Kako će Srbija izaći iz krize: Bunt može ostvariti uspjeh jedino ako se politički artikuliše

Skup u Beogradu, koji se smatra najvećim antivladinim demonstracijama u istoriji Srbije, samo je potvrdio teze koje su neko vreme prisutne u nerežimskom delu javnosti.

Ogroman odziv građana svedoči da energija bunta ne splašnjava i pored protoka vremena, i pored žestoke kampanje zastrašivanja koju konstantno sprovode vlasti i provladini mediji, i pored pritisaka i ucena kojima su delovi društva izloženi zbog podrške studentima i srednjoškolcima u blokadi. Ponajviše su ucenjeni prosvetni radnici koji su ostali bez februarske plate zbog toga što su u obustavi nastave, a za šta imaju snažnu podršku većine roditelja i drugih građana.

Treba imati u vidu da je broj prisutnih bio impozantan uprkos tome što je mnogima od potencijalnih demonstranata bio otežan dolazak u Beograd ili u centar Beograda, zbog ukidanja gradskog, prigradskog, pa i većeg dela međugradskog javnog prevoza. Organizatorima nije u prilog išlo ni to što je vreme bilo kišovito.

Kontraofanziva vlasti

Potvrdio je skup i tezu da vlast računa na iscrpljivanje energije bunta. Iscrpljivanju u prilog išle su najave antirežimskih grupa uzavrele krvi koji su tvrdili da će 15. marta stvar biti okončana, odnosno da će vlast biti prinuđena da se povuče. Takve najave su naravno bile potpuno nerealne, čak infantilne, i zasnivale su se na iskustvu petooktobarskih promena, koje su izvedene u sasvim drugačijim političkim i istorijskim okolnostima.

Velika očekivanja su, na neki način, bila komplementarna sa tvrdnjama režima da će 15. marta biti „stavljena tačka na proteste“. Računali su vlasti, između ostalog, na ogromno razočarenje protivnika nakon što shvate da i pored prepunih beogradskih ulica – nije došlo ni do kakvih političkog pomaka i da je vlast ostala nedirnuta.

U svrhu podsticanja osećanja nemoći oponenata, aranžirano je i obraćanje javnosti predsednika Aleksandra Vučića, nakon što je miting okončan. On je proglasio „pobedu nad obojenom revolucijom“. Otprilike je poručio: „A sada svi na radne zadatke! Ostajem i dalje neprikosnoven vladar“. Njegovo obraćanje je obilovalo spekulacijama, lažima, poluistinama, samoljubljem, kao i svi dosadašnji – malo je reći: prekomerni – javni nastupi. Pokazao je odlučnost da ne napravi praktično niti jedan ustupak studentima i građanima koji mesecima protestuju širom zemlje. Naprotiv, proglasio je kontraofanzivu ili, kako je već ranije govorio, „kontrarevoluciju“. To je bilo takođe očekivano.

Kontrarevolucija, za sada, podrazumeva neprikriven angažman kriminalaca koji se pridružuju snagama represije, upotrebu „zvučnog topa“ ili nečeg sličnog protiv mirnih demonstranata, najavu hapšenja onih koji „šire neistinu“ o upotrebi „zvučnog topa“, potom hapšenje i pritvaranje grupe novosadskih aktivista koji su navodno pripremali nasilje i rušenje ustavnog postupka, a koji su zapravo žrtve evidentnog nezakonitog prisluškivanja i jezive medijske harange. Na nedeljnom sastanku sa članovima Vlade u ostavci zahtevao je Vučić još žešći obračun sa političkim protivnicima.

