Novi zahtjevi studenata i staro nepovjerenje prema opoziciji

Studenti u Srbiji koji već mesecima blokiraju fakultete i organizuju proteste širom zemlje, dodali su listi svojih zahteva dva nova. Na postojeća četiri dodat je peti zahtev: da bude identifikovana tehnologija koja je upotrebljenja na velikom protestu 15. marta, za koju veliki broj ljudi tvrdi da je zakonom zabranjeni „zvučni top“, kao i da budu identifikovani oni koji su naredili njegovu upotrebu i oni koji su ga upotrebili.

Pored toga, studenti su izneli i šesti zahtev: da se utvrdi ko je odgovoran za to što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić praćen novinarskim ekipama posetio povređene u požaru u Kočanima u Severnoj Makedoniji, koji su bili smešteni na odeljenju intenzivne nege na koje, prema rigoroznim pravilima lečenja, a u svrhu zaštite zdravlja teško povređenih, pristup ima isključivo medicinsko osoblje.

Iako su ta dva nova studentska zahteva u direktnoj korelaciji sa insistiranjem srpske opozicije da se utvrdi odgovornost vlasti zbog upotrebe „zvučnog topa“ i zloupotrebe teško povređenih pacijenata u propagandno-političke svrhe, naši sagovornici ne smatraju da će ti zahtevi približiti opoziciju studentima, već da će studenti, i dalje nepoverljivi prema svim političkim subjektima u zemlji, nastaviti svoju nezavisnu borbu za promene.

Oprez koji ide u ekstreme

Naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i politikolog Dejan Bursać naglašava da su studenti veoma oprezni da ne budu povezani ni sa jednom političkom opcijom.

„To ponekad ide u ekstreme koji otežavaju ono što studenti rade i što de facto jeste političko delovanje, ali se objavljivanje novih zahteva zaista ne može gledati kao približavanje studenata opoziciji“, kaže Bursać.

Navodi da je incident sa „zvučnim topom“ jednostavno dovoljno „društveno širok“ i da je potresao dovoljno veliki broj ljudi i uticao na značajan deo društva da bi se o njemu nezavisno jedni od drugih oglasili i opozicija, i studenti, i brojne organizacije za zaštitu ljudskih prava.

Bursać ukazuje i da je, najverovatnije zbog toga što studenti imaju svoju vrlo kompleksnu proceduru u procesu odlučivanja, objavljivanje petog zahteva nastupilo tek skoro četiri sedmice nakon što se dogodio incident.

„To je verovatno umanjilo jačinu zahteva, budući da je tema ‘zvučnog topa’ bila vrlo aktuelna nedelju ili dve nakon što se incident dogodio, ali je onda počela da gubi na snazi. Sada je potrebno – da biste povratili značaj tog, ali i svih drugih zahteva – da budete inovativni. To su studenti odlično radili u prvim mesecima pobune, ali se sada primećuje zamor materijala, a i studenti su svesni toga. Treba iznova i iznova iznositi zahteve, a da ih ne menjate, ali da ih drugačije prezentujete kroz različite inovativne akcije kao što su protesti, šetnje, blokade i štrajkovi, te tako mobilišete društvo oko tih zahteva. To je ključno što bi studenti trebalo da rade i u vezi sa novim, petim zahtevom“, kaže Bursać.

Naglašava da ni šesti zahtev ne može da promeni previše u odnosu studenata i opozicije.

„To je plemenit zahtev i u duhu onoga što su studenti ranije tražili – da institucije rade svoj posao. Ako zdravstvene institucije ne mogu da zabrane nekom, makar to bio i predsednik Republike, da uđe kod pacijenata u prostor koji bi trebalo da bude sterilan, onda je to sasvim u skladu sa studentskim zahtevom da institucije konačno počnu da rade svoj posao. Ipak, to nije zahtev s kojim će se javnost više povezati i on jednostavno služi tako da bude dodatni pritisak na vlast i da ukaže gde sve institucije greše i koliko je taj problem ukorenjen u našem društvu“, smatra Bursać.

