Nepovjerenje među saveznicima: Prisluškivanje nije prestalo, nego je postalo sofisticiranije

Početak prve ruske agresije na Ukrajinu i nelegalna aneksija Krima u martu 2014. godine svakako je bilo jedno od glavnih globalnih političkih pitanja pre tačno jedne decenije. Uz početak ruske agresije, tada su Washington, Brisel, London i druge svetske političke centre moći zaokupljali i borba protiv Islamske države Irak i Levant (ISIL) i njenog proglašenja „Islamskog kalifata“, epidemija ebole u Africi, te propast dugotrajnih pregovora o nuklearnom razoružanju sa Iranom.

U ovakvoj političkoj klimi, gotovo su nezapaženo prošla tadašnja otkrića evropskih medija o razvoju potpuno nove vrste špijunskog always-on (uvek aktivnog) softvera, koji bi mogao da u realnom vremenu prati komunikacije sa različitih aplikacija na smartfonima.

Još se sredinom 2012. godine u svetskim tehnološkim krugovima sporadično govorilo o potpuno novoj vrsti mrežnih tehnika i tehnologija, tzv. tunnelingu, koje bi omogućavale da se podaci „hvataju“ u realnom vremenu (eng. data harvesting), u trenutku dok se koriste aplikacije za pozive putem interneta (Voice-over-IP ili VoIP – glas preko podatkovne komunikacije), te različite aplikacije za online chat i dopisivanje. Iako su, teoretski, ovakve mogućnosti bile dostupne još negde 2005, dugo vremena se smatralo da su, u praksi, one neefikasne, jer bi zahtevale velike serverske sisteme, a uz to bi bile i potpuno nelegalne.

Snowdenova uloga

Kada je Edward Snowden, bivši visokorangirani obaveštajac i tehnološki stručnjak američke obaveštajne agencije NSA (National Security Agency), sredinom 2013. godine odlučio da postane „zviždač“ (whistleblower), postalo je jasno da ne samo da ovakve tehnologije postoje, već i da se aktivno primenjuju godinama unazad. Zanimljivo je i da je Snowden pre rada u NSA bio takođe visoko rangirani stručnjak u agenciji CIA, sa pozicijom u Ženevi i američkim diplomatskim pasošem. Iako se u američkim dokumentima koji su kasnije učinjeni javnim navodi da je on bio „podrška naporima NATO saveznika u Evropi“, ispostaviće se da je Snowden imao daleko „zanimljivije“ zadatke u Ženevi i susednoj Nemačkoj.

Nakon što je Snowden krajem 2013. i početkom 2014. godine zvanično dobio status „zviždača“, otkriven je izuzetno komplikovan i širok tehnološki program agencije NSA pod nazivom PRISM. U suštini, ovaj program je još od ranih 2000-ih godina razvijao različite tehnologije i softverske tehnike za masovno prikupljanje raw data (sirovih informacija) iz internet saobraćaja, bio on enkriptovan (šifrovan) ili ne.

Cilj projekta PRISM, kao i drugih sličnih projekata unutar američke obaveštajne zajednice (od kojih su mnogi i danas aktivni) je tzv. total information awareness – prikupljanje svih mogućih digitalnih podataka i komunikacija koji bi (u nekom trenutku) mogle da budu od važnosti za donošenje političkih odluka Bele kuće, te strateških odluka Pentagona.

Iako, u suštini, ovo zvuči kao „standardno“ špijuniranje u online prostoru, koje sprovode i Rusija i Kina, kao i čitav niz manjih zemalja širom sveta, u praksi se ipak radi o mnogo većem i „sveobuhvatnijem“ programu.

Agencija unutar agencije

Snowden je takođe otkrio i postojanje SSO (Special Source Operations), svojevrsne „agencije unutar agencije“, odnosno dela agencije NSA zaduženog „za tajnu saradnju“ sa najmanje stotinu kompanija „od poverenja“, koje bi dalje razvijale i primjenjivale tehnologije za projekt PRISM.

