Kako je propao bolivarski socijalizam za 21. vijek

Datumi ponekad umeju da se poređaju ili međusobno preklope kao da je istorija htela da hroničarima olakša komplikovano breme koje prošlost sa sobom nosi. Tako su u Venecueli održani predsednički izbori baš 28. jula, a da je živ, harizmatični Hugo Chavez (1954-2013), rodonačelnik ideje o bolivarskom socijalizmu u 21. veku, bi tog dana slavio svoj sedamdeseti rođendan.

Kada je izborna komisija, ne dajući nikakve dokumente na uvid, proglasila da je Chavezov naslednik, Nicolas Maduro (62) osvojio treći šestogodišnji mandat, te da će moći da ostane na toj funkciji do 2031. godine, aktuelni predsednik otišao je do grobnice svog mentora, na brdu iznad Caracasa, da mu se pokloni i da mu oda počast. Među retkima koji su Maduru čestitali bio je nekadašnji revolucionar, nikaragvanski autoritarni vođa Daniel Ortega sa suprugom. I oni su poručili da je Madurova pobeda “najlepši poklon herojskog naroda Večnom komandantu”, što je u pojedinim delovima Latinske Amerike drugo ime za Chaveza.

Retoriku supertaliva o herojskom narodu, veličanstvenoj pobedi nad imperijalistima i fašistima, vrlo brzo je zaglušila kakofonija sa ulice.

Po gradovima širom Venecuele, šerpe, lonci i poklopci, tradicionalni instrumenti latinoameričkih protesta počeli su da odzvanjaju zemljom sa najvećim rezervama nafte na svetu iz koje se poslednjih godina zbog gladi, bede, kriminala i korupcije, odselila trećina stanovništva.

Narod je srušio ‘vječnog komandanta’

Gnev je rastao iz sata u sat, dok je Maduro oklevao da obelodani izbornu dokumentaciju. I tako je na rođendan svog nekadašnjeg vođe, narod počeo da obezglavljuje, ruši i lomi statue Huga Chaveza, nešto više od 11 godina posle njegove smrti. Za sada, mediji su zabeležili da je najmanje sedam spomenika bivšem lideru “pod udarom”, nekima je odrubljena glava čekićem, a neki su do temelja smrvljeni.

Pojedini mediji setili su se da su 2003. na sličan način obarali u Iraku mermernog Saddama Husseina. No, Saddam je bio živ kad su ga obarali uz pomoć SAD-a, dok je Chaveza koji je jeftinom naftom podmazivao svoju ideju o solidarnom bolivarskom socijalizmu svojevremeno, za života, slavila čitava Latinska Amerika. Ni u bogatim Sjedinjenim Američkim Državama, Amerikanci nisu odolevali populizmu venecuelanskog predsednika. Chavez je prilikom dolaska na Generalnu skupštinu UN-a, u kamionu obilazio Bronx i siromasima besplatno delio galone nafte.

Svojevremeno je, prilikom susreta sa tek izabranim prvim afroameričkim predsednikom, Chavey poklonio Baracku Obami knjigu Eduarda Galeana (urugvajskog pisca levičarske orijentacije). Ta je knjiga decenijama stajala u budžacima pojedinih knjižara. Kada je Chavez preporučio Obami, popela se na sam vrh bestsellera u SAD-u.

Slično se desilo i sa knjigom Noama Chomskog, kada ga je Chavez sa govornice Ujedinjenih nacija preporučio za čitanje. Chomsky je dugo hvalio socijalističku revoluciju i osušivao američki imperijalizam, pa je Chavez čak razmišljao da Busha mlađeg zamoli da pošalje Chomskog za ambasadora u Caracasu.

To se ipak nije desilo. Pred kraj Chavezovog života, Chomsky je kritikovao venecuelanskog predsednika i zamerao mu da je ukinuo institucije, ugrozio demokratiju i prigrabio vlast za sebe.

Doživotni socijalizam

Chavez je za predsjednika izabran četiri puta (1998, 2000, 2006, 2012), a tokom njegovog mandata je u Venecueli održano šest referenduma na kojima su – s izuzetkom 2007. godine – birači prihvatili njegove predloge o ustavnim izmenama i bolivarskim društvenim reformama.