Zastrašivanje i psihoza

Sasvim je očekivan način „režimskog menadžerisanja“ mitinga, možda se nisu mogli predvideti svi detalji. Prvo je vlast prikupila „studente“ u organizovan kamp u beogradskom Pionirskom parku. Kamperi su bili neka vrsta „crvene marame“, a među njima je pravih studenata bilo veoma malo, možda tek nekoliko. Njima su se u subotu prepodne pridružili brojni „žestoki momci sa vrelog asfalta“, obučeni u crno, maskirani i sa kačketima. Oni su prepodne marširali ulicama Beograda u kordonima, nedvosmisleno podsećajući na fašističke falange. Očito je bio cilj da se ovim poveća nivo zastrašivanja građana i podstakne psihoza.

Vrhunac zastrašivanja je bila upotreba „zvučnog topa“ ili slične mašinerije koja je produkovala stampedo među demonstrantima, upravo u trenutku dok se održavao pomen u tišini za postradale na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Znalo se da se nešto slično priprema, ali se mora reći da je ovo bilo ipak iznenađujuće. Vlasti oštro opovrgavaju upotrebu zvučnog oružja, ali sa druge strane stručnjaci, hiljade građana, ali i neki režimski ljudi tvrde drugačije. Recimo, jedan od simbola režima, advokat Vladimir Đukanović, napisao je slavodobitno na društvenim mrežama da je „zvučni top upropastio revoluciju“. U direktnom prenosu mitinga na režimskoj televiziji Informer moglo se saznati da su oni koji su sedeli u studiju unapred znali da će oružje biti upotrebljeno. Brojni građani svedoče o nezakonitoj upotrebi zvučnog efekta, ali i o tegobama koje su potom imali.

Postupci režima, međutim, nisu zastrašili i demobilisali studente i građane, niti doveli do apatije i osećaja nemoći. Naprotiv, čini se su ih još više razbesnili. Studenti su izdali oštra saopštenja i najavili nastavak borbe dok „oni ne odluče da je kraj“, društvene mreže su se usijale, a i neki događaji na lokalu govore da se stvari ne stišavaju već zaoštravaju. Recimo, događaji u Obrenovcu, gde su se građani obračunali sa predstavnicima lokalne vlasti. Neki od građana su uhapšeni, ali biće nemoguće da vlast pohapsi sve gnevne.

Kako dalje?

Protest je potvrdio i da bunt može da ostvari politički uspeh jedino ako se politički artikuliše. To je preduslov bez kojeg se ne može. Može se bez toga skupiti i pet miliona ljudi na ulicama, pa ništa. Ali to je u Srbiji danas veoma kompleksno pitanje.

Studenti, koji su apsolutni frontmeni bunta i koji su dosegli veliko poverenje građana, odbijaju bar za sada da učestvuju u konkretnoj političkoj artikulaciji, odnosno trasiranju puta za izlazak iz političke krize. Dosledno se drže svojih zahteva, uporni su, ali ne prave korak dalje. Čak iskazuju nezadovoljstvo zbog pritiska dela javnosti koji im predlaže da zahteve prošire i priključe im – formiranje nekakve prelazne i/ili ekspertske vlade koja će omogućiti ispunjavanje njihovih zahteva i potom pripremiti fer i demokratske izbore.

Možda je to i previše za očekivati od njih, možda je to prevelik teret za njihova pleća, odnosno možda bi formulacija takvog zahteva dovela do neželjenih podela u studentskom bloku. Možda je najviše što su mogli da urade u ovom trenutku bio poziv da se građani okupe u zborove, i da tako na lokalnom nivou, grada, opštine i mesne zajednice, raspravljaju o svim važnim pitanjima i donose odluke. Na način kako oni donose odluke, kroz princip direktne demokratije, kroz takozvane plenume.

Sa druge strane, opozicija je potpuno marginalizovana u celom ovom procesu, što zasluženo, što zbog odijuma koji postoji u javnosti prema političkim strankama kao takvim, a koji je režim svih ovih godina podsticao. Svaki predlog opozicije unapred je osuđen na propast. Još uvek je razorena opozicija – najjači politički adut u Vučićevim rukama.

