Stojanović: Opasno je što se historija mijenja da bi se držala vlast
Manipuliše se prošlošću da bi se dizale emocije, posebno negativne emocije prema susjednim narodima, kaže profesorica historije, Dubravka Stojanović.
Kampanja pojedinih političkih stranaka gotovo da ne prestaje. U niskom startu, kontinuirano se spremaju za izbore, ne propuštajući priliku da poentiraju u svakoj oblasti i razračunaju se sa neistomišljenicima. Svedoci smo, kako u bližoj, tako i u daljoj prošlosti, da se sredstva ne biraju. Ipak, društvo u kojem živimo naziva se demokratskim, građanskim i slobodnim.
Ideja slobode koju baštinimo i rado se na nju pozivamo nije bez odgovornosti, koju katkad mnogi zanemare. Pravo na izlazak u javni prostor i proizvoljno tumačenje određenih istorijskih događaja zarad manipulacije masom, učestalo je, posebno s pojavom socijalnih mreža koje su pogodne za širenje propagande. Verodostojnost i preciznost istorijskih udžbenika trebalo bi da otkloni sve nedoumice, ali to nije slučaj.
Nastavite čitati
list of 4 itemsKako funkcioniše elektorski izborni sistem
Harris će podržati Zapadni Balkan u integracijama, Trump obećao jačanje sigurnosti regije
Tradicionalne stranke u Evropi odbijaju koalirati s desničarima
Istoričarka Dubravka Stojanović, redovna profesorka na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dobar deo svoje akademske karijere posvetila je načinu interpretiranja podataka koji su navedeni u udžbenicima i kako se s promenom vladajućih struktura oni menjaju. Uočila je mnoge nepravilnosti koje je objedinila u knjizi Prošlost dolazi: Promene u tumačenjima prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021, koja je nedavno objavljena.
Znajući to, može se oceniti dugotrajna šteta naneta društvu, sagledati političke elite u decenijama iza nas, ali i međunacionalni sukobi koji se iznova podstiču. O svemu tome govori Stojanović.
- U svom radu ste izučavali srpsku političku elitu s početka XX veka koja je bila perjanica demokratije na našem tlu. Kakav oblik demokratije danas živimo i u čemu je razlika između tadašnje i sadašnje političke elite?
– Tadašnja elita je uglavnom bila školovana na evropskim univerzitetima i imala je ogromnu želju da uredi svoju državu po ugledu na tadašnje evropske. Brzo su prevodili ključne knjige, bukvalno prevodili zakone iz najrazvijenijih zemalja i usvajali ih, preuzimali imena političkih partija i prevodili njihove programe kao svoje. Uprkos tome, mnogo je elemenata koji liče na ove današnje. Počevši od modela partijske države koji se u Srbiji uspostavio vrlo rano, već ‘90-ih godina 19. veka. Taj model znači da je vladajuća partija iznad zakona i institucija, da ona rukovodi državom u skladu sa svojim interesima. To daje ogromnu moć njenom lideru koji odlučuje o svemu, iako su preuzeti evropski zakoni upravo polazili od ograničenja lične vlasti.
Tu je počelo razdvajanje tog deklarativno demokratskog od političke stvarnosti, koja je bila puna nasilja prema neistomišljenicima i opterećena uticajima “nekontrolisanih činilaca”, dakle vaninstitucionalnog kroćenja sloboda, kao što je to i danas slučaj. Ono što jeste ogromna razlika jeste što se tada verovalo da će se stići do evropski ustrojene države, dok danas ne samo što se u to ne veruje nego to sve manje ljudi uopšte želi.
- Za koji period nacionalne istorije bi se moglo reći da se ponavlja, jer lekcija nije savladana?
– Istorija se nikada ne ponavlja. Konteksti su uvek drugačiji, pa samim tim i pojave koje na prvi pogled liče mogu delovati kao da su se ponovile. Pre je reč o “procesima dugog trajanja”, ako su to zvali francuski istoričari analisti, odnosno o veoma sporim, dubinskim, prevashodno društvenim procesima koji se sporo kreću. Tako kod nas vidite da se u toj sferi brze istorije, u političkoj sferi, tokom 20. veka desilo gotovo sve – revolucije, ratovi svih vrsta, promene režima, država… Istovremeno se društveni odnosi ili, na primer, politička kultura gotovo nisu promenili. Zato je greška kada kažemo na primer da se nasilje u političkom životu ponovilo, jer se, u stvari, nije iz toga ni izašlo. IIi međunacionalni sukobi – ne vraćaju se oni sami od sebe, kao neka sudbina, već ih vrlo svesno proizvode vladajuće elite jer im to odgovara. Iz te matrice nismo izašli, nije se vratila.
- Nasleđe ovog podneblja je burno i bogato, ali su mnoge istorijske činjenice izmenjene, odnosno prilagođene. Kome je u interesu da prekraja istoriju i koliko je to pogubno za razvoj društva?
