Petrović: Društvo koje glorifikuje podizanje ruke na nejač truli iznutra

„Pristup kulturi sećanja je uvek selektivan. Alex Christofi, autor odlične knjige o Kipru, čija je istorija kompleksna kao i naša, uporedio je kopanje po prošlosti sa kopanjem fosilnih goriva. Ako se radi umereno i usmereno, to gorivo se pretvara u energiju koja nam olakšava život. No, ako se neodgovorno pretera, dolazi do pregrevanja sredine i opšteg kolapsa“, kaže dr. Vladimir Petrović historičar sa Instituta za savremenu istoriju u Beogradu i Instituta za studije rata, holokausta i genocida u Amsterdamu.

Prema njegovim riječima, ključno je pitanje – ko bira i šta se bira.

„Kod nas se bira ne samo ono što podstiče niske strasti i mržnju prema susedima, već i ono što podstiče stalno osećanje ugroženosti i straha. To nije dobro. Ne kažem da sve treba bojiti u roze, ali stalno isticanje crnog u prvi plan se vraća kao bumerang. Naravno, postavlja se pitanje ko onda rešava šta treba.“

• Kako ocjenjujete procese suočavanja s prošlošću i tranzicione pravde u zemljama Zapadnog Balkana?

– Kolaps. Puno je tu bilo dobrih namera i inicijativa, slupan je u to ogroman novac i potrošen neverovatan entuzijazam, ali se efekti ne vide, a u nekim domenima je stanje gore nego u neposrednom posleratnom periodu. Obesmislili smo gotovo sve mehanizme tranzicione pravde – lustraciju, krivična suđenja, komisije, obeštećenja, spomeničku kulturu i obrazovnu reformu. Pisao sam o tome nedavno, pa se ne bih ponavljao, ali moram da kažem da nismo u tome usamljeni. Puno se kod nas govorilo o nemačkom modelu suočavanja sa prošlošću, ali se slabo pominjalo da je to prilično usamljen primer, koji danas već pokazuje i ozbiljna naprsnuća. Zapravo, gotovo da nema zemlje ili regiona koji nešto ne gura pod tepih. Mi to samo radimo više, bučnije, nesmotrenije i zapravo sebi na štetu.

• Kakva je uloga historiografije u oblikovanju političkog diskursa na Balkanu?

– Zapravo je prilično mala, bar kada je reč o istorijskoj nauci. Ona se na ovom prostoru ne samo takmiči, već neprestano gubi utakmicu od pseudoistoriografije. Ljudi više vole priče o piramidama u Visokom, Troji u Hercegovini, tisućljetnoj hrvatskoj državnosti, albanskom starosedelaštvu, Srbima kao nebeskom narodu i sličnim bajkama. Na ruku tome ide metodološki nacionalizam, od kojeg su naše istoriografije praktično obolele, bez ikakve volje da se išta sagleda iz druge perspektive, uz zanemarivanje bilo kakvog drugog konteksta – čak i balkanskog, a kamoli evropskog ili globalnog – osim uskogrudo nacionalnog. Našim istoriografijama je potrebna hitna inovacija, sem ako ne žele u ropotarnicu istorije.

• Čemu vodi različito tumačenje historijskih događaja u regionu?

– Vodi ka neprestanom udaljavanju inače istorijski bliskih naroda i izgradnji uzajamno suprotstavljanih nacionalnih država, što je na neki način i bio jedan od ratnih ciljeva. Dakle, radi se o produženju sukoba drugim sredstvima.

• Koliko je opasna zloupotreba historije u političke svrhe?

– Ko god pogleda u intelektualnu atmosferu u Jugoslaviji osamdesetih godina, videće da je upravo istorija, odnosno njeno iščitavanje u „nacionalno svesnom“ ključu, bila jedan od ključnih detonatora koji je krizu usmerio u ratnom pravcu. Naravno, ne izaziva zloupotreba istorije ratove, ali ume da dolije ulje na vatru. Umela bi i da smiri strasti, kad bi bilo pameti i dobre volje. Ne sme se zaboraviti da bi istorija, posebno ona koja pretenduje da bude „učiteljica života“ trebala da bude humanistička nauka. U suprotnom, stvarno nikome ne treba.

• Kako gledate na analizu prošlosti u udžbenicima gdje se djeci nude potpuno neistinite informacije koje negiraju historijske fakte o sukobu iz ‘90-ih?

