Rat je najbolji biznis: Trumpove prijetnje i nova evropska sigurnost

Povratak Donalda Trumpa u Belu kuću za samo mesec dana je poljuljao globalne tekovine i saveze građene još od kraja Drugog svetskog rata. Poverenje unutar NATO-a, čini se, nikada nije bilo slabije, a sve zbog Trumpovog (ne)očekivanog insistiranja na daleko većim finansijskim izdvajanjima evropskih članica za zajedničku odbranu.

Trump je i za vreme svog prvog mandata često tvrdio da „SAD zapravo finansira NATO“, te da je ukupni doprinos ostalih članica „gotovo zanemariv“.

„Mnoge članice nam duguju novac za finansiranje. Kada pogledate 10 ili 20 godina unazad, ukupna cifra je neverovatna“, govorio je Trump još 2018. Sedam godina kasnije, ovakva retorika je postala zvanična politika SAD-a, koja preti da poljulja nekada čelično jedinstvo Severnoatlantske alijanse.

SAD ima ubedljivo najveći vojni budžet na svetu, toliko veliki da ostale super sile – Kina, Rusija i Indija zajedno nemaju ni polovinu od gotovo 1.000 milijardi dolara koje Washington godišnje izdvaja. Iako je Kina poslednjih godina značajno povećala ulaganja u svoju odbranu, na čitavih 296 milijardi dolara, a Indija na gotovo 73 milijardi, to je i dalje daleko manje od SAD-a.

Nabavke pod oznakom ‘najveće državne tajne’

Ne treba zaboraviti ni da budžet za odbranu SAD-a, koji za ovu godinu iznosi 849,8 milijardi dolara, zapravo nisu ni sva izdvajanja za ovu namenu. Zbog veoma komplikovanog sistema nabavki aviona, PVO sistema, plovila i vozila, te činjenice da je dobar deo ovakvih nabavki decenijama pod oznakom „najveće državne tajne“ (Above Top Secret), a sve brojke nisu poznate čak ni Kongresu koji ova sredstva i odobrava, Washington još od početka devedesetih na svoju vojsku troši za gotovo petinu više nego što je to zvanični godišnji budžet.

Takođe, veliki broj poslova za Armiju (US Army), Mornaricu (US Navy) te Vazduhoplovstvo (USAF) dobijaju privatne kompanije (eng. private contractors), a njihovi ugovori često važe i po čitavu deceniju.

Takođe, zbog izuzetne tehnološke kompleksnosti izgradnja nosača aviona, nuklearnih podmornica te svemirskih sistema traje između pet i osam godina. Često se dešava, kao na primeru aviona „sledeće generacije“ Boeing V-22 ‘Osprey’ da, dok počne njegova serijska proizvodnja i uvođenje u upotrebu, mnogi sistemi već budu zastareli.

Drugačije političko gledište

Stručnjaci i analitičari zato odmah odbacuju kako Trumpove, tako i tvrdnje članova njegovog kabineta, da SAD „izdvaja dve trećine ukupnog novca za NATO“. U praksi, SAD, prema podacima samog NATO-a, učestvuju sa 15 do 16,2 odsto sredstava, a prate ga Nemačka sa 15,8 i Francuska sa 10,2 odsto te Velika Britanija sa 10,1 odsto. Turska učestvuje sa gotovo 4,6 odsto, a Italija sa 8,5 odsto.

Ipak, zvaničnici Trumpove administracije i brojni republikanski političari već mesecima dele na društvenim mrežama grafikon koji navodi da su „izdvajanja SAD-a za NATO 860 milijardi dolara godišnje“, što bi bilo gotovo 65 odsto ukupnog budžeta Alijanse, koji iznosi 1.300 milijardi dolara. U pitanju je, kao i uvek, drugačije političko gledište „preko okeana“.

Naime, Washington svako svoje vojno prisustvo u svetu „računa“ kao izdvajanja za ukupnu bezbednost, bez obzira da li su u pitanju zajedničke operacije sa drugim NATO članicama ili samo američke trupe. Takođe, Pentagon u „troškove“ računa i deljenje obaveštajnih informacija sa drugim članicama NATO-a ili zemljama saveznicama, a koje su prikupljene korišćenjem američkih špijunskih satelita u tzv. LEO orbiti, radom agenata na terenu, a poslednjih godina sve više i korišćenjem Cyber SIGINT sistema i osoblja i sajber prostoru, širom svetskih kompjuterskih mreža i sistema.

‘Dugme za isključivanje’

Članovi Trumpovog kabineta sve više govore i o tzv. dugmetu za isključivanje (eng. kill switch) američkih aviona, PVO sistema, radara i druge visoko tehnološke vojne opreme u inostranstvu.

