koji je emitovan nikako ne može da se koristi kao dokaz, već bi samo eventualno mogao da bude pokretač, operativni okidač da se lica koja su učestvovala u razgovoru stave na posebne mere, kao što je prisluškivanje telefona ili što slično. Ništa drugo“, kaže Prelević.

Čak i ako je napravljen tako da ga je moguće koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, postavlja se po našem sagovorniku tu još čitav niz drugih pitanja.

„Može bilo ko da ćaska o tome kako se izvode revolucije, da se pravi važan i hrabar. Ali da bi to što on priča krivično bilo relevantno, on bi iza sebe mora da ima ozbiljnu organizaciju, oružje, sredstva, planove za rušenje države i ugrožavanje sigurnosti najviših državnih dužnosnika… Tek ako to postoji, nekoga možeš da optužiš. A ovde toga nema. Ispade da su od razornih sredstava imali samo ‘jezičinu'“, kaže Prelević.

Osim toga, postavlja se još jedno pitanje, kaže naš sagovornik.

„Na snimku čujemo da jedna devojka spominje neke nedozvoljene radnje. Drugi ćute i slušaju. E sada, da li oni koji to slušaju i ne govore ništa slično, treba da odgovaraju za rušenje ustavnog poretka. To je apsurd, to ne može biti – da slušalac bude odgovoran za ono što neko drugi priča“, kaže Prelević.

Prelević posebno ističe da se u ovakvom krivičnom postupku mora osobito voditi računa o tome ko su osumnjičeni – da li su to osvedočeni nasilnici i razbojnici sa debelim kriminalnim dosijeima ili, kao u ovom slučaju, devojčice i dečaci koji su „malo poleteli“, zaneti pričama o revolucijama.

Politička dimenzija

Analiza našeg sagovornika veli sledeće: od 1. novembra prošle godine do danas čak 84 puta su studenti i drugi građani širom Srbije bili žrtve fizičkih napada, uključujući i gaženje automobilom dok su blokirali saobraćaj u okviru protesta posle tragedije u Novom Sadu.

„Nijedan od napadača trenutno nije u zatvoru. Dakle, ako nešto što se može okarakterisati kao pokušaj ubistva na neki način ide u prilog režimu, onda se to ne sankcioniše. To je na nivou sportskog ribolova – poljubiš i vratiš u vodu. A ako je u pitanju nešto što vlast smatra ’obojenom revolucijom’, što dolazi od ’rušitelja sistema’, onda to podrazumeva oštre i brze mere zadržavanja“, kaže Prelević.

Po njemu, ovo je vreme u kojem „bukvalno svakog dana“ vidimo suprotne aršine u postupanju policije, tužilaca, i suda u odnosu na pojedine aktere u odnosu na to da li su oni bliski vlasti ili se nalaze sa druge strane.

„Pre neki dan političar Čedomir Jovanović izneo je u televizijskom emisiji veoma teške optužbe na račun vlasti, koja je po njegovoj tvrdnji koristila ’zvučni top’, angažovala i naoružavala kriminalce i spremala se maltene za građanski rat. Da su isti aršini koji su upotrebljeni kod novosadskih aktivista i da je logoreično laprdanje i ovde korišćeno kao apsolutni dokaz, još istog dana mnogi iz vlasti bili bi uhapšeni. Jovanović je doduše pozvan u policiju na razgovor, ali mogu da se kladim da će sve ovo biti brzo zaboravljeno i da apsolutno nikoga neće zaboleti glava zbog teških optužbi, javno izrečenih“, kaže Prelević.