– Iskreno, slabo ja to gledam, posebno otkako je mom timu privatni izdavač odbio rukopis udžbenika u Srbiji. Možda iz političkih razloga, a možda iz tržišnih. Ipak, ono što vidim iz istraživanja “Novosti iz prošlosti” Beogradskog centra za ljudska prava je da deca istoriju ne znaju baš puno, a i ono što znaju je pristrasno. Žao mi je, smetaće im to ako prekorače granice svog atara. Puno pažnje je posvećeno udžbenicima, pa se često zaboravlja da su oni samo jedna komponenta nastavnog procesa. Rad sa nastavnicima je tu neprocenjiv, ali i rizičan. Kolege iz Udruženja za društvenu istoriju „Euroclio“ su ozbiljno garavljene u tabloidima zbog svojih inicijativa kritičkog preispitivanja nedavne prošlosti. Doduše, ta buka je takođe i znak da sistem shvata dalekosežni uticaj takvih inicijativa.

• Čemu vodi kontinuirano negiranje presuđenih zločina i veličanje presuđenih ratnih zločinaca?

– U normalnim uslovima, vodi u novčanu kaznu, a u nekim zemljama i u zatvor. U našim uslovima, vodi ka vlasti, stalnim skandalima, iritiranju drugih, trovanju sebe. Odgovoriću vam jednom anegdotom iz srpske istorije. Vuk Karadžić je jednom kritikovan što nije prećutao zločine srpskih ustanika prilikom osvajanja Sjenice. I lepo kaže čovek da „nije to sramota”, nego je to „bilo sramota činiti, a kad je već učinjeno, u istoriji ne valja ga kriti.” A mi bi ne samo da krijemo, nego se još i dičimo. Međutim, to ne može da potraje, iz prostog razloga što društvo koje glorifikuje podizanje ruke na nejač jednostavno truli iznutra i valjda će smoći snage da to prevaziđe pre nego što bude prekasno.

• Kako do trajnog pomirenja na ovim prostorima? U kojem smjeru se kreću zemlje Zapadnog Balkana i kakva su Vaša očekivanja? 

– Pravo da Vam kažem, nisam optimista. Lošu ocenu dajem ne samo ovom procesu, nego i samom sebi, pošto sam se materijom tranzicione pravde bavio 20 godina, po sudovima i van njih, po komisijama, udžbenicima, naučnim panelima, a da nisam video velikog napretka. Očigledno nismo uboli pravu žicu ili su protivnici ovakvog pristupa prošlosti jednostavno bili uverljiviji i većini “bolje legli”. Ranije sam se čudio, a sada više i ne. Opet se vraćam na nemački model. On ni u Zapadnoj Nemačkoj nije zaživeo pre 1970-ih i to, iako je bila okupirana i razbucana, pa podignuta na američkim parama i doživela neverovatan privredni uspon. A od Balkana se očekivalo da “na suvo” dostigne i prestigne to. Nije bilo realno. Kada ljudi nemaju gotovo ništa, onda se drže bar svojih zabluda.

Što se tiče budućnosti Zapadnog Balkana, nema sreće kada vežete neki geografski pojam za politički. Samo pogledajte ekipu kojoj smo se pridružili – Zapadna Sahara, Istočni Timor, Južna Osetija, Severni Kipar… Doduše, ima i pozitivnijih primera, eto te Zapadne Nemačke, pa i Severne Irske. Videćemo. Uostalom, u dogledno vreme ćemo završiti veliki projekat Re:engage sa norveškim Institutom za međunarodne odnose, koji je okupio veliki konzorcijum sa ciljem da se analizira gde je zapelo u evropskim integracijama Zapadnog Balkana i istočnog susedstva. Nadam se da ću imati priliku da Vas obavestim o rezultatima. Nadam se da nas neće preteći i razvoj događaja, pošto je jugoistok Evrope samo jedna od brojnih neuralgičnih tačaka. Ubija se i šakom i kapom u našem okruženju, u Ukrajini i u Gazi, u Jemenu, Sudanu i sada u Libanu, ko zna gde će sutra da pukne. Nije nam nikakva uteha to što je ‘90-ih delovalo da smo iskočili iz koloseka, a sada ispada da smo bili preteče. Sjajno bi bilo da sami sebe iznenadimo i ovoga puta se ne pokažemo kao region koji “proizvodi više istorije nego što može da svari”.