Zaostaje li Evropa u svemirskoj utrci
Dok SAD i Kina vode ekonomski rat na zemlji, te se utrkuju za što bolju poziciju u orbiti, čini se da zemlje Evropske unije kasne u ovoj veoma važnoj privrednoj i naučnoj oblasti.
Poslednjih nekoliko godina fokus najvećeg dela svetske naučne zajednice i velikih tehnoloških kompanija, te velikih investicionih fondova, u prvom redu usmeren je ka ubrzanom razvoju veštačke inteligencije. Od AI softvera nove generacije se očekuje da značajno transformiše procese proizvodnje u svetu, ubrza dinamiku rada unutar fabrika i poveća kvalitet samih proizvoda i usluga. Mnogi analitičari ovo porede sa izumom i masovnim korišćenjem parne mašine od pre gotovo dva veka, nazivajući je četvrtom industrijskom revolucijom (eng. Industry 4.0).
Ipak, primena novih AI modela neće biti moguća u narednoj deceniji bez suštinskog unapređenja svih tipova digitalne infrastrukture, gde su nove internet konekcije velikih brzina ključne. Veliki deo današnjeg globalnog interneta se i dalje oslanja na podmorske i podokeanske kablove, najčešće u vidu optičkih vlakana, dok veliki delovi SAD-a, EU-a, a naročito Azije i danas imaju tek bazični pristup mreži svih mreža, najmanje moguće brzine. Rešenje za ovaj problem je u orbiti Zemlje, a SAD i Kina već nekoliko godina aktivno lansiraju svoja sazvežđa (eng. constellation) komunikacijskih satelita.
Najpoznatiji je svakako projekat američke kompanije Space X iza koje stoji najbogatiji čovek sveta i, odnedavno, visoki zvaničnik američke administracije, Elon Musk. Starlink je globalni sistem malih satelita koji pružaju internet pristup velike brzine putem korišćenja specijalnih satelitskih antena. Ovi sateliti funkcionišu na tzv. Ku-band i E-band frekvencijama za prenos podataka, što ih čini relativno otpornim na uticaje vremenskih prilika u atmosferi.
Iako je počet još pre više od decenije, te je najavljivano da će “do 2020. biti dostupan u celom svetu”, dostupnost usluga Starlink sistema i danas zavisi, pre svega, od lokacije korisnika. Sam Musk je nedavno objavio da je “svemirski internet” dostupan u Azerbejdžanu, te da će uskoro biti dostupan i u drugim delovima centralne Azije. Pre izvesnog vremena je političke krugove na Balkanu uzburkala i Muskova objava da je Starlink dostupan na teritoriji Kosova. Sudeći po zvaničnoj mapi usluga, Muskov sistem na Balkanu i dalje nije aktivan u Srbiji, Crnoj Gori te Bosni i Hercegovini.
Starlink već sada ima konkurenciju u vidu kineskog sistema Space Sail, te nekoliko drugih kompanija. Geespace, deo kineskog auto-giganta Geely, već radi na uspostavljanju svog sazvežđa satelita koji će biti namenjeni prvenstveno za pružanje usluga brzog interneta u automobilima. Kompanija Galaxy Space ima i planove da svoje usluge proširi na ceo region jugoistočne Azije, a posebno Tajland, Vijetnam i Indoneziju.
Borba za najbolje mjesto u orbiti
I dok SAD i Kina vode ekonomski rat na zemlji, te se utrkuju za što bolju poziciju u orbiti, čini se da zemlje EU kasne u ovoj veoma važnoj privrednoj i naučnoj oblasti. Iako je Evropa bila jedan od pionira lansiranjem satelita “Hylas-1” još 2010. godine, tokom narednih deceniju i po malo toga se promenilo.
EU najveći deo svojih resursa za svemirska istraživanja ulaže u Evropsku svemirsku agenciju (ESA). Budžet agencije za ovu godinu je nešto manji nego u prethodnoj, oko 7,68 milijardi eura, koji zajednički obezbeđuju države članice. Iako ovaj budžet deluje ogromno, u svemirskoj industriji, gde samo jedno lansiranje može da košta između 30 i 70 miliona dolara, on je zapravo nedovoljan. Tu treba dodati i cenu razvoja satelita, svemirskih letelica i sondi, koje koštaju od nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona dolara.
