Protesti studenata: Nikome ne odgovara da propadne akademska godina

Poslednji trenutak u kom je potrebno da fakulteti u Srbiji počnu sa redovnim radom kako bi akademska godina 2024/25. bila spasena – ispostavilo se – promenljivog je karaktera.

Prvo se za „Dan D“ proglašavao 17. mart, potom je to bio 1, onda 15, pa 22. april. Iza ovog licitiranja uglavnom su stajali predstavnici vlasti, odnosno Ministarstvo prosvete Srbije, dok sami studenti u blokadi i profesori koji ih podržavaju nisu pokazivali veliko interesovanje za ovo „datumiranje“ iz prostog razloga što im je u glavnom fokusu kojeg ne žele da se odreknu – ispunjenje zahteva ispostavljenih režimu Aleksandra Vučića. Bez uslišenja zahteva nema ni povratka na nastavu, dosledni su, ali i spremni da žrtvuju fakultetsku godinu bez obzira na visoku cenu koju ta žrtva nosi sa sobom.

Nakon pada nadstrešnice na tek renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu (1. novembar prošle godine), tragedije koja je odnela 16 života i „nespretnog“ pokušaja vlasti da nesreću predstavi, maltene, kao elementarnu nepogodu za koju niko ne treba da odgovara – u Srbiji su usledili veliki građanski protesti koji traju sve do danas, odnosno kojima se u ovom trenutku ne naslućuje kraj.

Studenti su vrlo brzo postali frontmeni bunta, dajući mu i ritam, i smisao, i energiju, i snagu. Mesecima su bezmalo svi državni univerziteti i fakulteti van funkcije, a studenti su u međuvremenu izveli bezbroj protestnih akcija.

Prvo zahtjevi, a onda studiranje

Akademci su krajem prošle godine objavili četiri zahteva koje je vlast trebalo da ispuni, nakon čega bi se oni vratili redovnom studiranju. Zahtevi su bili logični i ostvarivi: objavljivanje kompletne dokumentacije obnove Železničke stanice i krivično gonjenje odgovornih za novosadsku tragediju, otkrivanje i kažnjavanje nasilnika koji su fizički nasrtali na studente i druge građane u protestu kao i odbacivanje optužbi protiv uhapšenih i privedenih demonstranata. Osim toga, zahtevali su i uvećanje budžeta za državne fakultete.

Vučićev režim ne samo da nije ispunio zahteve nego je na proteste, nakon veoma kratkog perioda neuverljivog povlačenja, odgovorio tzv. kontrarevolucijom, koja podrazumeva satanizaciju studenata i drugih demonstranata, angažovanje kriminogenih delova društva za obračun sa njima, kontramitinge, državno i pravno nasilje među kojima je i bespravno utamničenje studenata i aktivista, upotrebu akustičnog oružja na velikom protestu u Beogradu 15. marta, kao i osvetu državnom visokoškolskom sistemu, među kojima je i ukidanje plata univerzitetskim profesorima, odnosno svođenje zarada na sadaku.

U okviru odmazde nad studentima i fakultetima, tokom rekonstrukcije vlade, lansiran je i novi ministar prosvete, politički analitičar Dejan Vuk Stanković. Režim je ovim potezom pokazao da ne pristaje ni na kakav kompromis. Stanković je u javnim nastupima kritikovao vlast zbog „blagog odnosa“ prema „studentima blokaderima“ i univerzitetskom osoblju koje podržava proteste, pozivajući da se nad njima upotrebi surova represija. Vlast, njeni mediji i analitičari studentsku pobunu proglašavaju „obojenom revolucijom“, odnosno pokušajem „rušenja države“ kojim se rukovodi iz stranih i regionalnih „centara moći“.

Studenti su u međuvremenu izašli u javnost sa još dva zahteva, od kojih zavisi njihov povratak redovnim studijama. Traže da se istraži koja je vrsta akustičnog oružja upotrebljena 15. marta u Beogradu te ko je naredio njegovu upotrebu. Osim toga, insistiraju da se utvrdi ko je odgovoran za to što je Aleksandar Vučić, kršeći medicinske i civilizacijske norme, iz propagandnih razloga upao na Odeljenje intenzivne nege Kliničkog centra Srbije, na kojem su lečeni povređeni u požaru u Kočanima u Severnoj Makedoniji, čime je dodatno ugrozio njihovo zdravlje.