Više otvoreni prema javnosti

Sa njim je saglasan i Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, koji ocenjuje da, iako uvođenje petog i šestog studentskog zahteva nije znak da su studenti spremniji da sarađuju sa opozicijom, takvi potezi ipak ukazuju da su se studenti „više otvorili ka javnosti“.

„Dva nova studentska zahteva su delom posledica velikog pritiska javnosti da se proširi ono što je bilo ograničeno na jedan povod – pad nadstrešnice, a što se pretvorilo u narodni bunt koji traje već mesecima. Studentski zahtevi slede raspoloženje javnosti, a dva nova zahteva veoma su konkretna i mogu direktno da se nadovežu na dosadašnje zahteve“, kaže Popović.

Uz podsećanje da je slučaj „zvučnog topa“ izazvao ogromno uzbuđenje srpske javnosti, ali i međunarodne reakcije, Popović ocenjuje da je uvođenje petog zahteva pokazatelj da su studenti spremniji da čuju ono što javnost očekuje od njih. Dodaje i da su sve češća studentska izjašnjavanja u vezi sa prelaznom vladom potvrda teze da se studentski pokret malo više otvorio ka društvu.

Kada je u pitanju šesti zahtev, Popović ističe da je on pre svega potekao od studenata medicine, „jer je to ono što njih muči i što im je veoma važno, a to je očigledno protivzakonito i necivilizovano ponašanje predsednika Republike u tom slučaju“.

„Važno je da se od institucija zahteva da to sankcionišu, ali ne bih išao toliko daleko da su studenti šestim zahtevom svoj fokus usmerili lično na Vučića“, kaže Popović.

Normalna i očekivana reakcija

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Oliver Tošković kaže da su novi studentski zahtevi normalna i očekivana reakcija na to što vlasti nisu ispunile prethodna četiri zahteva, a na pitanje da li bi se novi zahtevi mogli protumačiti kao približavanje studenata opoziciji odgovara da se „stvari suviše gledaju crno-belo“.

„Ukoliko režim ugrožava živote i funkcionisanje države i pojedinaca u različitim aspektima društva: profesora na univerzitetima, studenata, opozicionih političara, poljoprivrednika, advokata i prosvetnih radnika u osnovnim i srednjim školama, sasvim je prirodno da svi oni imaju slične zahteve. Zato nove zahteve ne bih to tumačio kao približavanje. Sasvim je prirodno da studenti imaju svoj pokret i da kažu da ne žele da se političke partije mešaju u taj pokret, ali je prirodno da različiti segmenti društva sarađuju i bore se za zajedničke ciljeve. Ne mora studentski pokret da se približi partijama, niti bi partije trebalo da se mešaju u studentski pokret, ali studenti mogu da nastupaju sa ostalim delovima društva u ostvarenju zajedničkih ciljeva“, kaže Tošković.

Njegov kolega Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i opozicioni poslanik, ocenjuje da su neki od dosadašnji razloga zbog kojih studenti nisu želeli da sarađuju sa opozicijom bili „nelegitimni“. Podseća da je opozicija prihvatila i prva četiri studentska zahteva, ali da to nije dovelo do približavanja.

„Nadam da će inicijativa za stvaranje šireg društvenog fronta dovesti do toga da se udruže resursi za obaranje vlasti, koja ne želi da kazni odgovorne ni za urušavanje nadstrešnice ni za upotrebu oružja koje masovno cilja na ljude koji protestuju i predstavlja rizik za njihove živote. Pretpostavljam da dolazi do sve veće sinergije u vezi sa tim zahtevima, ali ostaje da se vidi kada će se ili da li će se to pretvoriti u nekakav masovniji front. U ovakvoj situaciji to što svako vodi istu borbu unutar sopstvenih rovova je – rasipanje resursa. To ponekad može da bude korisno, mada se situacija komplikuje i vreme pomalo ističe za povlačenje nekih poteza“, kaže Pavićević.

Apel Univerzitetu u Beogradu

Da sve bude dodatno komplikovano, a neki bi rekli i dodatno zbunjujuće, studenti su se potrudili time što su apelovali da Univerzitet u Beogradu „istupi sa radikalnijim merama otpora, u formi koju smatra adekvatnom“, a sve zbog toga da bi „sada sinhrono, studenti i predstavnici Univerziteta, istupili kao homogeno telo“. Studenti su istakli da je to potrebno kako bi „zajedno vratili Univerzitetu zasluženi kredibilitet“.

