Brajan Rašić, svjedok zlatnog vremena britanskog i jugoslovenskog rocka
Hiljade koncerata, pažljivo izvučenih filmova iz fotoaparata, gigabajti skladišteni u Rašićevom računaru blago su rock svijeta i nezaobilazna građa za pisanje biografije vodećih ličnosti scene.
Nezaobilazno ime u svetu fotografije, posebno kada je reč o koncertnim zapisima slavnih muzičara je Brajan Rašić. Britansko-srpski fotograf karijeru je počeo kao mladić u rodnom Beogradu, da bi se vrlo brzo profilisao kao fotograf svetskog renomea.
Svedok je zlatnog perioda rock&rolla u Velikoj Britaniji i Jugoslaviji, kao i uspona i pada kulturoloških fenomena čiji je deo bio u analognom i sada digitalnom svetu. David Bowie, Amy Winehouse, The Rolling Stones, Elton John, Annie Lennox, Blondie, Paul McCartney i mnogi drugi stajali su ispred njegovog objektiva. Na hiljade koncerata, pažljivo izvučenih filmova iz fotoaparata, gigabajti skladišteni u Rašićevom računaru blago su rock sveta i nezaobilazna građa za pisanje biografije vodećih ličnosti scene.
Nastavite čitati
list of 3 itemsLa Musica Cubana: Zapis iz zemlje muzike i plesa
Samir Mehanović – umjetnik koji daje glas potlačenima
U ovom razgovoru fotograf Brajan Rašić se podsetio svojih početaka, nekadašnjeg rada agencija i velikih turneja sa popularnim bendovima koji su obeležili njegov život.
- Vaša karijera mnogima deluje nestvarno. Kako je ‘dečak s Dorćola’, koji je posmatrao golubare i jeo mast namazanu na hleb postao vodeći svetski fotograf?
– U stvari ordinarna priča, kao Pepeljuga, kako kaže Brega u pesmi. Meni se sve desilo na putu koji je moj život. Imao sam, naravno, ideje, ali više je to bilo snalaženje i jedna priča ili situacija me vodila u drugu i tako redom. Valjda čovek treba i sreću ili nekog, odnosno nešto što malo pomogne da se sve skocka kako treba. Nema formule. Jednostavno, život me tako vodio. U mom slučaju to je jednostavno bilo: ili imaš ili nemaš sliku. A pošto sam je obično imao, jednom kada ti se veruje, onda se to samo po sebi razvija.
- Da li je istina da ste na nekim koncertima fotoaparat skrivali ispod jakne i krišom fotografisali velike zvezde tog doba koje su dolazile u Beograd?
– Jeste… Jednostavno sam želeo da snimim Tinu Tarner ili Deep Purple i kad se ugase svetla, eto mene kod bine. Niko te ništa ne pita… Druga vremena su bila. Danas samo u vazduh da se pretvoriš možeš tako. Verujem svugde, a pogotovo na Zapadu gde je ovo veliki biznis. Sedamdesetih godina kod nas nekako je sve bilo pitomije i mi mladi smo sedeli i slušali muziku, pogotovo strane bendove. Tako da to što sam radio i nije ne znam šta, samo jedna želja da se do nečega dođe. A ja sam želju imao i valjda sam bio malo drugačiji. Kad pomislim da je bilo još mnogo takvih, bilo bi sprečeno svakako. Ovako, tu je nekoliko fotografa, dođem pored njih i niko ništa ne pita.
- Uz Vaše ime uvek se spominje David Bowie, Amy Winehouse, The Rolling Stones i drugi. Koliko ste svesni da ste važan deo svetske muzičke istorije ovekovečili i samim tim dali magiju koja traje decenijama?
– Za mene je sve to nekako zbir doživljaja u životu, uistinu lepih i sjajnih, ali su, ipak, drugi ti koji kažu da to valja ili ne… Uistinu, kad malo razmislim, ne treba mi niko da mi neke stvari kaže, pošto sam svestan da sam ostavio iza sebe trag sa mojim fotkama i to globalno. Kad tome dodamo sva ta imena sa kojima sam radio, izgleda mi da je to baš pristojno što sam ostavio iza sebe. Eto, svestan sam… ali iskreno, naravno da o tome ne razmišljam na taj način. Kada se moje fotke nađu na albumu The Rolling Stonesa, u meni je ponos što je jedan lep osećaj za tog, kako kažete, dečaka sa Dorćola, što i jesam bio. Emocija i ponos su moji, a sve ostalo je nekako posao i na drugima je da ga ocenjuju. Za mene je sve to lepo i ponosam sam, ali je, takođe, važno da sam mogao i mogu da živim od posla koji radim.
