Nuklearnim materijalima trguju i međunarodna mafija, ali i plaćenici

Kada je u avgustu 2023. godine, pod još nedovoljno razjašnjenim okolnostima, poginuo ruski „gospodar rata“ Jevgenij Prigožin, često nazivan i „čovekom broj dva u Rusiji“, na svetlost dana su izašle do tada javnosti nepoznati podaci o aktivnostima njegove grupe Wagner. Ta privatna armija, sastavljena od plaćenika, zastupala je interese Kremlja na Bliskom istoku, kao i širom Afrike. Ipak, Wagner je sve vreme trgovao i zlatom, retkim metalima i mineralima, te na neki način bio i „energetska kompanija“.

Prigožin je imao čitav niz međunarodnih kompanija, preko kojih je organizovao usluge obezbeđenja velikih rudnika u Južnom Sudanu i Centralnoafričkoj Republici (CAR). Konflikt u Darfuru i Korodofanu je Prigožinu služio i kao „odličan biznis“ za poslove trgovine oružjem, kao i za izvoz zlata i drugih plemenitih metala.

Zapadne obaveštajne službe su godinama pratile ove aktivnosti, te došle i do informacija da Wagner ima pristup i većim količinama „žutog kolača“, koji se može koristiti za proizvodnju tzv. prljave bombe, konvencionalnog eksploziva koji raspršuje nuklearni materijal bez same atomske eksplozije.

‘Žuti kolač’

Američka agencija FBI ovakve materijale naziva „delimično aktivnim izotopima“ (fractured isotopes), budući da oni imaju daleko manji nivo radijacije od „obogaćenih“ izotopa uranijuma ili cezijuma koji se koriste u proizvodnji „pravog“ nuklearnog oružja.

Sam naziv „žuti kolač“ (eng. yellow cake) označava sve mešavine rude uranijuma sa različitim drugim primesama i kiselinama kada ona dobija svetlo žutu boju. Iako se uranijum najčešće kopa u rudnicima, često se prilikom rudarenja obojenih metala, poput bakra, nalazi i uranijum u malim tragovima. Ovakva ruda inicijalno ima tamno braon ili crnu boju, a nakon obrade postaje žuti prah.

Ovakav uranijum se može dobiti i kao deo proizvodnje obogaćenog uranijuma. Ako sadrži najmanje 80 odsto uranijum-oksida, ovaj uranijum je gotovo uvek Uranijum-238, koji sam po sebi nema veliki nivo radioaktivnosti. Ipak, on se daljim procesima može „obogaćivati“ (uranium enrichment) te se dobiti Uranijum-235, koji je visoko radioaktivan i koristi se u izradi nuklearnog oružja. „Žuti kolač“ se, takođe, može preraditi i u formu oksida, koji se može koristi za proizvodnju gorivnih šipki za nuklearne centrale.

Argument za invaziju

Iz ovih razloga, „yellow cake“ je materijal koji se prati na svetskom nivou, kako Međunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA), tako ga prate i pojedinačne države i njihove obaveštajne agencije. Najveću poznatu zalihu „žutog kolača“ je imao režim Saddama Husseina, a ovo je bio i jedan od glavnih argumenata tadašnje administracije SAD-a za invaziju na Irak.

Tadašnji predsednik George W. Bush i američka obaveštajna zajednica su tvrdili da Saddamov režim može veoma lako od „žutog kolača“ stvoriti uranijum-235 za izradu „prljavih bombi“ ili kompletnog nuklearnog oružja srednjeg dometa. SAD je krajem 2007. i početkom 2008. godine u više odvojenih i izuzetno tajnih operacija iz Iraka iznio između 500 i 550 tona „žutog kolača“ i drugog radioaktivnog materijala.

Najveći deo uranijuma se nalazio 20-ak kilometara južno od Bagdada, u nuklearnom kompleksu Tuwaitha. Kada su kasnije, u vreme predsednika Baracka Obame, skinute oznake poverljivosti sa dokumenata, ispostavilo se da je deo ovog uranijuma tadašnja prelazna vlada u Bagdadu zapravo prodala kanadskoj kompaniji iz oblasti energetike, u poslu vrednom desetine miliona dolara. Zanimljivo je i da transport ovog materijala nije obavljan direktnim letovima iz Iraka, već putem izuzetno tajnog kompleksa Američke mornarice u Indijskom okeanu „Diego Garcia“, o kome se i danas zna veoma malo.

Tek deceniju kasnije je otkriveno da je nakon pada Saddamovog režima, kompleks Tuwaitha konstantno pljačkalo lokalno stanovništvo, ali i kriminalne grupe. Mnoge cisterne, koje su bile već kontaminirane, završile su u okolnim selima kao pojila za stoku. Iako nema zvaničnih podataka, stručnjaci smatraju da je za to vreme ukradeno i najmanje 500 kilograma „žutog kolača“, od kojih se veliki deo danas nalazi na međunarodnom „crnom tržištu“.

Kriminalni trag

Da ovakve tvrdnje nisu bez osnova, pokazuje i hapšenje jednog od lidera japanskog podzemlja, Takeshija Ebisawe. Taj vođa kriminalnog klana Yakuza godinama je bio u vrhu najtraženijih međunarodnih begunaca. Bavio se trgovinom drogom, pranjem novca dobijenog od trgovine narkoticima širom Azije, a posebno trgovinom oružjem. Ono što ga je dovelo na vrh američke „crne liste“ još 2019. godine je njegova ponuda drugim međunarodnim kriminalnim grupama da im proda „uranijum visoke čistoće“, kao i veliku količinu „žutog kolača“.

Na sudu u New Yorku Ebisawa je priznao da je zaista posedovao veće količine ovog materijala koji je, navodno, nabavljao iz nelegalnih rudnika u Mijanmaru. Koliko je ovo tačno, utvrdiće američke službe, budući da se ovakav uranijum može pronaći u svim zemljama koje ga proizvode u rudnicima, kao i većini rudnika bakra i obojenih metala.

Ebisawa i njegov klan Yakuza su za uranijum delimično plaćali i narkoticima, najčešće veštačkim amfetaminima, a američkim agentima, koji su imali lažne identitete, tokom praćenja su čak slali i fotografije „tamne supstance pored Gajgerovog brojača, koji je pokazivao veliku dozu radijacije“.

Libijski ‘nuklearni potencijal’

Međunarodni istražitelji su početkom 2023. saopštili i da je najmanje 2,5 tona obogaćenog uranijuma nestalo u Libiji. Samo nekoliko nedelja kasnije vladine snage su potvrdile da su „nađene dve tone radioaktivnog materijala u posebnim kontejnerima, samo pet kilometara dalje od postrojenja u kome su trebala da se prvobitno nalaze“.

Međunarodne agencije više od decenije tvrde da Libija poseduje najmanje 6.200 buradi uranijuma, od kojih je veliki deo upravo „yellow cake“.

Agencija IAEA je samo u 2022. godini zabeležila čak 146 slučajeva pogrešnog upravljanja, prevoza ili skladištenja nuklearnog materijala u svetu, a ova brojka je sigurno i veća, budući da njeni inspektori nemaju pristup svim postrojenjima ovog tipa ili se neka od njih nalaze u aktivnim ratnim zonama.

Međunarodna organizacija za kontrolu nuklearnog naoružanja NTI ovu brojku stavlja daleko više, na čak 352 incidenta u istom periodu, što u praksi znači da se gotovo svakog dana u proseku širom sveta izgubi ili zaturi po jedan radioaktivni tovar.