Franjo, papa sa periferije koji je sanjao drugačiji svijet

Od tog 14. februara, dana koji deo hrišćana slavi u čast Valentinu, koji je prema legendi prihvatio novu religiju, bio njen sveštenik, umro za nju i postao svetac, iz Vatikana su slali utešne poruke o stanju pape Franje. Primljen je tada zbog komplikacija sa zdravljem, odnosno problema sa respiratornim organima, te obostrane upale pluća. Nakon 38 dana izašao je iz bolnice, pojavio se u javnosti i, na kraju, prisustvovao Uskršnjoj liturgiji u Vatikanu. Iz lođe bazilike Svetog Petra, papa Franjo je rekao: „Draga braćo i sestre, srećan Uskrs“, uputivši tada apel da svet prestane da se “naoružava”. Dan kasnije objavljena je vest da je papa – preminuo.

Dok je bio na lečenju, glavna tema u Vatikanu je bila, hoće li papa podneti ostavku ili ne. Tu mogućnost komentarisali su mnogi, jer je na početku svog pontifikata, 2013. godine, Franjo potpisao ugovor o odlasku, samo u slučaju da mentalno ne bude sposoban da radi taj posao.

Papa Franjo na kraju nije podneo ostavku zbog lošeg zdravlja, preminuo je drugi dan Uskrsa i za sobom ostavio 12 godina pontifikata u kojima je pokušao da uvede liberalne promene u Vatikanu, zbog kojih je postao gotovo jedan od najomraženijih papa u katoličkom sveštenstvu. Zbog svojih stavova koje je imao kada je u pitanju rat u Ukrajini i Gazi, otvorenosti prema LGBT vernicima, te pokušaju borbe protiv pedofilije, zamerio se mnogima, a najviše moćnicima katoličkog klera.

S druge strane, zbog svog milosrđa prema migrantima i siromašnima, u narodu je postao jedan od omiljenih likova Katoličke crkve, posle Pape Giovannija XXIII, koji je zbog svoje ljubaznosti i empatije dobio naziv „Papa buono“ (dobri papa).

Neprijatelj tradicionalističkih katolika, zvijezda vodilja liberala

Kardinal iz reda đakona, Jean-Louis Tauran, pojavio se na svečanoj loži vatikanske bazilike i nakon tradicionalne objave „Habemus Papam“ (Imamo papu) objavio je da su kardinali tog dana na konklavama, zapravo većima kardinala koje se sastaju radi izbora pape, izabrali novog vođu Vatikana.

Prvi latinoamerički papa, prvi pripadnik isusovačkog reda i prvi papa koji je uzeo ime Franjo, u čast „siromaha iz Assisija“, Jorge Mario Bergoglio, Argentinac italijanskog porekla, izabran je 13. marta 2013. godine, kada je imao 76 godina, nasledivši tako Benedikta XVI, Nemca svetovnog imena Joseph Ratzinger, koji se ranije povukao zbog navodne onemoćalosti i starosti.

Petnaest godina je Bergoglio bio nadbiskup Buenos Airesa, a kada je izabran na funkciju poglavara Katoličke crkve, njegovi potezi su privlačili pažnju širom sveta. Vozio je sam svoj automobil, sam je nosio svoje kofere i plaćao vlastite račune u hotelima. Prao je noge muslimanskim ženama izbeglicama, a za homoseksualne osobe govorio je: „Ko sam ja da im sudim“.

Zbog takvog neuobičajenog ponašanja, ako bi se ono poredilo sa njegovim prethodnikom Benediktom XVI, Franjo je izazvao žestok napad konzervativaca koji su verovali da bi takvi njegovi stavovi mogli da podele ili čak unište crkvu.

Umereni konzervativizam, toliko omražen od strane tradicionalističkog krila Katoličke crkve, papa Franjo je iskoristio da otvori oči Vatikanu o tome da postoje vernici koji se razvode, da postoje homoseksualci u potrazi za Bogom, da sveštenici mogu više da budu posvećeni karijeri nego milosrđu, te da postoje mase ljudi koje čekaju da prime evanđelje na periferijama sveta.