- The Roling Stones su Vas odabrali da budete deo njihovog tima. Kako je bilo na tim setovima i koncertima? Postoje li posebna pravila, bez obzira što ste deo ekipe?
– Naravno da postoje pravila. Svako radi svoje. I oni sami se manje-više sreću samo na bini kada “rade”. Zajedno vežbaju, usviravaju se, a kada krene turneja, to je mašina koja funkcioniše zahvaljujući jednom velikom timu i zajedničkom radu. Stonesi su početak i kraj naravno, ali “rade” samo na bini. Svi oni čuvaju svoju privatnost, gde god da ih turneja vodi. Tu sam da ponekad uradim fotke pre koncerta sa ljudima iz biznisa ili bendom koji otvara koncert za njih, a ostalo je rad ispred bine. Privilegija je biti tu pošto fotografi rade samo dve pesme, a onda je sve “tvoje”. Često moram da imam fotografiju posle samo nekoliko pesama, koju puste u svet. To rade njihovi ljudi, a ja samo fotkam.
Moj rad se nastavlja i posle koncerta. Do deset sati sledećeg dana moram da predam set fotografija, što znači neprospavanu noć uglavnom, naravno u prelepim hotelima. Naravno, sve ovo je sasvim normalno i deo posla. Jednostavno, tako se radi.
- Ispratili ste uspon i prerani kraj Amy Winehouse. Uslikali ste je na njenom poslednjem koncertu koji je bio u srpskoj prestonici, a taj zapis je obišao svet. Šta ste videli kroz objektiv, a oku ostalih fotografa je izmaklo?
– Taj nastup Amy sam samo ja imao dozvolu da slikam. Bio sam njen fotograf i, eto, sticajem okolnosti Beograd je izabran kao prvi koncert na turneji. Lokalni fotografi nisu imali pristup da fotkaju. Sledeći je trebao da bude u Istanbulu. Beograd je izabran kao neka vrsta generalne probe pred turneju, pošto je ona radila takozvani festivalski nastup koji je dosta kraći ako si predgrupa, a Amy je to i bila Mobiju koji je bio headliner. Naravno, nisam znao da nema fotografa, to jeste da sam jedini, što sam saznao tek kada sam sleteo u Beograd i telefon počeo da zvoni. Sam sam se našao u pitu ispred Amy, ali logistika bine i publike je bila pogrešna. Naime, malo viša bina nije dozvoljavala da sve lepo pratim. Bio sam između publike i bine. Ona je dosta padala, što je značilo da je ne vidim, kao ni prvi redovi publike. Kako sam ranije rekao: ili imaš, ili nemaš sliku. A ne možeš da je nemaš, naravno. Hoću da kažem da je bilo dosta problematično da se radi i sve fotke su samo do pola, pošto drugo nisam mogao da vidim.
Dosta sam se namučio oko izbora slika, pošto ih je bilo malo gde je pristojno izgledala, a kao njen fotograf sam zadužen da štitim klijenta. Pustio sam set koji je bio pristojan. A u kompjuteru sam imao veliku količinu snimaka koji su umnogome više govorili i o Amy, kao i njenom nastupu. Tek kad se desilo što se desilo, ponovo sam pregledao beogradski nastup i napravio set koji je otišao u svet. Smatrao sam da svi treba da vide šta se i kako dešavalo sa njom. To su zaista tužne fotografije, ali su istina, a istinu treba pokazati ma koliko god da je strašna i tužna. Te moje fotografije su uzburkale ljude. The Guardian je izabrao tu fotografiju za fotografiju godine.
- Kako je izgledao proces plasiranja snimaka u medije odmah posle koncerta u analognoj eri?
