Diković: Nema dobre i uspješne ekonomije bez slobodnog društva

„Ekonomska saradnja je važna, ali ona se ne može nametnuti političkim propisima. Ekonomska saradnja od individualne do međudržavne postoji, ali je pitanje na kojem je ona nivou. Čini mi se da je individualna saradnja kao i u sektorima turizma, u prehrambenoj i industriji zabave, dosta dobra. Pojedinci pronalaze svoj put, tržište i saradnike u regionu. Tamo gde postoje uslovi za nesmetanu saradnju, kao u ova tri sektora, do nje će doći. Tamo gde za to ne postoje uslovi, do nje neće doći“, kaže dr. Jovana Diković, ekonomska antropologinja, predavačica i šefica Odjeljenja za održivi i inkluzivni razvoj u Centru za korporativnu odgovornost i održivost na Fakultetu za menadžment u švicarskom Fribourgu.

Kaže da su pokušaji da se objedini tržište kroz inicijativu Otvorenog Balkana od samog početka bili opterećeni mnogim političkim problemima koji su se gomilali upravo zahvaljujući nesaradnji.

„Ne možete očekivati da objedinite balkansko tržište dok u isto vreme Kosovo brani uvoz proizvoda iz Srbije i gradi vojne baze na severu zemlje. Ne možete očekivati da će studenti islamske vere iz regiona dolaziti da studiraju u Beograd kada ga čak i studenti iz Novog Pazara zaobilaze. Takođe, tamo gde je korupcija duboko ukorenjena i gde vladaju udruženi karteli iz Albanije, Severne Makedonije i Srbije, tu objedinjenog tržišta nema.“

Osim naučnih i polemičkih radova, naša sagovornica autorica je dvije knjige: The Laissez-faire Peasant: Post-socialist Rural Development in Serbia (UCL Press) i Why Development Cooperation Projects Fail – A Case Study of Post-Conflict Kosovo (Springer Nature), čije se objavljivanje očekuje u 2025. godini.

• Kako ocjenjujete stanje ekonomije u zemljama zapadnog Balkana?

– Primećujem jedan loš trend. Nema dobre i uspešne ekonomije bez slobodnog društva, niti slobodnog društva bez ekonomski osnaženih pojedinaca. Mi nemamo ni uspešne ekonomije, niti slobodna društva. Ljudi koji žive ispod granice siromaštva, ili jedva sastavljaju kraj s krajem, često smatraju da njihov ekonomski status određuje granice njihovih mogućih uticaja na politiku. Što je čovek siromašniji, smatra da ima manje uticaja na politiku. Međutim, u Srbiji posebno imamo i drugi problem. Što je čovek imućniji, to ga politika manje interesuje i to najčešće iz oportunih razloga. Bogati ljudi ne žele da se zamere partiji na vlasti ili nepotrebno izazivaju njen gnev. Njihov oportunizam ogleda se u brizi za sopstveni biznis i usmeravanju energije na obavljanje poslova pod sadašnjim okolnostima takvim kakve jesu.

Tako dolazimo do paradoksalne situacije da se i siromašni i bogati nesvesno povinuju vlasti i dele ista uverenja o nemogućnosti promene i pravdaju se izgovorima: „Ne mogu to da promenim“, „Samo da ne bude gore“, „Ćuti i gledaj svoja posla“. Drugim rečima, njihove statusne razlike ne igraju nikakvu ulogu po pitanju učešća u političkom životu. S druge strane, srednja klasa, koja je oduvek i svuda najzainteresovanija za politiku i koja je ekonomski stožer društva, sve se više osipa i sve je manje aktivna. Jednim delom zbog toga što se iseljava i bira da svoje političko biće sačuva migriranjem u stranu zemlju, dok se drugi deo polako utapa ili u siromašne ili u bogate.

• Šta podrazumijeva ekonomska, ekološka i etička transformacija tržišta i društva na Balkanu?

– Padom socijalizma, prelazak na tržišnu ekonomiju i višepartijski sistem u regionu kočen je stalnim opstrukcijama i baukom kapitalizma. Umesto izgradnje jakih tržišnih institucija i vladavine prava kao garanta da su pravila ista za sve, mi smo prihvatili model burazerske ekonomije i centralizovane uprave lokalnih gazda koji proizvode sve goruće probleme u regionu – od političkih do ekoloških. U takvom ambijentu ne dolazi do sinergije potreba pojedinaca i potreba društva, već do neprestane atomizacije društva. U skladu s tim, menjaju se etička i politička očekivanja i uloge pojedinaca u društvu.

• Na koji način ekonomija može spojiti ljude, posebno one koji dolaze iz različitih etničkih grupa?

