Nuklearna utrka u svemiru: Zašto su Amerikanci htjeli gađati Mjesec

Pozivi na potpunu zabranu nuklearnog oružja danas se ponovo čuju širom sveta. Upravo usvojeni „Pakt za budućnost“ Ujedinjenih nacija predviđa potpunu zabranu proizvodnje i postepeno uništenje sveg postojećeg oružja tog tipa. Kako se navodi u dokumentu, ovo je prvi globalni poziv na zaustavljanje širenja nuklearnog oružja (nuclear proliferation) i oružja za masovno uništenje u više od dve decenije.

Rusija, Iran i Severna Koreja (očekivano) nisu podržale ovaj dokument, navodeći da je „pisan na Zapadu“ te da će „umanjiti snagu pojedinih država na njihovim teritorijama“. Dokument nisu podržale ni neke druge zemlje, poput Belorusije, Sirije i Nikaragve.

Sergej Veršinjin, zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, rekao je na samitu UN-a da su „oni koji su stvarali završni nacrt teksta u njega uključili samo ono što su im diktirale zapadne zemlje“, te da su „ignorisali ponovljene zahteve Rusije za međuvladine pregovore o konačnom sadržaju teksta“. „Ovo je globalni despotizam“ naveo je Veršinjin.

Utrka koja traje od 1945.

Nuklearno naoružanje je bilo u središtu međunarodne politike i diplomatije praktično od prvih bačenih atomskih bombi na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki u augustu 1945. godine. Sjedinjene Američke Države su tako, sem što su bile jedna od sila saveznica koje su pobedile sile osovine, postale de facto i glavni igrač u međunarodnim odnosima nakon Drugog svetskog rata.

Ipak, to nije potrajalo dugo. „Prva munja“, atomska bomba tipa RDS-1, detonirana je u oblasti Semipalatinsk u Kazahstanu 29. augusta 1949. godine, čime se i SSSR pridružio „klubu nuklearnih sila“. To je praktično bio i početak hladnog rata dve supersile, a ubrzo će i druge zemlje samostalno ili uz pomoć većih sila razviti svoje nuklearne mogućnosti – Francuska 1960, Kina 1964. i Indija 1974.

Od početka hladnog rata do danas zvanično je bilo više od 2.000 nuklearnih testova, mada je mnogo verovatnije da je ta brojka viša za barem još 1.000 tajnih testova. Budući da SSSR do svog raspada 1989. praktično nije prijavljivao nikakve nuklearne aktivnosti nezavisnim međunarodnim telima, iako je bio potpisnik više sporazuma o nuklearnom razoružanju, znači i da se verovatno nikada neće saznati pravi broj „mirnodopskih“ nuklearnih detonacija.

Ni SAD nije bio mnogo otvoreniji u vezi s tim. Pedesetih i šezdesetih godina je u SAD-u vladala tzv. nuklearna panika (nuclear scare), a brojne televizijske emisije su imale česte programe koji su prikazivali hipotetički napad SSSR-a nuklearnim oružjem, kao i američki odgovor. Bila je to neka vrsta „propagande na nivou nacije“ (nation wide propaganda effort), delimično i da bi Pentagon dobio još sredstava od federalnih vlasti za svoje brojne programe. Globalni nuklearni sukob je bio i česta tema serija i holivudskih filmova sve do kraja osamdesetih.

Strah od globalnog sukoba

Dok je na obe strane vladala „nuklearna propaganda“, bilo je i nekoliko stvarnih nuklearnih akcidenata i kriza koje su lako mogle da budu „okidač“ globalnog sukoba. U novembru 1956, tek formirana Severnoamerička komanda za vazdušnu odbranu (NORAD) dobila je mnoštvo izveštaja o čudnim putanjama sovjetskih bombardera iznad Sirije, nepoznatih letelica iznad Turske te neočekivanim manevrima Crnomorske flote. Pentagon je smatrao da je reč o grupisanju sovjetskih snaga na granicama NATO-a, ali se kasnije ispostavilo da se radilo o redovnim aktivnostima Sovjeta, iako su bombarderi zaista bili opremljeni nuklearnim oružjem.

U oktobru 1960. američki i NATO radari u bazi Thule na Grenlandu pogrešno su interpretirali neobično jaku solarnu oluju i polarnu svetlost kao „sovjetski nuklearni test u vodama NATO-a“, što je dovelo do uzbune u Pentagonu i Washingtonu.

Uzbuna je podignuta i u novembru 1961. kada je Pentagon izgubio komunikaciju sa Sistemom za rano upozoravanje (BMEWS) usled kvara na jednom od prvih main frame kompjutera u državi Colorado, što je protumačeno kao „nuklearna eksplozija u atmosferi“ (EM napad).

