Nikad riješena misterija: Ko je ‘Babuška’ koja je snimala atentat na JFK-a

Neuspeli atentat na bivšeg (a velike su šanse i sledećeg) predsednika SAD-a Donalda Trumpa podsetio je svetske medije, stručnjake i istoričare na dugu istoriju sličnih incidenata i, na žalost, uspelih atentata.

Još od atentata na 16. predsednika SAD-a Abrahama Lincolna 14. aprila 1865. godine u Teatru „Ford“ u Washingtonu, preko onog najpoznatijeg – Johna Fitzgeralda Kennedyja u Dallasu 1963. godine, ranjavanja Ronalda Reagana 1981. u Washingtonu, pa sve do neuspelog atentata na Trumpa, ovakve događaje su, po pravilu, uvek pratile i brojne teorije zavere (eng. conspiracy theory), različite izjave svedoka o istom događaju te na kraju, i različiti stavovi istoričara o njihovoj političkoj zaostavštini.

Treba podsetiti i da su, osim na „čuvenije“ predsednike Lincolna i Kennedyja, izvršeni i atentati na predsednike Jamesa Garfielda 2. jula 1881. godine te Williama McKinleya u septembru 1901. godine. Brat Johna F. Kennedyja, Robert F. Kennedy (poznatiji kao Bobby Kennedy), takođe je ubijen. Njega je ubio Sirhan Sirhan, 5. juna 1968. u hotelu „Ambasador“ u Los Angelesu. Bobby Kennedy je u tom trenutku bio američki senator i na dobrom putu da postane kandidat demokrata za sledećeg predsednika SAD-a. Njegov sin Robert F. Kennedy Jr. danas je nezavisni kandidat za predsednika SAD-a u aktuelnoj kampanji, iako s gotovo nikakvim šansama za izbor.

Brojne teorije zavjere

Ipak, ubistvo Johna F. Kennedyja u Dallasu, 22. novembra 1963. godine, do danas ostaje „prelomna tačka“ (eng. pivotal point), ne samo u američkoj politici već i u svetskoj istoriji. Od tada je praktično promenjen koncept na koji funkcionišu kancelarije predsednika, premijera i drugih najviših zvaničnika država širom sveta. Najviše zvaničnike do tada su uglavnom obezbeđivale obične policijske ili vojne snage, ali se od ubistva JFK-a praktično u svim zemljama sveta koriste posebno obučeni profesionalci, čiji je jedini zadatak zaštita važnih ličnosti te sprečavanje atentatora. U SAD-u ovaj zadatak ima Tajna služba (eng. US Secret Service) koja, iako postoji od sredine 19. veka, tek nakon atentata na JFK-a dobija svoju veću ulogu unutar američke obaveštajne zajednice (danas deluje uz agencije FBI, CIA, NSA, CSS, NRO i NGA).

Tajna služba je trenutno na meti kritika i demokrata i republikanaca, upravo zbog brojnih propusta koji su doveli do atentata na Trumpa. Mnogi stručnjaci povlače i paralele između 2024. i 1963. godine, jer su i prilikom ubistva Kennedyja bili uočeni brojni propusti – od odluke da se s prvom damom vozi u automobilu bez krova, menjanja ranije utvrđene rute za povorku te sumnji u adekvatnu reakciju njegovog vozača i tada prisutnih agenata.

Događaji u Dallasu su tokom narednih decenija postali tema velikog broja filmova, TV-serija, knjiga, naučnih radova te, očekivano – teorija zavere. „Najpopularnija“ od njih je ona da su, osim Lee Harveya Osvalda koji je uhapšen nakon atentata, bila još barem dva atentatora. Druga, takođe veoma popularna teorija zavere (obrađena u mnogim filmovima i TV-serijama, kao što je The X Files) je da iza ubistva JFK-a stoji grupa „ljudi iz senke“ (eng. shadow men), predstavnika industrije i krupnog kapitala, delova obaveštajne zajednice i visokih političkih krugova, koji su želeli da pokrenu ratove u Aziji i na Bliskom Istoku, kako bi profitirali od proizvodnje oružja, a čemu se JFK, navodno, žestoko protivio. „Manje uspešne“ teorije idu i do toga da je JFK, zapravo, bio simpatizer komunista te da je hteo da „završi hladni rat i napravi pakt sa SSSR-om“.

