Razvojne smetnje kod djece: Kako ih prepoznati i liječiti

Deca su najosetljivija kategorija na koje intenzivno deluju sve promene u mikro i makro svetu, počevši od prenatalnog perioda. Otuda zabrinjavaju podaci koje iznose mnogi stručnjaci da je broj dece sa udruženim, višestrukim smetnjama sve veći. Osim razvojnih teškoća u segmentima motorike, govora, koncentracije i pažnje, tu je i povećan broj dece sa psihičkim poremećajima.

Psiholog Aleksandra Popović smatra da je razumevanje razlika između razvojnih poteškoća i psihopatoloških problema ključno za pravovremeno prepoznavanje i adekvatnu podršku deci.

“Razvojne poteškoće često su povezane sa kašnjenjem u postizanju razvojnih prekretnica. Uključuje segmente kašnjenja u govoru, motoričkim veštinama, socijalnoj interakciji i učenju. Psihopatološke se odnose na poremećaje mentalnog zdravlja koji utiču na ponašanje, emocije i mišljenje. Mogu se ispoljiti kroz anksioznost, depresiju, poremećaje ponašanja. Često su to uzrasno neprimerene emocionalne reakcije, ekstremna tuga ili agresija”, kaže.

Gotovo polovina dece u predškolskom uzrastu ima problem sa nepravilnim izgovorom glasova, a neka od njih sa razvojem grafomotorike, auditivne i vizuelne obrade i pažnje, ukazuje Ružica Filipović, defektolog-logoped.

“Sve to dovodi do pojave većeg broja učenika sa disleksijom, disgrafijom, diskalkulijom. O povećanom broju dece sa smetnjama u razvoju govori i činjenica da kod stručnjaka raznih profila postoje tzv. liste čekanja, jer su termini popunjeni dosta unapred. Često i deca koja su uključena u sistem podrške, nemaju dovoljan broj tretmana koji bi trebalo da se sprovode što češće i u kontinuitetu. To zahteva angažovanje većeg broja terapeuta da bi se sva deca obuhvatila neophodnim tretmanima”, navodi Filipović.

Pomoć potražiti u najmlađoj dobi

Prve informacije iz okruženja dete prima sluhom, zbog toga je važno pravovremeno utvrđivanje oštećenja ovog čula kako bi se predupredile smetnje u razvoju.

“Ako imate novorođenče koje je rođeno sa obostranim oštećenjem sluha, poremećaj razvoja će nastupiti već od šest meseci do godinu dana. Roditelji najbrže i najlakše uoče problem jer je beba previše mirna, samo spava, jede i ne reaguje na zvučne draži. Ako roditelji nisu dovoljno zdravstveno prosvećeni, nižeg su socijalno-ekonomskog statusa ili iz mnogočlanih porodica, problem će se uočiti kasnije, u periodu od treće do pete godine ili, pak, sa polaskom u predškolsko, te na testiranjima pre upisa u prvi razred osnovne škole“, kaže docent doktor Ljiljana Krsmanović, specijalista otorinolaringologije. Napominje i da je pomoć dečijeg psihologa, kao i defektologa važno potražiti u najmlađem dobu.

“U moru informacija koje su dostupne na društvenim mrežama treba naučiti buduće roditelje da budu kritični i filtriraju samo one koje su medicinski opravdane i korisne, a to se može postići edukacijom budućih majki kroz savetovališta za trudnice.“

U procesu uočavanja smetnji u razvoju deteta ključnu ulogu imaju roditelji i sredina u kojoj ono odrasta. Iako je svako dete individua, faze koje bi trebalo da savlada su univerzalne i definisane. Izlazak iz zadatih parametara ne mora nužno da znači da postoje teškoće, ali zbog toga je važno pratiti celokupan razvoj deteta u kontinuitetu.

“Psihofizički razvoj deteta zavisi od mnoštva faktora, genetike, zdravstvenog stanja, prenatalnih uticaja, socijalnih prilika, porodice, obrazovanja, društvenih odnosa, kulture… Sam razvoj predstavlja interakciju svih nabrojanih faktora i veoma je bitno da budu što uravnoteženi”, iznosi Popović.