Danas najpoznatija nuklearna kriza između Istoka i Zapada je ona iz 1962. godine na Kubi, kada je Washington otkrio da SSSR već neko vreme ima raspoređene nuklearne projektile, uperene ka ključnim gradovima unutar SAD-a. Taj incident je bio najbliži pravom globalnom nuklearnom ratu. Dana 27. oktobra, poznatog u američkoj politici i kao „Crna subota“ (Black Saturday), Američka mornarica (US Navy) je bacila nekoliko podmorskih mina u vode oko Kube, ne znajući da je na dnu bila sakrivena sovjetska nuklearna podmornica. Istog dana, američki špijunski avion U-2 je usled pogrešnog proračuna ušao u sovjetski vazdušni prostor na Dalekom istoku, putujući gotovo 400 kilometara, na šta je Moskva odgovorila slanjem lovaca i bombardera sa ostrva Vrangelija u okrugu Čukotka.

Borba za premoć u svemiru

Svo to vreme, daleko od očiju javnosti, trajala je i trka dve supersile za razvijanje satelita, letelica i projektila kako bi se osigurala nuklearna premoć (nuclear dominance) u orbiti Zemlje, ali i u svemiru. Kada je 4. oktobra 1957. uspešno lansiran prvi veštački satelit „Sputnik-1“ sa kosmodroma Bajkonur u Kazahstanu, Bela kuća i Pentagon su bili sigurni da je pravi cilj Sovjeta zapravo lansiranje i korišćenje nuklearnog oružja u svemiru.

Pentagon je imao i obaveštajne podatke da konstruktorski biro OKB istovremeno razvija svemirski i nuklearni program, te teške rakete nosače – što je, u suštini, bilo tačno. Raketa koja je u orbitu Zemlje odnela satelit „Sputnik-1“ je bila tipa „11A59“, koji je bio evolucija dizajna „Polyot“ (Let), a obe rakete su mogle da nose i nuklearnu bojevu glavu. Ovaj dizajn će vremenom evoluirati u raketu „Soyuz“ i njenu „sestru bliznakinju“, nuklearnu interkontinentalnu balističku raketu „8K74“, poznatiju kao „R-7A Semiyotka“.

Pentagon je u najvećoj tajnosti kao odgovor na lansiranje „Sputnika“ pokrenuo projekat A-119, zvanično vođen kao „Studija mogućnosti za lunarne letove“. U suštini, Pentagon je od američkih naučnika tražio „studiju izvodljivosti“ da se postojećim raketama pošalje i detonira nuklearna bojeva glava na površini Meseca, što bi bila „poruka celom svetu i SSSR-u“ o superiornosti američke tehnologije.

Većina naučnika na tajnom projektu je bila protiv takvog scenarija, navodeći da se ne zna ništa o mogućoj radijaciji na površini Meseca, te da bi to sasvim sigurno onemogućilo američko ispitivanje Meseca i spuštanje budućih astronauta. Pentagon je u početku hteo da na Mesecu detonira malu bojevu glavu tipa „W-25“ od 1,7 kilotona (bomba bačena na Hirošimu je bila snage 15 kilotona). Projekat je zvanično ugašen početkom 1960, iako je nešto pre toga jedan od mladih naučnika anonimno preneo američkoj štampi da „Pentagon želi da raznese Mesec“. Taj mladi naučnik je bio Carl Sagan, kasnije jedan od najvećih američkih i svetskih astronoma.

Sovjetski odgovor

Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine i raspada SSSR-a početkom devedesetih, mnogi bivši konstruktori unutar Biroa OKB su otkrili da je KGB bio upoznat sa razvojem „Projekta A-119“ te da je i Moskva želela da stvori slične mogućnosti za korišćenje nuklearnog oružja u svemiru. Tajni projekat se nazivao „E-4“ i predviđao je čak i stvaranje stalne sovjetske baze na Mesecu, naoružane nuklearnim oružjem.

Iako ovaj deo nikada nije realizovan, budući da je SSSR početkom sedamdesetih odustao od planova za spuštanje kosmonauta na Mesec, neki drugi delovi ovog programa (E-1 i E-2) su zaživeli, barem delimično. Radilo se o stvaranju vojnih svemirskih stanica u orbiti Zemlje, koje bi imale zadatak prikupljanja obaveštajnih podataka o zemljama NATO-a. Radilo se o seriji satelita i stanica „Salyut“, od kojih su neke mogle da prime do četiri kosmonauta. Program je pokrenut 1971. i trajao je do 1986, sa 71 uspešnim lansiranjem.

Program je koristio i tada revolucionarne rakete „Proton-K“, kao i „Soyuz“. Najnaprednija stanica je bila „Salyut 7“, koja je bila i prva stanica modularnog tipa. To je bila i prva stanica koja je redovno mogla da primi različite module sa Zemlje ili satelite, nešto što je današnjoj stanici ISS postalo standardna aktivnost.