Ako prethodnom dodamo pomenutu „tvrdoglavost“ režima, koji neće da odstupi ni za centimetar uprkos protestima i uprkos istraživanjima javnog mnjenja koji govore o snažnom padu rejtinga stranaka vlasti i samog Vučića, onda je jasno da je prostor za mirni izlazak iz političke krize veoma sužen – ukoliko protesti ne usahnu sami od sebe, što nije realno. Čak i ako usahnu, opet će se probuditi posle izvesnog vremena, nema nikakve sumnje u to, a povoda će biti svakako.

Vučić je kao mogući izlaz iz krize najavio eventualne parlamentarne izbore u junu, što može biti ali ne mora da znači. Ipak, pod sadašnjim uslovima izbori će biti zasigurno bojkotovani od opozicije. Čak i da hoće, opozicija na ove izbore neće smeti da izađe zbog toga što će to kod građana biti doživljeno kao „velika izdaja“.

Sagovornici koje smo kontaktirali smatraju da jedino formiranje prelazne ekspertske vlade koja će ispuniti studentske zahteve, deblokirati institucije i organizovati fer i slobodne izbore – omogućava miran politički rasplet.

Studenti imaju stvar u svojim rukama, ali…

Nekadašnji premijer Vojvodine, a sada profesor na novosadskom Pravnom fakultetu i politički analitičar Bojan Pajtić kaže da su studenti u ovom trenutku u Srbiji ubedljivo najuticajniji politički i društveni faktor. Oni su uspeli da ujedine sve ljude koji žele pravnu državu, slobodu i pravdu, bez obzira na političku orijentaciju, nacionalnost ili starosnu dob. Njemu se, međutim, čini da studenti ne žele da iskorače u ime svih građana i da zahtevaju ekspertsku vladu i ostavku predsednika države, koji je, kako kaže, odgovoran zbog toga što se studentski zahtevi ne ispunjavaju.

„To je legitiman stav. Konačno, upravo to što sve vreme insistiraju na opštim i istim zahtevima i daje im snagu i ovako široku podršku. U Beogradu se na subotnjem protestu okupilo, u zavisnosti od procene, između 350 i 800.000 ljudi, uprkos najavama da je režim spreman na provokacije i nasilje. To je samo po sebi ogroman uspeh. Očigledno je da režim nema legitimitet, a i jasan je stav da ogromna većina građana ne pristaje da gleda njega i njegovu mafijašku organizaciju kako čerupaju, lažu i maltretiraju Srbiju. To je ono što je Vučića toliko uplašilo“, kaže Pajtić.

Profesorka na Biološkom fakultetu u Beogradu Biljana Stojković, dugogodišnja aktivistkinja i predsednička kandidatkinja na izborima 2022. godine, smatra da nije nerealno očekivati da studenti u blokadi ipak podrže formiranje ekspertske vlade.

„Postoje studenti koji ekspertsku vladu vide kao mogući izlaz iz sadašnje situacije, ali je pitanje da li su oni većina i da li ova ideja može dovesti do razmimoilaženja unutar studentskog pokreta. Verujem da ipak neće doći do razmimoilaženja, bar ne ozbiljnijeg, jer su do sada akademci pokazali veliku organizacionu mudrost u funkcionisanju i donošenju odluka. Uspevaju da efikasno prevaziđu različitosti“, smatra Stojković.

„Moguće političko rešenje je formiranje ekspertske nadstranačke vlade koju bi podržali i studenti i opozicija, a koja bi imala oročen mandat i jasne zadatke. Svi studentski zahtevi bi mogli da se sliju u taj jedan. Ekspertska vlada bi podrazumevala ispunjavanje njihovih zahteva, uključujući i funkcionisanje institucija. Iako sam levičarka i privlačna mi je ideja o zborovima građana, koju promovišu studenti, jasno je da ona može da profunkcioniše tek nakon političkih promena, kao i promene različitih aspekata društvenog i državnog uređenja, između ostalog i promene ustava“, dodaje Stojković.

