Raketa sudnjeg dana ili Putinovo blefiranje

Od početka ruske agresije na Ukrajinu pre dve i po godine, Kremlj je više puta saopštio da će ‘u slučaju većeg napada na teritoriju Rusije, biti korišćeno i nuklearno oružje kao poslednja linija odbrane’. Nekadašnji predsednik i premijer Ruske Federacije Dmitrij Medvedev je takođe više puta zapretio korišćenjem nuklearnih projektila, čak i protiv Kijevskih snaga bezbednosti.

Rusija se prošle godine povukla iz Sveobuhvatnig sporazuma o zabrani testiranja nuklearnog oružja (Comprehensive Nuclear Test Ban Treaty), u današnjoj verziji ratifikovanog još 1996. godine. Iako se nakon raspada SSSR-a krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina smatralo da je i zvanično završena era ‘Hladnog rata’ i ‘Međusobnog nuklearnog odgovora’ (Mutual Assured Destruction), nuklearno oružje je i danas glavna ‘karta’ na koju igraju sve četiri velike sile – SAD, Kina, Rusija i Indija, kao i ‘manji’ svetski igrači – Francuska, Velika Britanija, Pakistan, Iran i Severna Koreja.

Velika oluja u međunarodnom poretku

Rusija je od SSSR-a nasledila veliku količinu nuklearnog naoružanja, kako u kompletnoj formi (balistički projektili koji su postavljeni na sisteme za lansiranje), tako i u formi posebnih nuklearnih bojevih glava u različitim fazama kompletiranja, te tehnologija i materijala za njihovu proizvodnju. Pravi broj ruskog nuklearnog oružja je nepoznat – tokom godina su se u svetskoj javnosti pojavljivale različite brojke, koje su delimično bile zasnovane i na saopštenjima iz samog Kremlja. Većina svetskih eksperata smatra da je ta brojka negde oko 5500, uključujući i sve nuklearne bojeve glave u fazi sklapanja. Takođe, nisu tačno poznate ni količine visoko obogaćenog uranijuma (HEU) koje Ruska Federacija danas ima. Nekadašnji Sovjetski savez ga je proizvodio na više lokacija blizu Moskve, ali i u posebnim postrojenjima u Kazahstanu.

Ukupan broj nuklearnih bojevih glava globalno (world nuclear stockpile) je tema o kojoj se vode žestoke debate već dve decenije, a većina istraživača i naučnika smatra da i Rusija, i SAD, kao i Kina često ‘modifikiju’ ove brojke. Tako se zna da pored ruskih 5500 bojevih glava, SAD poseduje negde između 4800 i 5000, dok Kina navodi brojku od 500 nuklearnih bojevih glava, iako je ova cifra gotovo sigurno (značajno) veća. Međunarodni centar za kontrolu naoružanja smatra da i SAD i Rusija imaju negde oko 1400 do 1500 ‘spremnih’ bojevih glava (LRV, launch ready nuclear vehicle), na podmornicama, avionima bombarderima, te u nuklearnim silosima (podzemni sistemi za lansiranje), kao i na pokretnim lansirnim  sistemima. Poređenja radi, Velika Britanija ima ukupno oko 225 bojevih glava, sa ne više od 100 u LRV modu. Takođe, Francuska ima oko 280 bojevih glava, sa dvadesetak ‘spremnih za upotrebu’, dok Indija (zvanično) ima 172 bojeve glave, od kojih nijedna nije u aktivnom stanju.

Vladimir Putin je još pre pet godina najavljivao ‘novu generaciju oružja’, od kojih zemlje Zapada i članice NATO-a nemaju mogućnosti za odbranu. Vremenom se ispostavilo da je jedno od ovih ‘čudesnih’ oružja nova vrsta autonomnog drona (UAV) ‘S-70 Okhotnik-B’. Razvijen od strane koncerna ‘Suhoj’, ovaj dron je (barem na papiru) sposoban za samostalno letenje i biranje ciljeva, kao i za ulogu ‘pratećeg lovca’ uz standarde lovačke avione poput Su-27M i Su-35. Iako su ruski vojni planeri polagali velike nade u ovaj projekat, do sada je proizvedeno tek između 2 i 5 letelice, sve u fazi prototipa. Sam dron ima probleme sa kompjuterom za kontrolu leta i sistemima veze, a projekat je aktivan i danas, te je  predviđeno je da se on proizvodi u dve verzije, za poletanje sa standardnih pista, i u verziji za novi nosač aviona-krstaricu tipa ‘23900 Ivan Rogov’.