Postoji mogućnost da studenti uskoro degažiraju i novi ili, možda bolje rečeno, objedinjavajući zahtev: ili će to biti poziv na formiranje vremenski oročene ekspertske vlade koja bi ispunila njihove zahteve i pripremila slobodne i fer izbore ili, pak, raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima. Ovaj zahtev bi omogućavao izlazak iz političke krize, ali šanse da ih režim prihvati jesu – manje od minimuma. Bar u ovom trenutku.

Pat-pozicija

Trenutno, društvo se praktično nalazi u pat-poziciji. Vlast ne pokazuje nikakvu nameru da ispuni akademske zahteve, naprotiv – najavljuje pravi rat protiv studenata i fakulteta, a studentima opet ne pada na pamet da se vrate redovnom studiranju dok se ne realizuju njihova potraživanja. Tako gledajući, izgleda da je akademska godina osuđena na propast, što bi bio uvod u brojne probleme sa kojima bi se suočili i studenti i profesori.

Šta bi za studente značio krah akademske godine? Ukoliko bi bili prinuđeni da obnove godinu, to bi se odrazilo na njihov status. Izgubili bi pravo da se finansiraju iz budžeta, što znači da bi prešli na program samofinansiranja. Izgubili bi potom pravo na studentske stipendije i kredite, a oni koji su smešteni u studentskim domovima morali bi da potraže privatni smeštaj. Tu su i porodične penzije za studente koji to pravo ostvaruju, kao i studentska ishrana. Profesori bi ostali bez plate u dužem periodu, a od nečega se mora živeti.

Postoje i neki dodatni, praktični problemi za fakultete. Ako bi studenti ponavljali godinu, broj brucoša bi u oktobru bio udvostručen (ukoliko bi nastava uopšte krenula), što bi za većinu fakulteta bio, maltene, nepremostiv problem. Kada je reč o upisu novih studenata, razni fakulteti tragaju za raznim modusima kako primiti sveže akademce. Mnogi od njih će – kako sada stvari stoje – upisati novu generaciju bez prijemnih ispita, odnosno u skladu sa ocenama koje su kandidati imali tokom srednjoškolskog obrazovanja.

Ne može se, međutim, reći ni da će režim biti presrećan ako se akademska godina bude raspala, koliko god mrzeo univerzitetske demonstrante i pokazuje želju da ih kazni. Moglo bi to da se tumači kao Vučićev politički poraz, nesposobnost da reši ozbiljan društveni problem koji direktno dotiče veliki broj građana. Imala bi vlast prazne studentske domove, što ne bi bila lepa slika, a na sebe bi navukla dodatni gnev roditelja i rodbine studenata, kao i građana. Sve to ne bi vodilo umanjivanju, nego samo rastu političkih i društvenih tenzija.

Pregovori bez rezultata

Verovatno zbog ovoga, nova vlada koju predvodi donedavno potpuno nepoznati endokrinolog Đuro Macut, koji je i sam univerzitetski profesor, pozvala je rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića na pregovore. Paralelno sa pozivom na razgovor, Đokića režimski mediji svakodnevno blate i pozivaju na njegov odstrel. Izložen je i pravosudnom progonu zbog podrške koje je rukovodstvo ovog univerziteta pružilo studentskim zahtevima.

Sastanku sa Đokićem, osim premijera, prisustvovali su i spomenuti ministar Stanković kao i ministar nauke Bela Balint. Rezultati razgovora su nikakvi. Otprilike, vlast je tražila da državni fakulteti nastave sa redovnim radom po svaku cenu, a Đokić je rekao da je za normalizaciju stanja potrebno ispunjenje studentskih zahteva i otklanjanje drugih oblika pritisaka na akademsku zajednicu. Dodao je i da će se, ukoliko se to desi, relativno jednostavno pronaći modus da se akademska godina privede kraju. Jedino što je dogovoreno je da se dijalog nastavi.

Neki fakulteti su samoinicijativno odlučili da problem akademske godine reše uvođenjem online nastave, ali im to nije pošlo za rukom.

