Richardson: Zapadni Balkan je za međunarodnu zajednicu svršena stvar

Etnonacionalistički narativi su najopasniji za društvo zbog njihove prilično lake manipulacije, radikalizacije i instrumentalizacije, smatra dr. Gordana Richardson, doktorica filozofije sa trenutnom adresom u Washingtonu.

„Tehnokratski region jeste odmakao od ‘90-ih, ali politički i mentalno vrlo malo. Nacionalizam i dalje pokreće i mobiliše mase i deo je svakodnevne političke stvarnosti kako u Skupštini Srbije, tako i u Skupštini Kosova. Od Jugoslavije koja je pokušala da živi građanski nacionalizam smo kao region spali na primordijalni etno-nacionalizam koji svaka budala sa tri grama mozga može da razume prostom emocijom. Svako se suočio sa svojom prošlošću koja odgovara etno-nacionalističkim političkim elitama“, kaže Richardson.

Kako naša sagovornica ima bogato terensko iskustvo u izgradnji pokreta, postkonfliktnoj rekonstrukciji i tranzicijskoj pravdi te se bavila istraživanjem ukrštanja etničke pripadnosti, nacionalizma i roda, dodaje da su nevladine organizacije (NVO) predvodile proces pomirenja i suočavanja sa prošlošću započinjanjem komunikacije među etničkim grupama, a da su institucije na tom putu mnogo manje učinile pa je sada proces pomirenja usporen.

„U Srbiji je od početka delovanja NVO sektor proglašen stranim plaćenicima i drugosrbijancima tako da njihove inicijative, neke od njih koje su bile sjajne, kao na primer Inicijativa za istinu i pomirenje REKOM i Ženski sud, nisu postale masovne i nisu deo obrazovnog sistema ili nekog drugog institucionalnog mehanizma. Svaka inicijativa ili prostor gde se čuju priče drugoga je dočekana na nož, kao neko nabijanje na nos, kao što je to primer ‘Miredita, dobar dan!’ festivala. Mislim da je ovo sužavanje prostora za dijalog možda najopasniji proizvod etno-nacionalizma i dosta loše za mlade ljude.“

• Kako biste ocijenili proces pomirenja na Balkanu i koji su to sada izazovi na putu pomirenja?

– Najveći izazov u procesu pomirenja sada jeste nova postavka u međunarodnim odnosima u kojima Zapadni Balkan ili države bivše Jugoslavije nisu više u centru interesa u smislu podrške civilnom društvu i procesu demokratizacije. Rat je na Balkanu davno završen, granice su skrojene i sada se vode ratovi negde drugde (Ukrajini, Palestini, Sudanu, Jemenu…). Zapadni Balkan je, mislim, za međunarodnu zajednicu svršena stvar. Mislim da su fondovi namenjeni NVO sektoru sve tanji i da se sada fokus pomera sa tranzicione pravde koja je bila bitna tema od 1991. sve do neke 2015. godine na promenu nacionalnih zakona koji će državama Evropske unije omogućiti da koriste resurse periferije (Zapadnog Balkana) po povlašćenim cenama i bez ikakve odgovornosti za životnu sredinu. Primer toga nije samo Zapadni Balkan kao periferija Evrope, ima dosta zemalja u svetu gde multinacionalne kompanije preko svojih vlada utiču na donošenje zakona koji, osim što zemljama centra omogućavaju da eksploatišu zemlje periferije, isto utiču na odnose među plemenima i zajednicama u zemljama periferije.

• Koliko selektivan pristup kulturi sjećanja otežava pomirenje u regionu?

– Selektivan pristup kulturi sećanja i pravdi su najveći neprijatelji mira i pomirenja. Ukoliko feministički, pravni i javni diskursi zemalja Zapadnog Balkana konstruišu samo jednu naciju kao žrtvu, a drugu/e kao počinioce, mi tu ne možemo govoriti o transformativnoj ulozi kulture sećanja i pomirenju. Ukoliko zakoni koji se donose kao vid reparacija za ono što je učinjeno ali isključuju određene grupe ljudi nametanjem rokova i dokazima koji važe za jedne ali ne i za druge, ukoliko presude zavise od toga koje je ko etničke grupe a ne toga koliki je ko zločin počinio i koliko je dokaza za taj zločin predočeno, onda smo daleko od pravne države koja garantuje jednaka prava i pravdu. Pomirenje je proces u kom se mi zapravo mirimo sa činjenicom da su zločini počinjeni u naše ime i da su oni prosto deo našeg nacionalnog identiteta. Mislim da smo mi u regionu jako daleko od toga, etno-nacionalni narativi žele da prikažu nacije kao čiste i homogene skupine, iako je istina daleko od toga. Velika većina, zapravo sve osim jedne političarke sa kojima sam razgovarala u toku svog doktorskog istraživanja su pokušale da opišu svoje nacije kao nevine, homogene skupine koje ništa nisu bogu zgrešile. Neke su je čak opisivale kroz belu boju, neke kroz krv, korene i ukorenjenost koja je tipična samo za njih, neke kroz religijske simbole i junake.

