Zašto ruski radari ne vide dronove

Ukrajinske snage se od početka rata oslanjaju na inventivne strategije, ali i masovno korištenje dronova, kako onih namijenjenih vojnim operacijama tako i komercijalnih za snimanje i izviđanje.

Ukrajinci često u napadima na ruske položaje koriste male komercijalne dronove, lako dostupne na tržištu, na koje putem modifikacija dodaju ručne granate ili male bombe (Valentyn Ogirenko / Reuters)

Od početka ruske agresije na Ukrajinu pre dve i po godine, slika modernog bojnog polja i vojnih strategija velikih sila se iz korena promenila. Iako su Kremlj, kao i mnogi analitičari u Evropi i SAD-u, očekivali da Kijev „kapitulira“ u prvih nekoliko nedelja suočen sa, barem na papiru, daleko nadmoćnijom i brojnijim ruskom armijom, to se nije desilo.

Neočekivano snažan i koordinisan otpor ukrajinskih snaga bezbednosti od početka se oslanjao na inventivne nove strategije „hibridnog rata“ – cyber napade na kompjuterske sisteme u Moskvi, standardne pokrete mehanizacije i artiljerije, korišćenje modernih zapadnih balističkih projektila tipa „Storm Shadow“ i SCALP (poput napada na brodove Yamal i Azov) te masovno korišćenje dronova, kako onih namenjenih vojnim operacijama, tako i komercijalnih dronova za snimanje i izviđanje.

Uništenje radarskog sistema

Krajem maja ove godine na nalozima ukrajinskih bezbednosnih službi te kanalima na aplikacijama Signal i Telegram, počele su da se pojavljuju fotografije uništenog radarskog sistema u ruskoj oblasti Krasnodar, blizu grada Armavira. Prvi izveštaji o ovom napadu su uzeti sa rezervom čak i u NATO krugovima, budući da je Radarska stanica Armavir jedna od ključnih u celoj Ruskoj Federaciji. Uskoro je i američka kompanija za snimanje sa satelita Planet Labs fotografijama iz orbite potvrdila da je radar u velikoj meri onesposobljen. To je bilo veliko iznenađenje za stručnjake, budući da je ovo bio jedan od samo nekoliko velikih ruskih radara koji su mogli donekle da drže na oku nove balističke projektile proizvedene na Zapadu.

Sam radarski centar u Armaviru bio je deo ruskog „sistema za rano upozoravanje“, pre svega na nuklearne interkontinentalne balističke rakete, inertne nuklearne bojeve glave (MIRV) te strateške bombardere velikog dometa, poput „B-2 Spirit“ i „B-52 Stratofortress“.

„Voronezh-DM“, kako je bilo zvanično ime radara u Armaviru, imao je operativni domet od gotovo 4.000 kilometara, što mu je, barem u teoriji, omogućavalo da „vidi“ potencijalne mete i „iza horizonta“ (Over the Horizon Radar, OHR). To se, barem u teoriji, odnosilo na sve objekte u vazduhu – od helikoptera, preko lovaca-bombardera, do strateških bombardera i balističkih raketa. Kako su onda ukrajinske snage uspele da ga unište relativno standardnim naoružanim dronovima?

Ruski mrtvi ugao

Stručnjaci NATO-a u Briselu smatraju da su praktično svi današnji ruski radarski sistemi zasnovani na pola veka staroj tehnologiji „pulseva“. Radar u svom radu emituje „radio pulseve“ na različitim frekvencijama, a od snage ovih radio signala (kao i drugih faktora, poput geografskog položaja i vremenskih prilika, te ometanja signala od strane neprijatelja) zavisi i njegov domet. Kad se radio signal „odbije“ od svoje mete (poput aviona ili projektila), on se vraća nazad, gde ga „pokupi“ druga radarska antena, te se nakon obrade signala utvrđuje kolika je „meta“ i koliko je ona zaista udaljena. Ova tehnologija je do pre nekoliko decenija bila „dovoljno dobra“ za detekciju relativno velikih objekata u vazduhu, poput aviona lovaca, bombardera i raketa, koji svi imaju veliki RCS faktor (radar cross-section, radarski presek objekta).