„Nastavu su pokušali da organizuju Fakultet sporta i fizičke kulture u Novom Sadu, Medicinski fakultet u Nišu i Arhitektonski fakultet u Nišu. Ovi fakulteti važe za uporišta vladajućeg režima i logično je bilo da će se na njima pokušati probijanje studentske blokade. Rezultat pokušaja održavanja online nastave na navedenim fakultetima je da su studenti bojkotovali ovaj vid nastave. Zaista bi delovalo čudno da studenti borave u nastavnom prostoru da bi ga blokirali i da se onda uloguju na online časove“, kaže profesor Dušan Dobromirov sa novosadskog Fakulteta tehničkih nauka.

Ako ima volje, ima i načina

Dobromirov i druga naša sagovornica, profesorica novosadskog Filozofskog fakulteta Nataša Milićević, ali i brojni drugi univerzitetski profesori koji se ovih dana oglašavaju u medijima saglasni su – loptica je u dvorištu režima i od njega zavisi da li će akademska godina propasti ili će se realizovati u skladu sa akreditovanim nastavnim planovima. Ukoliko vlast u narednom periodu ispuni studentske zahteve i ako bude spremna na dijalog, ima sasvim dovoljno vremena da se stvari vrate „u normalu“. Biće to naporan posao, ali dostižan.

„Sasvim je izvesno da i studenti i njihovi profesori žele da se što pre vrate redovnim fakultetskim obavezama i da se akademska godina nastavi uz očuvanje kvaliteta nastave. Pobunjeni studenti i profesori koji ih podržavaju su, međutim, odlučni u stavu da nastava na fakultetima ne može da počne dok se ne ispune studentski zahtevi“, kaže Dobromirov.

Prema njegovim rečima, nastavak akademske godine podrazumeva rad preko leta i vikendom, ali su toga svesni i studenti i profesori koji ih podržavaju.

„Ipak, to nije previše komplikovan proces ukoliko postoji volja, a ona definitivno postoji, da se uloži veliki napor kako bi se kvalitetno uradio taj veliki posao. Kao što kaže izreka: ‘Kada postoji volja, pronađe se način’. Jedino što jeste neizvesno je kada će se steći uslovi za nastavak akademske godine“, kaže Dobromirov.

Fakulteti imaju autonomiju da sastavljaju i usvajaju vlastiti akademski kalendar, odnosno da planiraju i tempiraju izvođenje nastave i ispitnih obaveza, a u skladu sa akreditacijom koju imaju, odnosno akreditovanim nastavnim planom. Neki od njih već uveliko rade na vanrednom akademskom kalendaru, praveći različite varijante u odnosu na mogući razvoj događaja.

„Kada se steknu uslovi i studenti proglase kraj ili privremenu obustavu protesta, uprave fakulteta će tek tada moći da izrade konkretan plan rada. Ovde ne možemo govoriti o univerzalnim rokovima, jer svaki fakultet će morati da uzme u obzir specifičnosti studijskih programa koji se na njemu izvode. Za očekivati je da će biti dosta različitih akademskih kalendara, u zavisnosti od zahteva kvalitetnog održavanja nastave. Jednostavan način da se promene u akademskim kalendarima legalizuju bi bio donošenje uredbe oko koje bi postojao društveni konsenzus“, kaže Dobromirov.

‘Vlast očigledno nije spremna na saradnju’

Nataša Milićević kaže da spasavanje akademske godine u ovom trenutku za studente nije primarna stvar. Oni su, kaže, spremni da žrtvuju godinu, a zahtevi su im u prvom planu. No, takođe su spremni na naporan rad da se realizuje akademska godina ukoliko se njihovi zahtevi ispune.

Milićević ističe i da nastavno-naučna veća fakulteta imaju ingerenciju da naprave radni kalendar za akademsku godinu i da je njega moguće prilagoditi trenutnim potrebama. Ne postoji uniformno rešenje. Svaki fakultet će morati da, u skladu sa svojim specifičnostima i akreditovanim programom, napraviti sopstveni radni kalendar. Ipak, sve je moguće nadoknaditi ukoliko vlast bude „saradljiva“.

„Nekim fakultetima će biti lakše, oni mogu da smanje broj studijskih nedelja, odnosno da deo nastave konvertuje u rad kod kuće u smislu izrade seminarskih eseja i slično. Drugi fakulteti, čiji program podrazumeva laboratorijske i slične praktične vežbe, neće to moći da urade na isti način. No, za sve postoji način ukoliko studenti odluče da se po ispunjenju zahteva vrate redovnom studiranju. Fakulteti će akademske kalendare prilagoditi okolnostima“, kaže.