ESA se najviše oslanja na svoj komercijalni program raketa “Ariane”, trenutno u svojoj šestoj generaciji, koje se lansiraju sa kosmodroma u Francuskoj Gvajani, dakle ne iz same Evrope. Za to postoji nekoliko razloga – od onih fizičkih, gde lansiranje raketa bliže ekvatoru daje i veće ubrzanje uz manje goriva, do ekoloških – evropski zeleni aktivisti se već decenijama oštro protive izgradnji novih lansirnih rampi unutar EU-a. Delimično rešenje za ovaj problem je nađeno lansiranjem sa norveškog ostrva Andøya u Arktičkom krugu. Nemačka privatna start-up kompanija Isar Aerospace pokušala je proteklog vikenda lansiranje upravo sa ovog ostrva svojeg prototipa nove rakete “Spectrum”, ali je ona nakon kratkog leta eksplodirala.
ESA se, takođe, u velikom delu svojih aktivnosti oslanja na saradnju sa američkom svemirskom agencijom NASA, te japanskom agencijom JAXA. NASA ima i gotovo tri puta veći budžet od evropske agencije, gotovo 25,4 milijardi dolara u ovoj godini.
Na ovo treba dodati i da su pravi “motor” američke svemirske industrije zapravo privatne korporacije. Osim već pomenute kompanije SpaceX, tu su i Blue Origin, drugog milijardera Jefa Bezosa, potom Virgin Galactic koji razvija letove u orbitu Zemlje za “obične” turiste, Bigelow Aerospace koji razvija sisteme za produženi boravak astronauta u svemiru, te “veterani” u aerosvemirskoj industriji – kompanije Boeing, Northrop Grumman i Lockheed Martin.
Mali sateliti za veliki uspjeh
Analitičari i inženjeri smatraju da EU ne treba da se direktno takmiči u “svemirskoj trci” sa SAD-om, Kinom, pa čak i Indijom, koja je poslednjih godina postigla velike uspehe spuštanjem svoje sonde “Chandrayaan-1” na Mesec, te ubrzanim razvojem svojih LVM-3 i HRLV raketa za komercijalne letove. Prednost EU je njena velika naučna zajednica i veliki broj akademskih institucija, koje relativno lako mogu unaprediti već postojeći sistem satelita otvorenog dizajna (Open Source Satellite). Ovakvi sateliti su poznatiji kao Cube Sat (sateliti kocke), koje mogu biti veličine od 20 puta 20 centimetara, pa sve do veličine standardnog kućnog frižidera, i težine od dva do stotinu kilograma. Oni se sastavljaju od već dostupnih delova na tržištu, a imaju čitav niz namena: od praćenja vremenskih prilika (WeatherSat), snimanja iz orbite (Orbital visual SIGINT), infracrvene spektroskopije obala i prirode, sve do bezbednosnih primena. Koštaju od pedesetak do 250 hiljada eura, što je daleko povoljnije za manje zemlje, a lansiraju se u grupama od nekoliko desetina.
Albanija je tako početkom 2023. postala vlasnik dva takva satelita, koji su lansirani sa kosmodroma Cape Canaveral u SAD-u, upravo raketom “Falcon 9” kompanije SpaceX. Srbija planira za kraj 2025. ili početak 2026. lansiranje sličnog satelita pod imenom “Mozaik”. Hrvatska od decembra prošle godine upravlja satelitom “Cro Cube”, koji je lansiran iz Vazduhoplovne baze Vandenberg AFB u Kaliforniji.
Evropska unija za 2027. godinu planira realizaciju sopstvenog sazvežđa satelita pod imenom IRIS2. Ta mreža će imati 290 satelita, koji će se koristiti za različite državne i civilne telekomunikacije, pristup internetu velike brzine, te omogućavanje komunikacija u udaljenim delovima zemalja EU gde do sada nije bilo komercijalne mobilne telefonije i 4G usluga. Ceo program bi trebalo da košta 10-ak milijardi eura, od čega će 6,5 milijardi biti javni fondovi Unije. Prva faza projekta bi trebalo da bude završena do 2029, dok bi sistem najvećim delom trebalo da bude u funkciji sredinom 2030. godine.