To nije nova informacija. Još početkom dvehiljaditih su se, prvo u stručnim krugovima, a nakon toga i u američkoj štampi, pojavile informacije da američki borbeni avioni imaju „ugrađeno zastarevanje“ (eng. built-in obsolesence) softvera i pojedinih sklopova ako se oni redovno ne održavaju i unapređuju, najčešće jednom godišnje. Naravno, ovo „održavanje sistema“ vrše američke mega-korporacije iz sektora odbrane ili privatne kompanije koje to rade u njihovo ime. Na taj način Washington obezbeđuje dugoročnu, najčešće višedecenijsku lojalnost kako manjih članica NATO-a, tako i saveznika širom sveta. Bez američkog održavanja, a često i obuke domaćeg osoblja, ovakvi sistemi, letelice i vozila vrede malo ili su u nekim slučajevima potpuno neupotrebljiva. Softver koji njima upravlja nakon određenog vremena „zaključava“ opcije lansiranja ili detekcije, ili jednostavno – prestaje sa radom.

Još jedan od aspekata je, naravno, i onaj finansijski. Američke odbrambene kompanije gotovo polovinu svojih prihoda ostvaruju održavanjem svojih proizvoda, kako u SAD-u, tako i u inostranstvu.

Nisu svi saveznici isti

Ipak, to ne važi za sve saveznike SAD-a. Izrael, kao i u mnogim drugim oblastima, ima „posebno mesto“. Program aviona-lovca pete generacije F-35 Lightning II proizvođača Lockheed Martin godinama je bio obeležen odlaganjima i brojnim tehničkim problemima. Zamišljen kao „multi-role multi-aspect“ avion (višenamenski sa više zadataka koje obavlja istovremeno) prvi put je predstavljen još 2006, a njegovo (veoma sporo) uvođenje traje i danas, te se očekuje da bude u potpunosti završeno između 2030. i 2032. To je i jedan od najskupljih vojnih projekata ikada, a procenjuje se da će ukupni troškovi do kraja programa preći i čitave 2.000 milijardi dolara.

Razvoj su obeležili i politički skandali. Turska je nakon godina čekanja i diplomatskih previranja bila blizu odluke o otkazivanju kupovine, te zamene domaćim avionom KAAN.

„Kada su (Amerikanci) videli da možemo sami razviti avion kao što je KAAN, promenili su mišljenje i sada ponovo žele Tursku u programu F-35“, izjavio je nedavno Yasar Guler, ministar odbrane Turske.

Zvanični Tel Aviv nije imao ovakvih problema. Štaviše, dobio je i svoju posebnu verziju „Munje“. Iako zvanični razlog nikada nije obelodanjen, stručnjaci navode da je upravo „planirana zastarelost“ i zavisnost od američkih kompanija bila glavni razlog da Izrael još u ranoj fazi razvoja F-35 od SAD-a traži svoju posebnu verziju. Nazvan „F-35 Mod I“ (verzija Izrael), on se od ostalih aviona iz ove porodice razlikuje po posebno modifikovanom softveru koji omogućava da izraelski piloti mogu učitati „posebne aplikacije“ umesto fabričkih, što nije moguće na drugim verzijama. Takođe, prvih devet letelica isporučenih Izraelu ima i mogućnost korišćenja izraelskih sistema za traženje i biranje mete, te domaćih raketa vazduh-vazduh i vazduh-zemlja. Izraelska armija (IDF) ove letelice naziva Adir (onaj koji je snažan).

Evropska armija još daleko

Zbog ovakvih stavova Trumpove administracije, sve su češći i pozivi unutar Evropske unije za stvaranje potpuno nove, „evropske armije“. Iako ovo, za sada, nije verovatno, sasvim je sigurno da će vodeće ekonomije EU, Nemačka i Francuska, u narednim godinama izdvajati daleko više za domaću odbranu, ali i proizvoditi sisteme za izvoz.

Evropa je sedište nekoliko velikih koncerna iz oblasti odbrane i avijacije, poput BAE Systems, Leonardo, Rheinmetall, SAAB, Dassault, Thales i Airbus. Ove kompanije su prisutne globalno, a njihovi proizvodi se koriste i u zemljama članicama BRICS saveza, poput Indije.

Unutar EU i u Velikoj Britaniji posluje gotovo 2.700 ovakvih kompanija iz oblasti odbrane, koje generišu godišnji obrt od 162 milijarde eura i zapošljavaju gotovo dva miliona ljudi. Iako ovakav potencijalni „evropski odbrambeni savez“ i dalje nije na nivou SAD-a, kao ni Kine, Evropa se u bliskoj budućnosti može sasvim sigurno nametnuti kao još značajniji bezbednosni igrač, kako u sopstvenom unapređenju mogućnosti i jačanju sistema, tako i u izvozu na treća tržišta – sa Trumpom u Beloj kući ili bez njega.