Ledeni grad od koga se odustalo: Grenland u američkom fokusu i prije Trumpa

Iako je većina svetskih analitičara i političkih eksperata smatrala najave novog-starog američkog predsednika Donalda Trumpa da će „SAD da preuzme Grenland na ovaj ili onaj način“ kao taktiku u ekonomskim pregovorima sa Evropskom unijom, te kao potez za jačanje podrške u svojoj republikanskoj bazi glasača, čini se da, barem za sada, Trump ne odustaje od ove ideje.

„Moramo dobiti Grenland. To je pitanje nacionalne sigurnosti SAD-a“, izjavio je nedavno Trump u Beloj kući, dodajući da su „za ovo područje, izuzetno bogato svim vrstama prirodnih resursa, zainteresovani i Kina i Rusija“.

Pitanje „nacionalne sigurnosti“ i „ugroženosti vitalnih interesa Washingtona“ se u američkoj javnosti uvek pojavljuje kada treba dobiti podršku obe strane političkog spektra (i republikanaca i demokrata), kao i većine građana, za nepopularne mere i poteze van svojih granica.

Ovakva retorika se na Capitol Hillu koristila i u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina, te nakon događaja 11. septembra 2001. godine, kao i sredinom 2014, kada je SAD, zajedno sa koalicionim snagama, počeo borbu sa ISIL-om u Siriji i Iraku.

Američki protektorat u ratu

Zapravo, Grenland je bio veoma važna tačka za aktivnosti saveznika još za vreme Dugog svetskog rata. Nakon kapitulacije Danske u aprilu 1940, Grenland je, sa svojih nekoliko malih naselja, praktično postao slobodna zona u okupiranoj zemlji. Već sledećeg meseca, SAD je doneo Akt o proglašenju Grenlanda svojim protektoratom. Krajem iste godine, SAD je nakon japanskog bombardovanja Pearl Harbora i zvanično ušle u rat sa silama Osovine, a Grenland postaje strateški veoma važna tačka u borbama u Evropi.

Već početkom 1942. godine na njemu je postojala baza američkog vazduhoplovstva (tadašnjeg AAF), a konstruisan je i mali aerodrom pod nazivom Narsarsuaq i to na površini koja je zapravo bila ledeni glečer. U prvoj godini postojanja, aerodrom je bio baza za najmanje 4.000 pripadnika savezničkih trupa, a sa njega je obavljeno i gotovo 10.000 letova. Aerodrom je služio i kao neka vrsta „servisne stanice“ za avione Lockheed P-38 i Bell P-39 Aircobra koji su na misije poletali iz Velike Britanije. Nešto kasnije su i „leteće tvrđave“ tipa Boeing B-17 bile dopunjivane gorivom i bombama nakon svog inicijalnog leta iz SAD-a ka metama u okupiranoj Evropi.

Do kraja Drugog svetskog rata, ovaj aerodrom će postati i zvanična baza Vazduhoplovstva SAD-a u Evropi pod imenom Bluie West One. Nakon završetka rata, poučen iskustvima u snabdevanju letelica i tehničkoj podršci, USAF će otvoriti još jednu lokaciju na Grenlandu – aerodrom i bazu Thule AFB, koja postoji i danas pod imenom Pituffik SB, koja je deo Svemirskih snaga SAD-a.

Grad ispod površine leda

Iako SAD nije imao planove za značajnije vojno prisustvo na Grenlandu nakon završetka Drugog svetskog rata, to se iznenada promenilo 29. avgusta 1949, kada je SSSR izveo test svoje prve nuklearne bombe RDS-1, a svet praktično ušao u doba Hladnog rata. Grenland tako (ponovo) postaje područje od izuzetne strateške važnosti za SAD, kao i za SSSR.

Već 1950. godine su u Pentagonu napravljeni prvi planovi za veliku vojnu bazu na Grenlandu, koja bi mogla da primi između 10 i 15 hiljada pilota, mehaničara, radio operatera i drugog osoblja, te da takođe služi i kao mesto za ispitivanje novih letelica, komunikacionih uređaja i tehnika za špijunske aktivnosti ka SSSR-u. Prvobitni planovi su bili da baza bude izgrađena na četiri podzemna nivoa, sa gotovo 25 kilometara tunela koji bi u praksi bili podzemne ulice, a čitava baza bi ličila na „podzemni grad“ u ledu. Ipak, zbog izuzetno velikih tehničkih izazova, te činjenice da do tada niko u svetu nije ni pokušao izgradnju takvog mega-projekta, planovi su smanjeni na nekih pet do sedam kilometara podzemnih tunela i samo jedan „sprat“.

