Marčelo: Protiv mladosti, njene dobrote i neiskvarenosti, zlo nema nikakve šanse

Ne želim da se plašim mraka.
Upali vatru, budi baklja.
Treba mi da znam da si tu.
Gusta je magla i hladno je.
Ne mogu ovo sam, jer tama je.
Treba mi da znam da si tu, treba mi da osvetliš put.

To su reči pesme “Vatra u mraku”, koju su muzičar, pisac i kolumnista Marko Šelić Marčelo i muzičar Marko Luis objavili početkom 2023. godine.

Ova pesma je posvećena tragediji u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu kada je ubijeno devetero dece. Sada je svoje mesto pronašla u aktuelnim dešavanjima u Srbiji i postala himna studentskih protesta, uz prizore demonstracija na Slaviji 22. decembra, kojima je prisustvovalo gotovo 100.000 građana.

Povodom događanja u Srbiji i protesta studenata i blokada fakulteta razgovaralli smo sa Markom Šelićem Marčelom.

• Vi ste neko ko oduvek kritikuje vlast u Srbiji. Već čitavu deceniju, narod i opozicija svoje nezadovoljstvo iskazuju kroz protestovanje protiv režima, a razlozi su različiti: zbog nefer i nedemokratskih izbora, zbog rudnika litijuma, zbog nasilja. Međutim, ovi protesti u toku, drugačiji su u odnosu na sve prethodne. Zbog čega?

– Drugačiji su jer za neposredan povod imaju ljudske živote izgubljene nesumnjivom krivicom države. Novosadska tragedija, kada je nadstrešnica pala i ubila petnaestoro ljudi, a dvoje teško ranila, ukazuje na loše odrađen posao rekonstrukcije železničke stanice. Utrošeno je neverovatno mnogo novca, ugovori sa izvođačima i podizvođačima su tajni, imamo na delu enormnu korupciju i uz to krvavi ishod, što će reći: “Em se ko zna ko sve ugradio, em su stvar obavili aljkavo”. Ta stanica je dva puta svečano otvarana, za nju je režim tvrdio da je, osim sto je najmodernija železnička stanica u Evropi, takođe i najbezbednija.

Kada se tragedija dogodila, mediji bliski režimu su istog tog dana prepravljali ranije objavljene vesti na svojim portalima. Menjali su one u kojima je pisalo da je nadstrešnica rekonstruisana te su pisali da od čitave stanice, samo nadstrešnica nije rekonstruisana. To je lično i sam predsednik Aleksandar Vučić izgovorio, i tom izjavom treba ga proganjati zauvek.

Taj čovek je rekao čitavoj naciji da samo nadstrešnicu nisu rekonstruisali, uprkos nebrojenim svedocima i fotografijama. Dakle, ove smrti su posledica nemara, bahatosti i korupcije, a režimu su ruke krvave. Režim nije nameravao da sprovede stvarnu istragu i uhapsi odgovorne za taj zločin, već da ga zataška od prvog trenutka. Osim toga, počeli su da hapse ljude, mahom vrlo mlade ljude, koji su nekoliko dana posle nemilog događaja počeli da protestuju, tražeći odgovornost za tragediju. Zatim je vrag odneo šalu i tako stižemo do ovoga što imamo sada.

Ono što je prelomilo da studenti stupe u blokadu jeste momenat kada su ljudi koji su kasnije identifikovani kao opštinski funkcioneri vladajuće stranke, izašli da lično tuku studente Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, koji su izašli na ulicu ispred svog fakulteta da odaju počast od 15 minuta, u ime 15 žrtava. Od toga se stiglo do skupa na Slaviji. Tako nešto se nije dogodilo od 5. oktobra 2000. godine, dana kojim je okončana era prethodnog diktatora [Slobodana Miloševića]. Samo što ovoga puta imamo mlade ljude koji nemaju lidere i imaju jasne zahteve. U tom slučaju, režim će pasti ako zahteve ispuni, budući da bi svaka stvarna istraga vodila do samog vrha vlasti ili će pasti zato što zahteve ne ispuni.

• S obzirom na to da je Aleksandar Vučić neko ko ima podršku kako Rusije i Kine, tako donekle i Evropske unije, ne čini li Vam se da se za trenutnu situaciju u Srbiji ne zanima mnogo medija i javnosti u zemljama Unije, čiji je kandidat za pridruživanje i Srbija?