• Koliko su opasne etno-nacionalističke politike za društvo na Balkanu?

– Etno-nacionalistički narativi su najopasniji za društvo zbog njihove prilično lake manipulacije, radikalizacije i instrumentalizacije. U svom doktorskom istraživanju, u kom sam pratila parlamentarke Srbije i Kosova na njihovom poslu čitavih godinu dana i gledala koje politike vode, kako govore o etnicitetu i naciji a kako o ženama i feminizmu, za koje se politike zalažu i kakve simboličke i političke narative zastupaju u svom radu sam došla sam do zaključka da je etnički nacionalizam ključna prepreka za postizanje ’sestrinstva’ među ženama kao političke klase. To objašnjavam u svojoj knjizi Gender, Nation and Women Politicians in Serbia and Kosovo, koju je objavio Routledge 2022. godine.

Na osnovu mojih zaključaka, postoje dve prepreke, prva je ethnički-nacionalizam a potom ‘partijsko vojništvo’ kako ga je nazvala jedna od političarki koje sam pratila, tada poslanica u Skupštini Srbije, Sanda Rašković-Ivić. Velika je većina žena političarki sa kojima sam imala prilike da razgovaram kojima je ancestralna, istorijska veza, sa svojom etničkom grupom važnija od veze sa ženama drugih etničkih grupa i problemima kojima se žene samo zato što su žene u patrijarhalnom balkanskom društvu suočavaju svakodnevno, kao što su to na primer femicid, nasilje nad ženama, tradicionalne rodne uloge, potplaćenost, neplaćen kućni rad, akušersko nasilje…

U jednom od naših razgovora, Albulena Balaj Halimaj, poslanica Nisme u Skupštini Kosova koju sam tada pratila je rekla da je doprinos žena nezavisnosti Kosova ogroman jer je svako muško koje je rođeno postalo vojnik za domovinu, a to je upravo isti narativ koji se koristio u Srbiji da bi se ljudi mobilisali za rat protiv kosovskih Albanaca 1990-ih godina. Rada Trajković, kosovska političarka mi je rekla da je na Kosovu svako rođenje politika, ako se rodi Srbin kažu ’jedan rođen za opstanak’, a ako se rodi Albanac kažu ’jedan rođen za osvajanje’.

• Jesu li višestruki identiteti prednost ili mana našeg podneblja?

– Višestruki identiteti su odlični ukoliko nemate osobe na vlasti kojima je jedini cilj da opstanu u politici radikalizacija tih višestrukih identiteta i ukoliko država ima jake institucije koje sprovode građanski nacionalizam. To znači da su prava i obaveze zajamčene svim građanima bez razlike, svaki građanin može izvaditi lična dokumenta, naći zaposlenje i dobiti zdravstvenu zaštitu bez straha da će im, kao što se to desilo na Kosovu bošnjačkoj predstavnici u skupštini Kosova koju sam pratila, neko na šalteru baciti diplomu u lice samo zato što je stečena u Srbiji koju Kosovo ne priznaje. Meni je kao nekome ko je iz Srbije otišao u Australiju na doktorat i ko je studirao sa ljudima iz celoga sveta bilo predivno što su svi tako različiti, te sam imala prilike da upoznam razne kulture i običaje doseljenika, ali pitajte o tome pripadnike urođenika iz plemena Wurundjeri koji su vlasnici zemljišta na kojima je Univerzitet u Melburnu, verujem da će vam reći suprotno.

• Koja su Vaša očekivanja u budućnosti kada je riječ o zemljama Zapadnog Balkana?

– Iskreno se nadam da će na Balkanu ali i u celom svetu doći do smene generacija boomera i generacije X i da će ove nove generacije, posle moje, da donesu neku novu energiju u politiku. Mislim da se to već dešava, a mladi na univerzitetima širom sveta kao i američki Jevreji koji protestvuju protiv izraelskog genocida nad palestinskim civilima samo su jedan primer te transformacije. Oni će oni možda uspeti da zauzdaju radikalni etno-religijski nacionalizam i organizovati mlade ljude politički protiv nepravde, nejedankosti, genocida, kolonijalizma i imperijalizma i ostalih pošasti. Nadam se nekom takvom pokretu mladih i kod nas, pokretu koji će u centar pažnje staviti na primer životnu sredinu i saradnju, a ne naciju.