Ona kaže da bi opozicione stranke trebalo da odustanu od stava da u prelaznoj vladi sede i stranački ljudi. Njeno je stanovište da bi prelaznu vladu trebalo da čine isključivo vanstranački eksperti. Time se povećava šansa da ovo rešenje podrže studenti.

Ko osim studenata?

Pajtić kaže da građani očekuju konkretne predloge, a da to svakako nisu novi izbori. Kaže, svima je jasno da regularnih izbora ne može biti u uslovima medijske blokade, kupovine glasova i primoravanja ljudi u javnom sektoru da glasaju za SNS. Jasno je, dodaje, da izbore ne može sprovesti naprednjačka, već prelazna, odnosno tehnička vlada. Ukoliko studenti ne žele da se bore za takvu vladu, koja je alternativa?

„Ko može da, pored studenata, dobije široku podršku za predlaganje prelazne vlade koju bi činili stručnjaci, a da građani to podrže aklamacijom i ne izvižde predlagača? Svakako ne ni političke ni parapolitičke organizacije, pa čak ni NVO. To mora biti širok, ideološki raznorodan forum koji ne uživa tako veliku podršku kao studenti, ali ima društveni i stručni autoritet da predloži ekspertsku vladu, pa i da traži ostavku predsednika države (zato što sprečava ispunjenje studentskih zahteva)? Dakle, ko? Moje je mišljenje da to mogu biti profesori, koji, konačno, sa studentima čine organsku celinu. I to oni profesori koji su podržali studente, dakle onih 5.000 koji su odmah javno stali uz njih, jer su za diskontinuitet sa vladavinom sile i bezakonja“, kaže Pajtić.

Smatra i da, primera radi, niko ne može da pronađe bolje rešenje za ministra zdravlja od nekoliko stotina profesora medicinskih fakulteta koji su „imenom i prezimenom“ već prvih dana protesta javno podržali inicijativu za podršku studentima.

„Pritom bi članovi prelazne vlade mogli biti samo oni stručnjaci koji se ne bave, niti su se bavili politikom. Predlaganja članova bi, recimo, mogla da se odvijaju elektronskim putem, a profesorski forumi bi mogli da se organizuju po strukama, gde bi se mogli izglasati konačni predlozi. Takva vlada bi na velikom zboru građana mogla biti aklamacijom prihvaćena i nametnuta režimu kao jedini izlaz iz situacije u kojoj on ne kontrolišu više nijedan proces u društvu“, ukazuje Pajtić.

Kako privoliti vlast?

Aleksandar Vučić je već nekoliko puta rekao da će prelazna vlada biti formirana „jedino preko njega mrtvog“. Pitamo profesorku Stojković kako privoliti vlast na ovako veliki ustupak.

„Nema drugog načina nego da se nastavi borba koju vode studenti i građani, da se nastavi sa konstantnim pritiscima koje režim neće moći da istrpi. Vidimo da zločinačka priroda režima podrazumeva i zločinačke akte, poput upotrebe nasilja i zvučnog oružja protiv građana, ali to samo govori o njegovoj slabosti. Nastavak borbe jeste iscrpljujuć, posebno za studenta, a možda najviše za prosvetare, koje dobar deo bitke nose na svojim plećima. Ali se čini da je svima jasno da se ne sme odustati. Mi nemamo oružje, a i da imamo, niko sa ove strane ne želi da se prolije krv“, kaže Stojković.

Dodaje i da je više nego vidljivo da Vučiću evropska javnost, uključujući i političare, okreće leđa.

„Klima u Evropi se dramatično promenila. Očekujem veoma brzo da se i sa te strane izvrši žestok, jasan i eksplicitan pritisak na Vučića. Ukoliko se to odista i desi, ukoliko bude izložen snažnim i paralelnim unutrašnjim i spoljnim pritiscima, Vučić će morati da povuče poteze koje niti želi, niti trenutno misli da će morati da ih povuče. Po njegovoj sve većoj nervozi, jasno je da stvari ne idu onako kako je planirao“, zaključuje Stojković.