Zbog bojazni da Sovjeti imaju svoje špijune unutar Pentagona (naročito nakon slučaja Juliusa i Ethel Rosenberg 1953. godine), ceo projekat „ledenog grada“ je bio izuzetno tajan sa, u to vreme, najvišom oznakom poverljivosti MAJ-12 (MAJESTIC) i poznat samo određenim visoko rangiranim pripadnicima Vazduhoplovstva, Mornarice i Ministarstva odbrane (DoD).

Izgradnja Camp Centuryja počela je 1957. godine, na 200-ak kilometara od baze Thule (Pituffik), unutar velikog glečera na severozapadu Grenlanda. Zbog velikih problema tokom izgradnje – led je na nekim mestima bio previše čvrst, a na drugima se stalno topio – od početne zamisli i plana izgrađeno je tek negde oko tri kilometara podzemnih sistema.

Čista voda kao najveći izazov

Camp Century je ipak bio „grad u malom“, ili barem – „ledeno selo“ (Ice Village). Kao i svako drugo naselje, i Century je imao „glavnu ulicu“, te „sporedne ulice“ sa smeštajem za osoblje, kompletnom bolnicom, kancelarijama, kuhinjom i trpezarijom, magacinima, kanalizacijom, a imao je čak i malu kapelu, te pravi bioskop. Sve ovo se nalazio na nekih pet do osam metara dubine unutar leda i glečera, a na nekih 1.300 kilometara od Severnog pola.

Sama konstrukcija se delimično oslanjala i na ploče od legure aluminijuma, koja su činili „plafon“ unutar samih ulica.

Najveći izazov je bio obezbediti 30-ak tona čiste vode svakog dana, potrebne kako za ljude, tako i za održavanje postrojenja. Voda se dobijala iz dva bunara koji su imali električne grejače i na taj način topili led.

Kompletna baza se napajala strujom iz malog nuklearnog reaktora tipa PM-2A, tada nove vrste ovakvog sistema koji je koristio uranijum-235 kao svoje gorivo. Ovaj uranijum je bio čistoće od čak 93 procenata, što je omogućavalo veliko iskorišćenje energije u samom reaktoru, uz relativno malo štetno zračenje.

Zanimljivo je i da su danske vlasti saznale za postojanje Camp Centuryja tek 1961, kada je tadašnji premijer Viggo Kampmann posetio Belu kuću i tadašnjeg predsednika Johna Kennedyja. Za to vreme, u Camp Centuryju su Vazduhoplovstvo i Mornarica izvodili čitav niz eksperimenata – od slanja špijunskih balona u visoke slojeve atmosfere, koji su mogli da neprimećeno nadlete dobar deo Istočnog bloka i samog SSSR-a, te da iznad Turske izbace kasetu sa filmom, sve do naučnih istraživanja Zemljine kore i uzoraka leda starih i do 400.000 godina.

Osim 200 pripadnika Vazduhoplovstva i Mornarice, u ovoj bazi su, sporadično, boravili i pojedini naučnici NASA, te različiti inženjeri koji su proučavali mogućnost da Century i Thule postanu i mesta za lansiranje svemirskih letelica, budući da je Zemljina gravitacija slabija bliže Severnom polu, te je potrebno daleko manje raketnog goriva. Ipak nakon samo osam godina rada, sredinom 1967. godine, Camp Century je već bio gotovo kompletno napušten. Najveći problem konstrukcije je bio taj što bi se delovi „krova“ urušavali tokom zimskih meseci, kada bi na površini palo i do dvadesetak metara novog snega. Takođe, ispostavilo se da je veliki deo kanalizacije završavao u podzemnim vodotokovima, te se otapanjem leda vraćao u bunare za pijaću vodu. Postojanje Camp Centuryja je zvanično deklasifikovano tek 1996. godine.

Ekonomski interes prije svega

Povratkom Trumpa u Belu kuću, te ogromnim napretkom tehnologije u poslednjih pola veka, ne bi bilo iznenađenje da se Pentagon odluči na proširenje aerodroma Pituffik, postavljanje novih najmodernijih komunikacija, poput onih kakvima raspolažu Svemirske snage SAD-a (US Space Force), te da povećanjem broja ljudi u nekom trenutku proglase Grenland za 51. saveznu državu.

Interes Washingtona je, pre svega, ekonomski. Grenland je jedno od najvećih neiskorišćenih nalazišta retkih obojenih metala u svetu, potrebnih za elektronsku industriju i proizvodnju čipova, te bakra, nikla, rude gvožđa, a postoje indicije i o značajnim rezervama zlata, te dijamanata, budući da je veliki deo tla Grenlanda (ispod leda) zapravo vulkanskog porekla.

Takođe, po istraživanjima američke Nacionalne geološke agencije (USGS), u vodama na istočnoj obali Grenlanda postoji najmanje 31 milijarda barela nafte, dok je na zapadnoj obali procenjeno gotovo 10 milijardi barela.