Skrenula je pažnju i da izloženost alkoholu, opijatima i toksinima tokom trudnoće može biti ometajuće za psihičko razvijanje deteta, a tu je i vreme koje je provedeno pred ekranom.

“Crtani filmovi i igrice mogu dovesti do fizičke neaktivnosti, što vodi ka gojaznosti, problemu sa pažnjom, koncentracijom, progovaranjem, agresijom.“

Ljiljana Krsmanović se slaže da je prenatalna faza važna za kasniji razvoj detetove psihe i motorike, kao i infektivne bolesti kojima je majka bila izložena.

“Na psihofizički razvoj deteta utiče okolina i roditelji sa kojima se deca poistovećuju i oponašaju ih. Takođe, tu je i sadržaj kojim izlažete dete u ranom detinjstvu, kao što su borilačke igrice, crtani sa agresivnim sadržajem… ili ako je majka bolovala od neke infektivne bolesti (varičela, rubela) koje mogu da dovedu do brojnih neuroloških oštećenja ili, pak, do rađanja gluve dece.“

Problemi sa govorom

Mnogi roditelji nisu upućeni u osnovne parametre koje bi trebali da posmatraju kod novorođenčeta i deteta: gugutanje, prva reč, reakcija na buku, svetlost, druge članove porodice ili životinje. Tu je primarna zdravstvena zaštita – pedijatri koji bi trebali da detektuju problem i usmere roditelje ka specijalistima.

Logoped Ružica Filipović je temeljno navela segmente koji se analiziraju kada je reč o govoru za koji se mnogi prvo vezuju u uspostavljanju dijagnoza.

“Prate se norme za određeni uzrast deteta i uočavaju se potencijalna odstupanja. Opservira se razvoj svih segmenata na nivou fine, krupne motorike, auditivno-vizuelne percepcije, kognitivni nivo deteta, kao i socio-emocionalni razvoj. Posmatra se građa govornih organa, da li postoje neka odstupanja u vidu kratkog frenuluma (u narodu poznatije kao sapet jezik), nepravilne građe vilice (progenija, protruzija), nepca (visoko, spusteno) i odstupanja u oblasti žvakanja i gutanja hrane. Neophodno je i pravilno uspostavljanje tehnike disanja.“

Saradnja otorinolaringologa, pedagoga, psihologa, defektologa, logopeda, psihijatra je važan faktor u što uspešnijem savladavanju prepreka kod dece koja imaju poteškoće, ali i radi preciznije dijagnoze, naročito jer se nekada olako razvojne smetnje svrstaju u autizam. Psiholog Aleksandra Popović veruje da je razlog tome nedostatak adekvatnih stručnjaka iz oblasti dečje psihijatrije, neobučenost zdravstvenih radnika i nedovoljno informisanih roditelja.

“Ne mogu reći da li je autizam u porastu ili su ta deca postala vidljivija. Svakako u školama se povećao broj dece koja imaju dijagnostifikovan autizam i dece koja imaju psihičke probleme. U porastu je i broj samopovređivanja i pokušaja suicida.“

Dobijanje dijagnoze autizma ne znači kraj, već novi početak, optimistična je Filipović.

“Autizam, autistični spektar, jeste najveća bojazan za roditelje, ali i deca sa autizmom imaju pregršt mogućnosti. Itekako mogu da ovladaju veštinama i da ih funkcionalno koriste. Sigurno ne sva deca u spektru, ali neka nauče da uspostave kontakt pogledom, da se igraju sa drugarima, koriste pokazni gest, poboljšaju senzornu obradu informacija. Dajte vremena detetu da pokaže sve svoje jake strane, potencijale i zajedno stvarajte nove puteve kojima će dete učiti.“

Medicinska dostignuća su obećavajuća i donose optimizam kod roditelja, a tu je i inkluzija koja je od krucijalnog značaja, počevši od rane dobi. Uključenje dece sa razvojnim poteškoćama u regularno školovanje i kasnije zaposlenje je kompleksan, ali i društveno potreban pristup.

