Stojanović: Opasno je što se historija mijenja da bi se držala vlast

Kampanja pojedinih političkih stranaka gotovo da ne prestaje. U niskom startu, kontinuirano se spremaju za izbore, ne propuštajući priliku da poentiraju u svakoj oblasti i razračunaju se sa neistomišljenicima. Svedoci smo, kako u bližoj, tako i u daljoj prošlosti, da se sredstva ne biraju. Ipak, društvo u kojem živimo naziva se demokratskim, građanskim i slobodnim.

Ideja slobode koju baštinimo i rado se na nju pozivamo nije bez odgovornosti, koju katkad mnogi zanemare. Pravo na izlazak u javni prostor i proizvoljno tumačenje određenih istorijskih događaja zarad manipulacije masom, učestalo je, posebno s pojavom socijalnih mreža koje su pogodne za širenje propagande. Verodostojnost i preciznost istorijskih udžbenika trebalo bi da otkloni sve nedoumice, ali to nije slučaj.

Istoričarka Dubravka Stojanović, redovna profesorka na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dobar deo svoje akademske karijere posvetila je načinu interpretiranja podataka koji su navedeni u udžbenicima i kako se s promenom vladajućih struktura oni menjaju. Uočila je mnoge nepravilnosti koje je objedinila u knjizi Prošlost dolazi: Promene u tumačenjima prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021, koja je nedavno objavljena.

Znajući to, može se oceniti dugotrajna šteta naneta društvu, sagledati političke elite u decenijama iza nas, ali i međunacionalni sukobi koji se iznova podstiču. O svemu tome govori Stojanović.

• U svom radu ste izučavali srpsku političku elitu s početka XX veka koja je bila perjanica demokratije na našem tlu. Kakav oblik demokratije danas živimo i u čemu je razlika između tadašnje i sadašnje političke elite?

– Tadašnja elita je uglavnom bila školovana na evropskim univerzitetima i imala je ogromnu želju da uredi svoju državu po ugledu na tadašnje evropske. Brzo su prevodili ključne knjige, bukvalno prevodili zakone iz najrazvijenijih zemalja i usvajali ih, preuzimali imena političkih partija i prevodili njihove programe kao svoje. Uprkos tome, mnogo je elemenata koji liče na ove današnje. Počevši od modela partijske države koji se u Srbiji uspostavio vrlo rano, već ‘90-ih godina 19. veka. Taj model znači da je vladajuća partija iznad zakona i institucija, da ona rukovodi državom u skladu sa svojim interesima. To daje ogromnu moć njenom lideru koji odlučuje o svemu, iako su preuzeti evropski zakoni upravo polazili od ograničenja lične vlasti.

Tu je počelo razdvajanje tog deklarativno demokratskog od političke stvarnosti, koja je bila puna nasilja prema neistomišljenicima i opterećena uticajima “nekontrolisanih činilaca”, dakle vaninstitucionalnog kroćenja sloboda, kao što je to i danas slučaj. Ono što jeste ogromna razlika jeste što se tada verovalo da će se stići do evropski ustrojene države, dok danas ne samo što se u to ne veruje nego to sve manje ljudi uopšte želi.

• Za koji period nacionalne istorije bi se moglo reći da se ponavlja, jer lekcija nije savladana?

– Istorija se nikada ne ponavlja. Konteksti su uvek drugačiji, pa samim tim i pojave koje na prvi pogled liče mogu delovati kao da su se ponovile. Pre je reč o “procesima dugog trajanja”, ako su to zvali francuski istoričari analisti, odnosno o veoma sporim, dubinskim, prevashodno društvenim procesima koji se sporo kreću. Tako kod nas vidite da se u toj sferi brze istorije, u političkoj sferi, tokom 20. veka desilo gotovo sve – revolucije, ratovi svih vrsta, promene režima, država… Istovremeno se društveni odnosi ili, na primer, politička kultura gotovo nisu promenili. Zato je greška kada kažemo na primer da se nasilje u političkom životu ponovilo, jer se, u stvari, nije iz toga ni izašlo. IIi međunacionalni sukobi – ne vraćaju se oni sami od sebe, kao neka sudbina, već ih vrlo svesno proizvode vladajuće elite jer im to odgovara. Iz te matrice nismo izašli, nije se vratila.

• Nasleđe ovog podneblja je burno i bogato, ali su mnoge istorijske činjenice izmenjene, odnosno prilagođene. Kome je u interesu da prekraja istoriju i koliko je to pogubno za razvoj društva?