– Meni je fascinantna ta percepcija Zapada da je ovo zemlja gde se ljudi stalno bune, a da isti taj Zapad gotovo sasvim ignoriše razloge i činjenice koje izvode ljude na ulicu već čitavu deceniju. Kao da smo mi neki dokoni ljudi, a upravo to je narativ režima: da protestuju neradnici koji nemaju druga posla u životu. Ovo, takođe, izgovara čak i onaj ko bi trebalo da je predsednik svih građana, što redovno začini nizom ličnih uvreda na račun svih javnih ličnosti, intelektualaca, umetnika, bilo koga ko izgovori ikakvu kritičku misao, pa makar samo na mrežama. On nas naziva lažnom elitom, iako je reč o ljudima sa ozbiljnim biografijama i višedecenijskim postignućima. To je, ipak, blaža varijanta, jer češće nas naziva stranim plaćenicima i izdajnicima i to skoro svakog dana tako nešto izgovori. U 2024. godini predsednik se javno obraćao više od 350 puta. Pokušajte samo da zamislite jednog predsednika kako svakodnevno drži monologe, a koji redovno sadrže rubriku direktnog vređanja, poimence.

Sve se to ozbiljno odražava na bezbednost targetiranih ljudi i nezavisnih novinara, na ljudska prava i slobodu govora. Dakle, ovde zaista postoje problemi na koje zemlje Evropske unije uglavnom žmure, iako tema zadire direktno u ono što se naziva evropskim vrednostima. Krajnje je vreme da taj manir prestane, jer ovde je reč o gotovo čitavoj deceniji građanske pobune. Mi smo spremni da ovu bitku vodimo do kraja, a što se Evropske unije tiče – ako nas želi u svojoj porodici, onda je krajnje vreme da shvate sa kakvim režimom ovde imaju posla i da nešto preduzmu.

• Vi ste neko ko se seća i protesta ’90-ih godina. S obzirom na to iskustvo, da li ste očekivali ovakav razvoj događaja i da će studenti biti baš ti koji će dovesti do opšte pobune? Šta se zapravo dogodilo tim mladim ljudima, za koje su mnogi mislili da su apolitični i da ‘njih politika ne zanima’?

– Moj zavičaj je Paraćin, mali grad u unutrašnjosti Srbije. Bio sam drugi razred gimnazije kada se išlo na proteste protiv Miloševića. Sada režim govori o tome da se deca zloupotrebljavaju, a prilično se dobro sećam da me niko nije terao da idem na proteste, već sam išao iz ličnog osećaja opšte nepravde. Klinci nisu glupi. To su mlada bića koja osećaju svet još intenzivnije nego mi. Ko god ih potcenjuje, greši.

Postoji regionalna televizijska emisija „Perspektiva”, koja je između ostalog, redovno i na portalu Radija Slobodna Evropa, koja duže od decenije razgovara sa mladima iz čitavog ex-YU regiona. Moje iskustvo kao jednog od koautora govori da mladi ljudi nisu uopšte tako apolitični kao što se misli. Oni samo ne prate politiku tako opsesivno na dnevnom nivou kao mi stariji. Možda ne umeju da potkrepe svoja mišljenja citatom šta je neki zvaničnik rekao juče, ali generalna slika itekako im je jasna. Oni znaju da nam svake godine iz zemlje, konkretno iz Srbije, a nije mnogo različito ni u komšiluku, ode broj ljudi jednak gradu veličine, recimo, Kragujevca. I to su mahom upravo mladi ljudi. Ukratko, sve je njima jasno, samo što više ne misle da to tako mora.

• Kroz istoriju smo naučili da su protesti studenata ti koji na neki način prelome društvo. Verujete li da ovi studenti zaista imaju snagu da ne odustanu?

– Zašto ne bi imali? U proteklih 12 godina nakupilo se toliko toga da je zaista neizdrživo. Mladi su najzad pomislili: „Mi smo budućnost ove zemlje. Nećemo ovo dozvoliti.” Jer, zaista, budućnost pripada njima. Konačno su sebi rekli: “Hej, pa ne moram da odem iz svoje zemlje. Nećeš me oterati.”

A ima tu i jedna vrlo lična uvreda. Ova vlast je, takođe, poznata po kupovini diploma i doktorata, a nema ničega što više ponižava mladog čoveka ili ženu koji uče i studiraju. Njihovo znanje i obrazovanje ovde se smatra manom, jer vlast voli neznanje i podaništvo. Negde sam nedavno čuo rečenicu: „Ovi ljudi na vlasti garantuju nam da će rudnik litijuma biti bezbedan, a toliko su nestručni i nesposobni da ne znaju ni ekser da zakucaju.” Nažalost, rekao bih da to nije sasvim tačno. Već 12 godina vrlo uspešno zakucavaju eksere u sanduk naše budućnosti. I eto nas u sadašnjosti, čak i oni koji podržavaju režim, a čije dete protestuje na ulici, sada okreću polako leđa Vučiću. Kad dođe do toga da deca nisu bezbedna, nikome normalnom nije svejedno.