– U knjizi Prošlost dolazi analizirala sam udžbenike objavljivane u Srbiji tokom poslednjih više od 100 godina i toliko su dramatične promene da sam i sam bila jako iznenađena, iako se tim analizama bavim 30 godina. Tako se, na primer, u vreme Kraljevine Jugoslavije govorilo da je ideja jugoslovenstva stara 1.200 godina, od vremena naseljavanja Slovena na Balkan. I u periodu socijalizma su se tražili duboki koreni Jugoslavije. A onda je ta država uništena, pa u udžbenicima piše da te ideje u Srbiji nikada nije ni bilo. Ili, na primer, partizani i četnici su posle Miloševićevog pada zamenili mesta, pa su partizani postali loši momci koji su kolaborirali sa okupatorom i vršili ratne zločine, dok su stvarna četnička kolaboracija i zločini “zaboravljeni”, pa su oni ispali najbolji momci.
Sve je to jako opasno, jer sluđuje društvo, stvara utisak da je sve moguće i da nema razlike između dobra i zla. Naravno da se vrednosti u društvu menjaju, ali ako to činite dramatično i ako pritom rušite, na primer, antifašizam, onda je to jako opasno. Opasno je i zbog toga što se istorija menja da bi se držala vlast.
- Ističete da se i u udžbenicima informacije prilagođavaju. Kako se taj problem rešava?
– To je donekle normalno, jer treba gradivo prilagođavati novim situacijama i novim generacijama. Međutim, ono što je nedopustivo je to da slika prošlosti bude bliža onome što zovemo javni diskurs, a u stvari su to kafanski stavovi o različitim događajima. U mnogim situacijama se vidi da se udžbenici ne vezuju za rezultate naučne istoriografije, već za mitske nanose i interpretacije za koje ne postoji nikakvo utemeljenje. Poznat je primer Londonskog ugovora kojim je 1915. godine Italiji data gotovo cela obala Jadranskog mora. U udžbenicima piše da je velika greška što Srbija to nije prihvatila i osnovala srpsku državu umesto Jugoslavije.
To je skandalozna manipulacija, jer ne samo što Srbiji niko ništa nije nudio tim ugovorom, već je on bio tajni, a ono što se naslućivalo jeste to da je njegov sadržaj primljen u Srbiji sa velikom ogorčenošću, jer se radilo o teritorijama koje je trebalo da se nađu u Jugoslaviji, koju je Srbija kao svoj ratni cilj istakla prvih dana rata. A ta mitska priča o Londonskom ugovoru je tipičan primer istorijskog mita, koji se mirno sada nalazi u nastavnim sredstvima.
- Ima li indicija da će u udžbenicima žene koje su ostavile snažan trag u prošlosti dobiti prostor i pažnju koju zaslužuju?
– Nema. Nema zato što je u njima uglavnom predstavljena u najužem smislu politička istorija, prevashodno vezana za ratove i revolucije. Nema društvene, kulturne istorije, istorije svakodnevnog života, istorije različitih pokreta, istorije ideja, ekonomske istorije itd. gde bi se onda govorilo o vrlo značajnoj ulozi žena. Tako da je stanje još gore – nije samo da žene ne interesuju tvorce nastavnih programa, već i čitave oblasti istorije.
- Kada god se govori o osnaživanju žena i jednakosti, paralelno sa tim počne i antifeministička kampanja. U preseku je ozbiljan društveni problem, ali koliko ovakvi odnosi pogoduju političarima?
– Političarima koji vladaju našim zemljama pogoduje patrijarhalno uređenje društva. Oni su svi od reda populisti, antimodernisti antiliberanog usmerenja i njima odgovara samo okamenjeno, nerazvijeno društvo. Oni nemaju nikakvog stvarnog interesa da se društva razviju i promene. Što je društvo zatvorenije, zatucanije, uplašenije – to njima bolje. A društva onda imaju sve manje snage za promene. Eto, u tu nerešivu zamku nas je uveo nacionalizam i sad već gubim nadu da naša društva imaju snage da odatle izađu.
- Uočavate li shematizam u političkim kampanjama koje su vođene nekada i danas?
– Da, jer one su deo te političke kulture. A ona je antipluralna i nasilna, u prvom redu. Ona u političkom drugom vidi isključivo neprijatelja prema kome je, kako je govorila opozicija u Srbiji početkom 20. veka, dozvoljeno primeniti sva sredstva. Te kampanje dehumanizuju protivnike, čime postaje dozvoljeno svako nasilje, uključujući i politička ubistva. Takva način političke borbe dovodi do apsolutne moći jedne partije koja toliko iscrpi društvo i bude korumpirana da ni ne vidi opšti interes. I onda posle nekoliko decenija vladanja obično dođe do preokreta, pa svi budu protiv vlasti koju su svesrdno decenijama podržavali. I onda ostaje nejasno kako se sve to događa, ko je uopšte podržavao taj „ancien regime“? I tako neprekidno u nekom lutanju, umesto da postoje normalne i redovne smene vlasti koje su najbolja kontrola i način da se društvo stabilno menja i razvija.