Drugo ‘čudesno oružje’ Kremlja je balistička raketa ‘9M730 Burevestnik’ (Olujni udar). NATO je naziva ‘SSC-9 Skyfall’, ali je u svojoj klasifikaciji stavlja ispod već poznatih projektila ‘RS-28 Sarmat (SS-X 30)’ i ‘RS-26 Avangard (SS-X 31) koji se godinama razvijaju i u operativnoj su upotrebi. Ruski propagandisti bliski Kremlju ‘Burevestnik’ godinama nazivaju i ‘oružjem konačnog odgovora’ ili ‘oružjem sudnjeg dana’, koje navodno može pogoditi bilo koji evropski ili američki grad. Iako do sada ‘Burevestnik’ nije prikazan u javnosti u svojoj konačnoj (proizvodnoj) verziji, najverovatnije je on sličan već postojećim raketama ‘Kh-55 (NATO naziv: Kent)’, sa unapređenim motorima i bojevim glavama. Kremlj je nekoliko puta saopštio i da ‘Burevestnik ima praktično neograničen domet, budući da ga pogoni mali nuklenarni motor umesto standardne mlazne propulzije’. To bi ovaj projektil učinilo prvim pravim ‘NpNW’ (Nuclear powered Nuclear Warhead, nuklearni projektil sa nuklearnim pogonom) projektilom u svetu. Neki ruski vojni blogeri koji su navodno imali prilike da vide konačnu verziju ‘Burevestnika’ navode da je on nešto veći od ‘Kh-55’, te da ima novu vrstu izduvnog sistema, koji ima ulogu i da hladi pogonski nuklearni reaktor. Izvori NATO u Briselu, pak, smatraju da je ovaj projektil još uvek veoma daleko od upotrebe u realnom sukobu. Američki institut ‘Stratfor’ smatra da je projektil i dalje u fazi razvoja, sa mnogim kompleksnim i za sada nerešivim problemima.

Tajna čak i za ruski vrh

Inače, razvoj ‘Burevestnika’ i drona ‘Okhotnik’ je godinama bio tajna i za većinu političara u Kremlju, kao i za najveći deo generala. Putin je poznat po svojoj ‘paranoji’ od prisluškivanja i curenja informacija iz najvišeg ruskog vrha, tako da su oba ova projekta nekoliko puta menjala ime i lokaciju razvoja. Britanski obaveštajci, pak, veruju da ‘Burevestnik’ ima klasičan motor za poletanje i ubrzanje (sličan onom na Kh-55), te da se nuklearni motor aktivira tek u poslednjoj fazi leta.

Iako su ruski propagandni mediji krajem prošle godine saopštili da je ‘Burevestnik’ uspešno testiran, američke obaveštajne službe, kao ni sistem za rano upozoravanje američkog Vazduhoplovstva (NORAD-EWS) to nisu registrovali. Testiranje ovakvog projektila, sa dvostrukim nuklearnim teretom, bi se moglo detektovati širom planete različitim sistemima, kao američkim i špijunskim satelitima. Američka privatna kompanija za satelitska snimanja ‘Planet Labs’ uspela je da nedavno fotografiše vojnu lokaciju na oko 500 kilometara od Moskve, poznatu kao ‘Vologda-20’, za koju se i ranije znalo da je deo ruskog nuklearnog programa. Na ovoj lokaciji su se u poslednje dve godine pojavile nove lansirne rampe, za koje američka obaveštajna zajednica veruje da su namenjene prvim pravim testovima mogućnosti ‘Burevestnika’. Za sada je najizglednije da je ova ‘raketa sudnjeg dana’ i dalje u fazi razvoja, te da služi za ‘nuklearno blefiranje’ Kremlja – i samog Putina.