Svetu godinu simbolično otvorio u kapeli zatvora

Ustao je iz invalidskih kolica, pokucao na vrata jedne male kapele zatvora Rebibbia u Rimu i prešao preko njenog praga. Čin otvaranja posebnih svetih vrata simbolizuje početak Jubileja (Giubileo), zapravo svete godine koja dolazi svakih 25 godina.

Na katolički Badnji dan, papa Franjo otvorio je sveta vrata bazilike Svetog Petra u Vatikanu, a dva dana posle i vrata kapele jednog zatvora. Do sada, još od 1300. godine, od kada se Jubilej proslavlja, nijedan papa nije tako nešto učinio. Franjo se obratio okupljenim zarobljenicima darivajući ih porukama nade i vere. Reči koje su im itekako potrebne, s obzirom na uslove u italijanskim zatvorima i na činjenicu da je tokom 2024. godine, 90 zatvorenika izvršilo samoubistvo u Italiji.

Papa je govorio okupljenim zatvorenicima bez unapred pripremljene propovedi.

„Želim pozdraviti zatvorenike koji su ostali u ćelijama i koji nisu mogli da dođu. Lep pozdrav njima i svakome od vas. Sretna Nova godina svima“, rekao im je tada Franjo, koji je ovim činom otvorio godinu nade, koja će obeležiti jubilarnu svetu godinu čije obeležavanje počinje 24. marta, te se završava 24. decembra 2025. godine. U tom periodu u Rimu se očekuje  više od 30 miliona hodočasnika, te turista iz celog sveta.

‘Univerzalni simbol najsramnije izdaje’

Dok je papa bio hospitalizovan u bolnici Gemelli, 24. februara stigla je presuda četvorici pripadnika neofašističkog pokreta „Forza Nova“, koji su tokom Angelusa, nedeljne molitve na Trgu Svetog Petra, 2. maja 2019. godine držali transparent na kojem je pisalo „Bergoglio kao Badoglio. Stop migrantima“. Tim činom, aktivisti Forza Nuove koji su osuđeni na po godinu i dva meseca zatvora, s uslovnom kaznom, optužili su papu da je univerzalni simbol najsramnije izdaje, te ga uporedili sa italijanskim generalom Pietrom Badogliom, koji je 3. septembra 1943. godine potpisao primirje i kapitulaciju Italije.

Tog dana, u saopštenju ovog pokreta pisalo je: „Ko god mrzi Italiju i Italijane, ko god želi da ućutka neslaganje, naići će na otpor Forza Nuove“. Nije bio voljen među konzervativcima i ultradesničarima, dok će ga mnogi Italijani pamtiti kao papu kojem je narod najviše verovao.

Prema istraživanju Demopolisa, nacionalnog instituta za istraživanje, papa Franjo imao je poverenje čak 85 odsto Italijana, a poverenje dostiže 90 odsto među katoličkim vernicima. Argentinski papa stekao je tokom vladavine veliko poverenje, njih 68 odsto, i među onima koji se izjašnjavaju kao nekatolici i nevernici.

Revolucionar sa vizijom koji je mirio rivale

Neprestano pogrešno shvaćen, često i namerno, neprekidno optuživan da je rušitelj Katoličke crkve, zapravo, „uzurpator koji je zaseo na papsku stolicu svrgnuvši Ratzingera“, argentinski papa će s druge strane, ostati upamćen kao jedan od najrevolucionarnijih poglavara koje je katolicizam ikada imao.

Niko pre njega nije težio da transformiše Vatikan u katalizatorsku silu za preraspodelu moći u međunarodnom sistemu, a Franjo je uspeo tamo gde nijedan od njegovih prethodnika nije mogao, pretvarajući dugogodišnje rivale u ključne saradnike.

Svakako nije bio uspešan u svemu, niti imao tu moć da zaustavi ratove u toku, ali je sigurno bio čovek sa vizijom za bolji svet i relativno sposoban da se kreće kroz uzburkane vode globalnih konflikta.