– Gde postoje uslovi za to, gde postoji razumevanje i gde postoji potreba da se stupi u saradnju, do nje će doći. Za to su najbolji primer albanski i srpski poljoprivrednici iz sela na Kosovu. Oni sarađuju, ali to i dalje ne znači da dele isto shvatanje uzroka i krivice za izbijanje rata na Kosovu. Ljudi sami određuju granice saradnje. Negde su te granice otvorene, negde su polupropustljive, a negde su nepremostive. Mi još uvek nemamo ekonomiju koja funkcioniše u okviru jakih institucija, u kojima se pravila ne menjaju svaki čas i koja važe za sve – bez obzira na religijsku, etničku ili partijsku pripadnost. U takvom ambijentu bi neminovno došlo do povezivanja ljudi i to bez ikakve potrebe da političari nameću narativ saradnje.

• Koliko su opasne etnopolitike koje koče razvoj regiona?

– Mislim da su tu presudne dve prepreke. Prva je očekivanje da će evropski i američki političari rešiti postojeće regionalne probleme, čime se delegira interes za regionalna pitanja nekom drugom ko niti dovoljno poznaje prilike, niti svoju budućnost vidi na Balkanu. Druga prepreka i ujedno najveći promašaj svih etnopolitika u regionu je to što nijedna od zemalja nije iskoristila svoju meku moć da privuče ljude iz okolnih zemalja. Nasuprot tome, političari iz regiona ne propuštaju priliku da uđu u otvorenu konfrontaciju sa kolegama iz regiona. Meka moć, sa druge strane, bi konfrontaciju zamenila privlačnošću nekomplikovanih procedura za otvaranje biznisa, upisa na fakultete, pozitivnim odnosom prema strancima i komšijama, te stalnim potvrđivanjem principa da se ista prava primenjuju na sve, bilo da su to građani te zemlje ili doseljenici.

• Šta je to specifično za ruralna područja i kako taj ruralni život može utjecati na odnose u regionu?

– Saradnja. U ruralnim sredinama ljudi su okrenuti jedni prema drugima i dosta sarađuju. Takođe, odnosi u ruralnim sredinama dosta se baziraju na poverenju i časti. Vrlo brzo oni koji prokockaju poverenje i čast dobijaju odgovarajuće nadimke: „Mićo lopina“, „Mira lažov“, „Srećko robija“. Takva vrsta stigmatizacije je neophodna da bi jedno društvo funkcionisalo i da ne bi previše odstupalo od društvenih očekivanja. To su ujedno vrednosti na kojima bi regionalni odnosi trebalo da se razvijaju. Mudri ljudi neće ugroziti ni svoju čast niti poverenje drugih jer je cena visoka i nju ne plaćaju samo pojedinci već i njihove porodice i šire zajednice.

• Zašto je važan inkluzivan pristup održivom razvoju i šta to podrazumijeva?

– Razvoj je po svojoj prirodi inkluzivan. Da bi se nešto moglo razumeti kao razvoj, mora da se meri time koliko se kvalitet života najsiromašnijih popravio. Ukoliko to nije slučaj, ne može se govoriti o razvoju već o ekonomskoj segregaciji. Austrijski ekonomista Joseph Schumpeter je jednom rekao da suština kapitalizma nije više u proizvodnji svilenih čarapa za kraljice, već da radnice u fabrikama mogu sebi da priušte te iste čarape po pristupačnoj ceni. Drugim rečima, demokratizacija blagostanja i bogatstva je suština inkluzivnog i održivog razvoja.

• Koja su Vaša očekivanja od budućnosti kada je riječ o Zapadnom Balkanu?

– Očekujem da dođe do šireg političkog angažmana ljudi iz najrazličitijih ekonomskih slojeva. Međutim, to zahteva prvo konsolidaciju moralnog jezgra koje je rastureno na paramparčad, posebno u Srbiji. Zahteva da ljudi koji su već dugo istrošeni i obeznađeni nađu motivaciju, što je ponekad najteže, posebno u Bosni i Hercegovini. I konačno, zahteva da ljudi sa naših prostora shvate da se promene događaju malim koracima, što je za megalomanski, nestrpljivi balkanski mentalitet najveća prepreka.

Jasno je da političari sa naših prostora zanemaruju pitanja koja su ljudima važna. Zato ljudi moraju da se samoorganizuju i da nametnu pitanja koja žele da političari rešavaju. Neke promene su vidljive na tom planu, poput lokalnih pokreta, inicijativa i udruživanja. To treba ohrabrivati, svako u granicama svojih mogućnosti. Svako koliko može treba da doprinese tim promenama, bilo uključivanjem u same pokrete, širenjem svesti o pitanjima za koje se lokalni pokreti i inicijative zalažu kroz diskusije, socijalne mreže ili ličnim primerima. U SAD-u sam jednom čula sjajnu izreku: “Help Yourself and You will be helped.” To je put.