Početkom ‘90-ih počela je da se pojavljuje i nova generacija aviona, sa trupom letelice načinjenim od naprednih kompozitnih materijala, koji su smanjivali RCS presek u letu te omogućavali avionima da na radaru izgledaju kao daleko manji i bezopasni objekti, poput jata ptica. Današnji dronovi, poput u Ukrajini veoma korišćenog Bayraktara TB-2 turske proizvodnje, napravljeni su od različitih vrsta naprednih materijala, poput „ugljeničnih vlakana“ (honeycomb carbon-fiber) ili „staklo-plastike“. Ovakvi materijali su daleko izdržljiviji i lakši od dosadašnjih legura aluminijima (kakve se koriste na avionima sa ljudskom posadom). Takođe, ovi materijali imaju i drugu veliku prednost – malo ili uopšte ne odbijaju radio-signale, te na radarskom preseku izgledaju kao velika ptica, ili jato ptica, i to zbog toga što koriste motore koji imaju neke metalne komponente (poput motora tipa „Rotax“ u već pomenutom Bayraktaru). Operateri radarskog sistema mogu da na osnovu (velike) brzine „jata ptica“ shvate da se zapravo radi o neprijateljskom dronu, ali je tada uglavnom već kasno.

‘Specijalitet’ ukrajinskih snaga

U ovoj sferi dronovi, takođe, imaju veliki prednost – operateri na zemlji mogu lako menjati brzinu i putanju leta drona, zavaravajući ruske radarske sisteme još više. Takođe, na ovaj način se kod neprijatelja izaziva i konfuzija, jer operateri ne mogu jasno da predvide da li je u pitanju pravo jato ptica, prijateljska letelica ili naoružani neprijateljski dron, naročito u uslovima smanjenje vidljivosti i loših vremenskih uslova.

Ukrajinske snage, takođe, imaju i svoj „specijalitet“, razvijen za relativno kratko vreme od početka agresije. Često u napadima na ruske položaje koriste male komercijalne dronove, lako dostupne na tržištu (poput onih iz kineske kompanije DJI), na koje putem modifikacija dodaju ručne granate ili male bombe. Na taj način nastaju „dronovi-kamikaze“, a neki imaju i daljinski sistem za bacanje bombe, te se mogu koristiti više puta. Budući da su sami ovi dronovi težine od pola do jednog kilograma te da nose granatu koja teži još oko jednog do dva kilograma, oni su nevidljivi ne samo za radar, već i za oko neprijatelja, barem dok se ne nađu iznad njihovih položaja.

Na društvenim mrežama postoje stotine ovakvih video zapisa, koje su načinile ukrajinske snage bezbednosti, a na kojima se vide pogoci ruskih položaja ovakvim modifikovanim dronovima.

Drugi ruski radar je, takođe, uništen

Za razliku od radarske stanice „Voronezh-DM“ koja je, zapravo, bila zgrada sa velikom radarskom antenom, ruske snage, takođe, poseduju i nekoliko vrsta mobilnih radarskih sistema, relativno novijeg datuma, poput „Oborona 14“, „P-18“ i „Nebo SV-U/M“.

Upravo je jedan od „Nebo SV-U“ radarskih sistema uništen krajem maja na Krimu, i to opet – dronovima. Stručnjaci napominju i da je to jedan od samo nekoliko ovakvih sistema koje ruske snage poseduju te da vredi od više od 100 miliona dolara, što je velik udar i za rusku vojnu industriju, oslabljenu sankcijama SAD-a i Evropske unije.

Sam sistem „Nebo SV-U“ (kodnog imena 1L-119) razvija se na još od 2001. godine, na već postojećoj „Nebo M“ platformi iz kasnih ‘80-ih godina. „SV-U“ sistem je i prvi ruski AESA radar (active electronically scanned array, radar koji pomoću kompjutera neprestano skenira nadolazeće mete). Taj sistem mu omogućava (tj. omogućavao mu je) skeniranje u svim pravcima i vidljivost od 360 stepeni.

Budući da „SV-U“ unapređenje koristi znatno više frekvencije signala u odnosu na stariji „Nebo M“, domet mu je veći od 380 kilometara u svim pravcima. Sistem je montiran na dva kamiona tipa „Ural“ ili „Kamaz“ i relativno je lako pokretan, čak i u lošim uslovima na bojnom polju. NATO veruje da je „Nebo SV-U“ bio planiran i kao nova i preciznija radarska komponenta u već postojećim protivvazdušnim sistemima tipa ‘S-300 i S-400, ali nakon što su ga uništile ukrajinske snage, to je sada pod velikim znakom pitanja.

Izvor: Al Jazeera