• Tokom ovih demonstracija, a i prethodnih koliko ih je bilo tokom vladavine Aleksandra Vučića, često smo čuli fraze poput one: ‘Svi su isti i oni koji budu došli na vlast biće isti kao ovi prethodni’. Da li mislite da su ovi mladi ljudi osvestili da će buduće generacije formirati društvo koje će razumeti da je vlast smenjiva?

– „Svi su isti” je nametnut narativ. On, doduše, niče iz veoma realnog nezadovoljstva prethodnom vlašću. Međutim, ono što je loše, ima svoju skalu. Hajde da se setimo ko nas je do sada gazio kolima po ulicama, ko još osim ovih ljudi? To su isti oni iz crnih devedesetih godina prošlog veka, ratni huškači kojima ljudski životi ne vrede ama baš ništa. S druge strane, u redovima opozicije ima časnih ljudi koji nikada nisu bili u vlasti. Gurati ih u isti koš sa onima koji jesu i koji su nas razočarali, u najmanju ruku je nefer.

A u šali, što reče jedna moja drugarica, ova deca ako ovako nastave, napraviće sama prelaznu vladu, smeniće ne samo vlast nego i opoziciju. Do te mere im je sve jasno da čak ni takva opcija ne zvuči suludo, zapravo, zvuči predivno. Po svemu što rade, po svemu što govore u javnom prostoru iz dana i dan, vidimo koliko su pametni i svesni. Oni su destilovana dobrota, potpuno neiskvarena. Protiv toga, zlo nema nikakve šanse.

• Vi niste prorok, ali možete li nam reći šta mislite – kako će se ovo završiti? Verujete li da ovi studentski protesti neće dovesti do smenjivanja vlasti nasilnim putem?

– Nezahvalno je davati prognoze, ne vredi se igrati proroka, jer situacija je nepredvidiva. Vlast do sada nije povukla nijedan pametan potez. Saterani su u ćošak, a kada imate situaciju da je neko jako moćan sateran u ćošak, to je veoma opasno. Sve poluge moći su još kod njih, a tron se ljulja. Na šta su sve spremni i šta mogu da urade, o tome je teško govoriti bez strepnje. Mada se zaista trudim da me više obuzima nada nego strepnja. Međutim, ne treba verovati da će sve ovo ići lagano. Mi moramo da vodimo računa i kako ulicu prelazimo, dotle je došlo. Režimski batinaši udaraju ljude kolima na ulici gotovo svakog dana. Ovo spominjem ponovo, kao još jednu informacije koju Evropska unija ignoriše. Ipak, kažem, studenti su nam vratili nadu i ono što vidim jeste da oni neće odustati, kao ni svi mi koji smo uz njih.

• Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Ognjen Radonjić izjavio je da je ‘predsednik Vučić na putu ka smetlištu istorije’. Slažete li se sa njim?

– Profesor Ogi je moj dragi prijatelj i čovek čije mišljenje izuzetno cenim. Mogu samo reći da se najtoplije nadam da je potpuno u pravu. Žao mi je moje zemlje, mojih sugrađana i sugrađanki, svih ljudi kojima je ovoliko trebalo da shvate šta se dešava, ali deluje da je sada zaista dogorelo. Korupcija ume da deluje kao nekakav apstraktan pojam, sve dok ne počne da ubija. Ljudske živote nikada nećemo prežaliti, ali baš zato, dužni smo im. Dužni smo sećanju na njih da ovu borbu vodimo do slobode, da se pobrinemo da se više nikada nikome ništa slično ne desi.

• Vaša pesma ‘Vatra u mraku’ postala je studentska himna. Jeste li očekivali tako nešto?

– Moj drug i kolega muzičar Marko Louis me pozvao da napišem tekst za ovu pesmu, za koju je on pisao muziku. Nastala je povodom crnih događaja iz 2023. godine, dva masovna ubistva u dva uzastopna dana. Izašla je u decembru iste te godine, ali kako, osim što se suočava sa tragedijom i bolom, poziva na saosećanje i na plamen nade u ljudima, na volju i želju da napravimo bolje društvo. Dogodilo se toj pesmi da sada još jednom zaživi, dobije novu svrhu.

Refren kaže:

Ne želim da se plašim mraka.
Upali vatru, budi baklja.
Treba mi da znam da si tu.

Dakle, treba mi da znam da smo zajedno u ovome i da možemo da izađemo iz ovog crnila.

Studenti su se u tome prepoznali. To je neverovatan osećaj i velika mi je čast. Mislim da je to najlepša sudbina koju jedna pesma može da doživi.