Naši sagovornici različito tumače šta su studenti tim apelom zapravo želeli da poruče Univerzitetu, ali i čitavoj javnosti u Srbiji.

Profesor Tošković ima utisak da je značajan deo univerziteta i do sada dosta radikalno nastupio, jer velika većina fakulteta u Srbiji uopšte ne radi.

„Na fakultetima nema nastave, već se na njima obavljaju aktivnosti koje su za pritisak na vlast manje važne. Možda je taj zahtev za radikalizacijom posledica nedostatka informisanosti studenata o tome šta sve univerziteti rade. Možemo potpuno da obustavimo pisanje naučnih članaka koje je već umanjeno, jer mnogi profesori ne rade istraživanja između ostalog i zbog toga što je za njih potrebno i učešće studenata, ali i zato što smo solidarni sa studentima i njihovom blokadom univerziteta. Nastavu smo potpuno obustavili, što je radikalniji korak od štrajka, zbog čega mislim da su univerzitetski profesori bili dovoljno radikalni. Ipak, slažem se sa studentima da bi trebalo pojačati pritiske na vlast“, kaže Tošković.

Podseća da su univerzitetski profesori već uputili brojne dopise velikom broju institucija u inostranstvu i tamošnjim univerzitetima, u kojima su ih informisali o tome šta se dešava u Srbiji i tražili njihovu podršku, nadajući se da će tako jačati podršku javnog mnjenja u tim državama čime bi trebalo da bude pojačan pritisak spolja na vlasti u Srbiji.

Profesor Pavićević ocenjuje da je studentski poziv Univerzitetu za radikalizaciju „pomalo nejasan“.

„Nije objašnjeno šta znači radikalizacija, a profesori i Univerzitet su već pod jakim udarom države i u tom pogledu oni su radikalizovali svoju borbu. Ipak, Univerzitet će morati da reaguje, a bolje je da to bude zajedno sa studentima. Kako će se to odvijati tek treba da se vidi, jer vlast svojim postupanjem dovodi u pitanje samo postojanje Univerziteta, ali dovodi u pitanje i preživljavanje i poslove velikog broja ljudi koji rade u celom sistemu prosvete“, kaže Pavićević.

Studenti ostaju pomalo usamljeni na frontu

Dragan Popović povodom apela studenata za radikalizacijom ističe da univerziteti u Srbiji nisu u štrajku.

„Nisu profesori ti koji su stali u prvu liniju, nego su iza studenata, i na to upućuje taj studentski poziv Univerzitetu da radikalizuje borbu, da profesori više istupe u prvi plan. Ipak, i tu treba biti pošten, jer i veliki broj profesora od prvog dana jeste radikalan – oni su beskompromisno uz svoje studente. Verovatno je to apel univerzitetskoj javnosti da uradi još nešto, da malo jače stanu uz studente ili da sami smisle akciju koja bi bila primetnija u javnosti. Ne treba zaboraviti da u trenucima kada prosvetni radnici više ne mogu da izdrže tempo i metodologiju borbe – studenti ostaju pomalo usamljeni na frontu i ja bih tako čitao zahtev za radikalizaciju“, smatra Popović.

Dejan Bursać ocenjuje da studenti apelom za radikalizaciju traže isto ono što su tražili ranijim zahtevom da se građani organizuju u zborove.

„Studentima je jasno da ne mogu da budu jedini nosioci borbe, posebno zato što oni ne žele da budu istaknuti kao nosioci zahteva za političkom promenom režima. Oni stalno ponavljaju da imaju zahtev da institucije rade svoj posao i da širu političku borbu mora da vodi neko drugi, odnosno široki front, a ne samo oni. Kao što su od građana zahtevali da se organizuju u zborove i iznesu svoje političke zahteve, te time političke zahteve skinu sa pleća samo studentske borbe, tako treba čitati i zahtev Univerzitetu: ako imate svoje šire političke brige i želite da ostvarite nešto, stupite u borbu i nemojte očekivati nešto samo od studenata. Taj zahtev je sasvim legitiman“, zaključuje Bursać.