Filmski dokumentovan atentat

Iako za ovakve teorije ni danas nema gotovo nikakvih dokaza, ono što je nepobitno utvrđeno kao „original“ su brojne fotografije i filmski zapisi. Dolazak JFK-a u Dallas je bio ranije najavljen i brojni građani su od ranog jutra čekali s foto aparatima. Filmske kamere su u to vreme bile daleko ređe nego danas, ali je Abraham Zapruder, krojač i mali industrijalac poreklom iz Ukrajine, uspeo da snimi 26 sekundi na kojima je sam atentat. Kasnije nazvan „Zapruderov film“, on je bio i jedan od glavnih tragova koji su doveli do hapšenja Lee Harveya Oswalda. Film je prvi put delimično prikazan javnosti 1969, a u svojoj celosti tek 1975. Danas se „Zapruderov film“ smatra i jednim od najvrednijih filmskih zapisa u istoriji, a procenjuje se na najmanje 20 miliona dolara.

Poznati su i filmovi fotografa Charlesa L. Bronsona te inženjera Orvillea Nixa, ali su oni snimljeni s mnogo veće udaljenosti i, u suštini, prikazuju isto što i Zapruder. Nix je godinama tvrdio i da je, umesto originalne filmske trake koju je predao FBI-ju, natrag dobio „njenu kopiju“, na kojoj su nedostajali pojedini delovi snimka (eng. frames).

Nixov film, kao i Zapruderov, pokazuje i ženu koja s kamerom stoji direktno preko puta Abrahama Zaprudera, ali daleko bliže samom karavanu i automobilu u kome se nalazio JFK s prvom damom. Ta, do danas nepoznata žena, kasnije je nazvana „Babushka Lady“ (rus. бабушка, матрёшка – baka, starija žena) zbog marame koju je imala obmotanu oko glave. Svedoci su kasnije navodili i da je „Babuška“ snimala celo vreme, čak i nakon atentata na predsednika Kennedyja te da se nakon toga uputila niz obližnju ulicu Elm. Žena nikada nije identifikovana, niti je njen film do danas pronađen. Konsenzus među stručnjacima i istoričarima je i da bi „Babuškin film“ definitivno zauvek rešio misteriju „o više napadača“ te sasvim sigurno bacio novo svetlo na ovaj važan istorijski događaj.

Lažni svjedoci i lažne kamere

Početkom sedamdesetih, američkim medijima se javila žena pod imenom Beverly Oliver, koja je tvrdila da je ona, zapravo, „Babuška“ te da je snimala kamerom s filmom od osam milimetara, istom onakvom kao što je to činio i Zapruder. Ipak, to je kasnije demantovano jer je Beverly tvrdila da je u pitanju bila kamera „Yashica U-Matic“, čija je proizvodnja počela tek 1969.

Takođe, sam Abraham Zapruder nije koristio „Yashicu“, već kameru „Bell and Howell Zoomatic“, koja se danas čuva u Nacionalnom arhivu SAD-a.

Specijalni odbor Kongresa za istragu ubistva JFK-a početkom 1979. godine u svom završnom izveštaju naveo je da je „svestan postojanja dodatnih filmova“, ali da „do tada nije uspeo da dođe u njihov posed“.

Sem „Babuškinog filma“, danas se procenjuje, na osnovu već poznatih fotografija prisutnih, da postoji barem još 50 do 70 neobjavljenih fotografija, te barem još jedan film, svi snimljeni iz neposredne blizine tokom atentata. Da li će ovi novi istorijski zapisi ikada biti pronađeni i objavljeni (makar i anonimno), ostaje da se vidi. Kao što je to slučaj i sa drugim istorijskim zapisima i veoma važnim dokumentima: oni se često pojavljuju u porodičnim arhivima ili bivaju pronađeni u antikvarnicama ili među potpuno nepovezanim dokumentima.