To što je Maduro imao prilike da se po treći put uzastopno takmiči za predsednički mandat, može da zahvali svom prethodniku. Chavez je 2009. godine pozvao da se na referendumu ukine ustavna odredba da predsednici mogu da imaju samo dva uzastopna mandata. Referendum je uspeo, a čavizam je postao sinonim mogućnost da isti čovek može biti biran na funkciju doživotno. Istovremeno, proglašen je za istinsku demokratiju, bez birokratskih ograničenja, “jer narod može da bira jednog te istog, najboljeg, i to zauvek”.

Pitanje je kako je Venecuela od Chavezove obećane zemlje dospela do ovoga danas kada iz nje ističe najveća migracija u istoriji Latinske Amerike.

Chavez je na čelo zemlje došao u vreme kada je Venecuela funkcionisala “demokratija prijatelja” u kojoj su članovi dvopartijskog sistema uglavnom služili svojim drugarima, kumovima i pokroviteljima.

U knjizi Comandante novinar Rory Carroll opisuje Chaveza kao kandidata klase pobunjenika, koji je sunarodnicima poručivao da je model zavisnosti od nafte i korumpirane politike te da je ta venecuelanska “fatamorgana razvoja“ zapravo mrtva.

Tek kasnije Chavez je počeo da naziva svoj pokret „socijalizmom“. Sveto trojstvo u čavizmu su pored Karla Marxa, Simon Bolivar koji se borio protiv španske kolonijalne vladavine i Isus Hrist. Ipak, ono što je Chavez nazvao “socijalizmom za 21. vek” da bi ukazao na kontrast u odnosu na kubanski jednopartijski komunizam vrlo brzo se pretvorilo u autokratiju.

Kad sve zavisi od jedinog vođe

U knjizi o Chavezu Vlast i zanos, meksički pisac i istoričar Enrique Krauze napisao je još početkom ovog veka da će venecuelanski predsednik umesto u socijalizam 21. veka svoju zemlju dovesti na ivicu provalije. Još tada je bilo jasno da će Venecuela nastaviti da “sužava prostore demokratske tolerancije”.

Na samom početku ovog specijalnog puta u socijalizam, uspostavljene su nove kancelarije zvane “misije” koje će zaobići dugogodišnje etablirane institucije kako bi pružile usluge siromašnima. Ljudi su počeli da rešavaju svoje problem tako što su odlazili ili se obraćali direktno predsedniku.

Pisali su mu pisma (poznata kao ”papelitos”) moleći za usluge, posao, zajam, dom… a Chavez bi uslišio njihove želje. Ponekad je to činio u svom redovnom televizijskom višečasovnom programu poznatom kao Alo Presidente. Pojedinim teoretičarima ovo se činilo kao jedan od izraza direktne demokratije.

Mnogi su već na samom početku shvatili da Chavez kao talentovani populista potkopava samu državu koju je trebalo da vodi. U mesijanskom nastojanju da uvede Venecuelance u obećanu zemlju, bilo kakva podelu vlasti, građansko društvo, slobodu medija, video je kao smetnju, koja mu stoji na putu.

Chavezov naslednik, Nicolas Maduro, bivši vozač autobusa, ni izbliza nije uspeo da dostigne popularnost svog učitelja. U regularnost još jedne pobede Madura ne veruju čak ni zemlje u okruženju: Čile, Kolumbija i Brazil, na čijem su čelu umereni levičari demokratske orijentacije, očekuju od zvaničnog Caracasa da izloži na videlo celokupnu izbornu dokumentaciju.

Niko ne može da predvidi kako će se zemlja koja leži na najvećim svetskim zalihama nafte i pozamašnim rezervama zlata, izvući iz krize. Već godinama su rafovi u radnjama prazni. Nestašice ulja, mleka, šećera, brašna, pa čak i toalet papira su hronične. Za ovakvo stanje krive političare, korupciju, strukturalne probleme, međunarodne sankcije…

U neredima koji su izbili posle izbora, izginulo je prema poslednjim izveštajima najmanje 16 ljudi. Istovremeno, više stotina hiljada Venecuelanaca pakuje kofere i sprema se na put u neku bolju zemlju.