Početkom 2019. godine je otkriveno i da agencija NSA u saveznoj državi Utah, blizu gradića Bluffdale, ima džinovsko postrojenje za skladištenje podataka (data center), za koje stručnjaci smatraju da je ili najveći ili jedan od najvećih ovakvih centara u svetu. Takođe, veruje se i da je ovo glavni data hub (podatkovni centar) za projekat PRISM i ostale slične projekte novijeg datuma. Iako je sama NSA i američka obaveštajna zajednica „pravdala“ ovakve programe „borbom protiv globalnog terorizma i organizacija poput Al Kaide i ISIL-a“, ispostaviće se da su „fokus“ ovih projekata bili i podaci običnih građana širom sveta, ali i šefova država.

Prvi navodi o postojanju posebnog programa unutar NSA za praćenje komunikacija „osoba visokog položaja“ u obaveštajnoj zajednici poznatijih kao gold pot („ćup sa zlatom“), koji su se pojavili krajem 2014. godine, bili su odbačeni kako od strane stručnjaka, tako i od strane većine američkih i evropskih medija. Ipak, kada je i tada aktivni WikiLeaks objavio detalje o ovom programu početkom sledeće godine, izbila je jedna od najvećih diplomatskih afera između SAD-a i Nemačke, ali i zemalja članica NATO-a. Tada je otkriveno da je „agencija NSA barem dve godine“ imala širok program praćenja svih komunikacija tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel, kao i njenih kontakata sa drugim liderima, prvenstveno u Evropi. Iako je tadašnji predsednik SAD-a Barack Obama brzo odbacio ovakve navode, te rekao da su „SAD i Nemačka neraskidive saveznice“, šteta je već bila učinjena.

Dalje je otkriveno i da je veliku ulogu u praćenju komunikacija Angele Merkel imala i danska vojna obaveštajna služba DDIS, koja je tajno sarađivala sa NSA bez znanja drugih partnera unutar NATO-a. Iako je Angela Merkel tada koristila smartfone „Blackberry Z10“ i „Blackberry Q10“, koji su smatrani izuzetno sigurnima, jasno je da su i NSA i DDIS našli način da zaobiđu enkripciju na ovim uređajima. U to vreme je „Blackberry“ generalno smatran najsigurnijim dostupnim smartfonom i veoma često su ga koristili državnici i političari, kako u SAD-u i EU, tako i u regionu Balkana. Tokom godina je otkriveno i da su, pored Merkelove, „na obaveštajnim merama“ bili i tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke Frank-Walter Steinmeier, lider opozicije Peer Steinbruck, te još najmanje 130 članova kabineta Merkelove i Steinmeiera, uglavnom i samih visoko rangiranih diplomata.

Da li će se historija ponoviti ili se već ponovila?

Deset godina kasnije, SAD i Nemačka intenziviraju svoju vojnu pomoć Ukrajini, gde je ruska agresija ušla u svoju novu fazu. Špijuniranje Merkelove i nemačkih političara je najvećim delom danas zaboravljeno, a u NATO-u se ističe „čelično jedinstvo država članica“. Nemačka i  Francuska su takođe nedavno odobrile Kijevu da koristi njihove napredne oružane sisteme za uništavanje ciljeva u samoj Rusiji.

Naslednik Angele Merkel na poziciji kancelara i njen dugogodišnji saradnik, Olaf Scholz rekao je da „Ukrajina ima sve mogućnosti da to uradi, prema međunarodnom pravu“.

„Mora se jasno reći: ako je Ukrajina napadnuta, ona može i mora da se brani. Čudno mi je kada neki ljudi tvrde da ne treba dozvoliti da se brani i preduzima mere koje su za to pogodne“.

Što se tiče programa praćenja internet komunikacija, oni ne samo da nisu prekinuti, već su postali i daleko sofisticiraniji. Sama agencija NSA više ni ne krije da ima programe praćenja komunikacija, kako unutar SAD-a, tako i različite međunarodne programe sa drugim partnerima iz obaveštajnog saveza „Five Eyes“, koga čine SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland.

Danas je prikupljanje podataka korisnika interneta postao i veliki biznis, kojim se bavi na desetine privatnih kompanijama (tzv. OSINT, Open Source Intelligence, prikupljanje podataka iz javno dostupnih izvora). Početkom ove godine je američki senator Ron Wyden otkrio da agencija NSA već neko vreme kupuje već prikupljene podatke američkih građana na tržištu, te da to čine i druge agencije iz obaveštajne zajednice SAD-a.