“Osobama sa razvojnim poteškoćama treba pružiti pomoć i ukazati da mogu samostalno da žive u društvu, budu priznati i prihvaćeni onakvi kakvi jesu. Treba učiti da se različitosti poštuju, da se prepreke mogu prevazići kako bi se postigla dobrobit na širem planu“, istakla je Krsmanović.

Važnost inkluzivnog obrazovanja

Ružica Filipović ukazuje na važnost inkluzivnog obrazovanja, ali i razloge zbog čega škole nisu u prilici da u potpunosti odgovore zahtevu.

“Inkluzivno obrazovanje je u teoriji jako dobro osmišljeno, ali u praksi nije zaživelo na način na koji bi trebalo, jer škole nisu u mogućnosti da ponude adekvatno obrazovanje i pomoć koja je potrebna deci sa smetnjama u razvoju, kao što su kontinuirana podrška defektologa, logopeda i pedagoškog asistenta. Postoji tendencija upotrebe različitih oblika asistivne tehnologije koja obuhvata instrumente, aparate, sredstva i uređaje koje koriste deca sa smetnjama u razvoju, da bi obavili određene zadatke i aktivnosti, koje inače samostalno ne bi uspeli. To bi doprinelo kvalitetnijem funkcionisanju u školi i van nje, međutim, sredstva asistivne tehnologije, komunikatori, softveri, tastature, Brajeva mašina, itd. iziskuju velika finansijska sredstva, pa nisu lako dostupna.“

Sa stanovišta psihologa Aleksandre Popović inkluzija utiče na samopouzdanje i pomaže u adekvatnoj pripremi za svakodnevicu.

“Dobre strane su mogućnost poboljšanja akademskih postignuća, povećano samopouzdanje, razvoj socijalnih veština, priprema za život u zajednici, promocija jednakosti, smanjenje stigmatizacije. Jedan od nedostataka inkluzije je nedostatak individualizovanog pristupa ili aktivnosti. Inkluzija može dovesti do disrupcije. Nema dovoljno edukovanih osoba koje su stručne za rad sa decom koja imaju potrebu za inkluzivnim pristupom, kao i materijalnih i ljudskih resursa.“

Materijalna sredstva jesu okosnica oko koje je progres dece sa smetnjama u razvoju zasnovan, ali tu je i ono za šta novac nije potreban. Prihvatanje sredine je ohrabrujuće i deci i roditeljima, ali često izostane. Koliko se radi na povezanosti i da li su odrasli kamen spoticanja, posebno u malim sredinama, pojasnila je psiholog Popović.

“U školi se svi učesnici vaspitno-obrazovnog procesa trude da smanje stigmatizaciju i da sva deca budu lepo integrisana. Veći je problem sa odraslima, jer su nedovoljno informisani i edukovani. Roditelji često ne prepoznaju problem ili ne mogu da private činjenicu da dete ima problem. Metode samoohrabrenja za decu su individualizovani pristup, pozitivno jačanje i pohvale, socijalna integracija, emocionalna podrška, razvoj veština. Za roditelje što više edukacije, informisanja, briga o sebi i mentalnom zdravlju, grupe za podršku, umrežavanje, fokus na pozitivan stav i jasna organizacija – dnevne rutine.“

Značaj poverenja na relaciji dete-terapeut-roditelj, posebno ako empatija sredine izostane, predočila je logoped Ružica Filipović.

“Potrebno je raditi na podizanju svesti celokupnog okruženja o smetnjama i teškoćama sa kojima se suočavaju deca, njihovi roditelji i porodica. Ukoliko se roditeljima pruži adekvatna podrška, zajedno sa terapeutom i širom porodicom, proći će kroz proces prihvatanja i shvatiti da dijagnoza nije odustajanje, nije kraj, već početak procesa koji će biti prožet mnogim divnim trenucima radosti, uspeha i sreće”“.