– Iskreno, daleko jednostavnije. I to ne samo koncerata, radio sam dosta i van bine, što je uvek ekskluzivnije i više interesuje medije. Kada završim posao, moja dužnost je bila da odnesem filmove u agenciju i ubacim ih u nightbox. Sledećeg jutra dolazi ekipa koja razvije filmove i napravi kontakt kopije. Oni bi došli na posao malo ranije, tačnije kada dođu editori, njih već čeka sve spremno, odaberu fotografije, naprave se duplikati setova i onda se sve šalje u svet, u 34 zemlje sa kojima agencija radi. U samom Londonu ide malo brže, a sve novine se, naravno, štampaju u glavnom gradu. Onog trenutka kad sam ubacio filmove u nightbox, moj posao je gotov. Pre digitalnog, analogni svet je bio daleko sporiji, ali uvek su svi sve znali i imali sve što treba da vide širom sveta.
- Digitalno doba je promenilo način funkcionisanja. Kako je to uticalo na Vašu branšu, posebno kada su javni prostor preplavili radovi nastali uz pomoć veštačke inteligencije?
– Digitalan svet, ali da kažemo fotografija, sve je promenio. Danas se fotke šalju iz aparata direktno u agenciju gde neko čeka i odmah ih šalje medijima. To znači da je potreban minut da se sve objavi na internetu, ako ne i manje. Naravno, tako se radi ako se pokriva događaj od važnosti. Ono što je “normalno” jeste da prvo fotografišeš, pa kada možeš, ili neko radi za tebe odmah, izabereš fotke, središ ih i onda pošalješ agenciji. Drugim rečima, daleko više radiš, fotografišeš, unosiš ih u računar, pa obrađuješ i onda šalješ. Celokupni proces je na samom fotografu. Sa veštačkom inteligencijom će tek da bude rusvaj. Na svu sreću, nemam iskustva sa tim, a verujem da neću ni imati.
- Profesionalac se ne postaje uz skupu opremu i kratak online kurs. Potrebno je mnogo više. Šta je to što izdvaja majstora fotografije?
– Mozda zvuči otrcano, ali to je ljubav. Nekada su fotografi želeli to da budu. To je bio njihov izbor. Nije nas bilo mnogo, bili smo drugačiji. Staviš film u aparat, a slika stiže tek sutra, kada razviješ film. Proces. Neizvesnost. Čekanje. Bila je to magija čiji su deo bili samo neki. Danas smo svi fotografi. Od telefona, pa do profesionalnih fotoaparata, svi su u stanju da naprave sasvim pristojnu fotografiju. Šta tu ima loše? Nema ništa. Mora se pratiti tehnologija i svakako je dobro da svi možemo sve, ali ja sam deo i ove, ali i druge, romantičnije priče koja je imala više srca. Na kraju, lepo je da sam doživeo i ono, ali i ovo. Činjenica je da je svet otišao daleko i da nema povratka na staro. Ima, ali je nepraktično i preskupo.
- Iako ste formalno u penziji, verujem da niste fotoaparat okačili o klin. Šta sada fotografišete?
– Verovali ili ne, sada više fotkam iPhoneom. Lak je, stane u džep, a radi sjajne fotke. Teglio sam fotografsku opremu širom planete dobre četiri decenije. Jeste aparat tu, radim pomalo ono što volim. Prihvatam i poslove, ako su pristojni, naravno. Kao da sam se malo umorio, ali nisam, možda sam se prezasitio. Pandemija mi je pomogla da stanem, pošto je ceo svet stao. I onda imaš vremena da razmišljaš. Dotle samo radiš i to je to. Dođeš do nekih zaključaka… Nije više ništa kao što je nekad bilo, što bi rekli naši roditelji. To je zaista istina u fotografiji. Tu ne mislim na tehničke detalje.
Sve više umetnici ne dozvoljavaju da se fotografišu. Ne treba im. Sve je rasprodato za minut kad najave turneju ili te šalju na miksing desk, da svi imamo istu fotografiju, samo dugim objektivom. Prave se dogovori, agencije rade sa zvezdama i samo jedna može i niko više. Nemam više osećaj da nešto radim. Ne kako bih voleo ili mogu. Nema kreativnosti. A i novac je sve manji. Živeo sam poslednjih 40 godina od moje fotografije i to ne bilo kakvim životom. A živim i sada kada ne radim. Moj katalog u Getty Images je ogroman i to se prodaje u svetu dok ovo čitate.