– U knjizi Prošlost dolazi analizirala sam udžbenike objavljivane u Srbiji tokom poslednjih više od 100 godina i toliko su dramatične promene da sam i sam bila jako iznenađena, iako se tim analizama bavim 30 godina. Tako se, na primer, u vreme Kraljevine Jugoslavije govorilo da je ideja jugoslovenstva stara 1.200 godina, od vremena naseljavanja Slovena na Balkan. I u periodu socijalizma su se tražili duboki koreni Jugoslavije. A onda je ta država uništena, pa u udžbenicima piše da te ideje u Srbiji nikada nije ni bilo. Ili, na primer, partizani i četnici su posle Miloševićevog pada zamenili mesta, pa su partizani postali loši momci koji su kolaborirali sa okupatorom i vršili ratne zločine, dok su stvarna četnička kolaboracija i zločini “zaboravljeni”, pa su oni ispali najbolji momci.

Sve je to jako opasno, jer sluđuje društvo, stvara utisak da je sve moguće i da nema razlike između dobra i zla. Naravno da se vrednosti u društvu menjaju, ali ako to činite dramatično i ako pritom rušite, na primer, antifašizam, onda je to jako opasno. Opasno je i zbog toga što se istorija menja da bi se držala vlast.

• Ističete da se i u udžbenicima informacije prilagođavaju. Kako se taj problem rešava?

– To je donekle normalno, jer treba gradivo prilagođavati novim situacijama i novim generacijama. Međutim, ono što je nedopustivo je to da slika prošlosti bude bliža onome što zovemo javni diskurs, a u stvari su to kafanski stavovi o različitim događajima. U mnogim situacijama se vidi da se udžbenici ne vezuju za rezultate naučne istoriografije, već za mitske nanose i interpretacije za koje ne postoji nikakvo utemeljenje. Poznat je primer Londonskog ugovora kojim je 1915. godine Italiji data gotovo cela obala Jadranskog mora. U udžbenicima piše da je velika greška što Srbija to nije prihvatila i osnovala srpsku državu umesto Jugoslavije.

To je skandalozna manipulacija, jer ne samo što Srbiji niko ništa nije nudio tim ugovorom, već je on bio tajni, a ono što se naslućivalo jeste to da je njegov sadržaj primljen u Srbiji sa velikom ogorčenošću, jer se radilo o teritorijama koje je trebalo da se nađu u Jugoslaviji, koju je Srbija kao svoj ratni cilj istakla prvih dana rata. A ta mitska priča o Londonskom ugovoru je tipičan primer istorijskog mita, koji se mirno sada nalazi u nastavnim sredstvima.

• Ima li indicija da će u udžbenicima žene koje su ostavile snažan trag u prošlosti dobiti prostor i pažnju koju zaslužuju?

– Nema. Nema zato što je u njima uglavnom predstavljena u najužem smislu politička istorija, prevashodno vezana za ratove i revolucije. Nema društvene, kulturne istorije, istorije svakodnevnog života, istorije različitih pokreta, istorije ideja, ekonomske istorije itd. gde bi se onda govorilo o vrlo značajnoj ulozi žena. Tako da je stanje još gore – nije samo da žene ne interesuju tvorce nastavnih programa, već i čitave oblasti istorije.

• Kada god se govori o osnaživanju žena i jednakosti, paralelno sa tim počne i antifeministička kampanja. U preseku je ozbiljan društveni problem, ali koliko ovakvi odnosi pogoduju političarima?

– Političarima koji vladaju našim zemljama pogoduje patrijarhalno uređenje društva. Oni su svi od reda populisti, antimodernisti antiliberanog usmerenja i njima odgovara samo okamenjeno, nerazvijeno društvo. Oni nemaju nikakvog stvarnog interesa da se društva razviju i promene. Što je društvo zatvorenije, zatucanije, uplašenije – to njima bolje. A društva onda imaju sve manje snage za promene. Eto, u tu nerešivu zamku nas je uveo nacionalizam i sad već gubim nadu da naša društva imaju snage da odatle izađu.

• Uočavate li shematizam u političkim kampanjama koje su vođene nekada i danas?

– Da, jer one su deo te političke kulture. A ona je antipluralna i nasilna, u prvom redu. Ona u političkom drugom vidi isključivo neprijatelja prema kome je, kako je govorila opozicija u Srbiji početkom 20. veka, dozvoljeno primeniti sva sredstva. Te kampanje dehumanizuju protivnike, čime postaje dozvoljeno svako nasilje, uključujući i politička ubistva. Takva način političke borbe dovodi do apsolutne moći jedne partije koja toliko iscrpi društvo i bude korumpirana da ni ne vidi opšti interes. I onda posle nekoliko decenija vladanja obično dođe do preokreta, pa svi budu protiv vlasti koju su svesrdno decenijama podržavali. I onda ostaje nejasno kako se sve to događa, ko je uopšte podržavao taj „ancien regime“? I tako neprekidno u nekom lutanju, umesto da postoje normalne i redovne smene vlasti koje su najbolja kontrola i način da se društvo stabilno menja i razvija.