Prema njenim rečima, svi problemi se mogu ukloniti i stvari vratiti „u normalu“ ukoliko bi država i nadležne institucije bile spremne na dogovor i saradnju. Ipak, ističe Milićević, vlast očigledno nije spremna na dogovor, naprotiv povećava tenzije i vrši sve jači pritisak na akademsku zajednicu.

„Ako bi se stvar promenila, stvari stoje ovako. Recimo, ono što prevazilazi ingerencije fakulteta jeste odluka da se kraj akademske godine pomeri za izvestan period. To sa sobom nosi razne konsekvence, značajno utiče na sledeću akademsku godinu, ali i to se može rešiti. Za to bi bio potreban lex specialis, o kojem je već bilo reči u javnosti. Kroz saradnju sa državom i njenim institucijama mogu se rešiti i problemi koji studenti mogu imati kada je reč o budžetskom finansiranju, pravu na studentski dom, hranu, stipendije, kredite i ostalo“, kaže Milićević.

Privatizacija fakulteta kao osveta?

Kada je govorio o „otklanjanju drugih pritisaka“ na akademsku zajednicu, rektor Vladan Đokić svakako je mislio i na „protivustavnu“ Uredbu o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta, koju je u martu donela Vlada Srbije u tehničkom mandatu. Tom uredbom je na univerzitetima suštinski ukinut naučno-istraživački rad. Uredba se smatra drastičnim načinom kažnjavanja državnih fakulteta u blokadi. Umesto 40-časovne radne nedelje profesora, koja je bila podeljena na 20 sati za nastavu i 20 sati naučno-istraživačkog rada, sada se uvodi potpuno drugačija razmera: 35 sati nastave i pripreme za nastavu i samo pet časova istraživanja.

„Da, ovo jeste osveta državnim fakultetima, koja će imati brojne negativne posledice. Sa samo pet sati istraživačkog rada nedeljno, fakultete svode na nastavne, a ne nastavno-naučne institucije. Sa tako malo vremena za nauku, profesori neće moći da se prijavljuju na međunarodne projekte, dobijaju istraživačke grantove i ostvaruju međunarodnu saradnju. Uredbom ukidate mogućnost kvalitetnog naučno-istraživačkog rada, što će se definitivno odraziti na rejting fakulteta i univerziteta. Osim toga, pojaviće se i višak zaposlenih, što će verovatno za posledicu imati otpuštanja“, kaže Milićević.

Nedavno je Vučić izjavio da će država ubuduće u mnogo većem iznosu finansirati privatne fakultete jer su se „pokazali kao postojani i ozbiljni, kao ustanove koje žele da pruže obrazovanje deci“. Još je rekao da privatna svojina bolje upravlja kapacitetima nego državna svojina.

„Zato mislim da treba da pomognemo privatnim fakultetima, a tako ćemo i srušiti monopol koji drže državni fakulteti. Državni fakulteti će, ukoliko žele da opstanu, morati da se bore na tržištu na neuporedivo ozbiljniji način. Lepo na tržište, pa da vidimo. A ne ovako: drže monopol i misle da mogu da rade šta hoće. Tome se mora stati na put“, rekao je Vučić.

Dakle, vrlo otvorena poruka upućena neposlušnim univerzitetima: ako nastavite sa protestima, uništićemo vas; izjednačićemo vas sa drugim, privatnim fakultetima, a potom i privatizovati.

Nataša Milićević podseća da je vlast odavno objavila rat državnim univerzitetima. Podseća na najavljene izmene Zakona o visokom obrazovanju, kojim bi se omogućilo stranim univerzitetima da otvore ispostave u Srbiji bez ikakve akreditacije Nacionalnog akreditacionog tela. I ne samo to – država bi iz budžeta subvencionisala studiranje na tim stranim fakultetima. Od ovog rešenja se odustalo, ali se čini samo privremeno.

„Mislim da će država da krene u privatizaciju državnih fakulteta. Moguće je da će prvo doći do izmene načina njihovog finansiranja, po mađarskom, odnosno Orbanovom modelu. Pola novca će stizati iz budžeta, a pola iz privatnih fondova. Na taj način, postići će se kontrola nad univerzitetima, ukinuće se njihova autonomija. Čineći državne univerzitete zavisnim od privatnih fondova, drže ih u šaci i oduzimaju im status koji imaju. A onda će uslediti privatizacija“, zaključuje Milićević.