Evropski paradoks: Protive se ilegalnima migracijama, a trebaju im imigranti

„Želimo da zaustavimo ilegalnu migraciju“ – bio je slogan na mnogim pamfletima desničarskih partija predizborne kampanje za Evropski parlament. Poslanici ovog parlamenta već ranije usvojili su novi Pakt za migracije i azil, a 15. maja poslali su zajedničko pismo Evropskoj komisiji tražeći od nje da razvije nove modele za rešavanje neregularnih migracija u Evropi, jer su postojeća neodrživa, kako su naveli u tom pismu.

Iako je desnica i krajnja desnica povećala broj poslanika na proteklim izborima, ipak nisu dobile apsolutnu većinu u Evropskom parlamentu. Tri glavne desničarske grupe – umerenija  Evropska narodna partija, Konzervativci i reformisti, koja uključuje italijansku Braću Italije, kao i grupa Identitet i demokratija, koja uključuje Severnu Ligu desničarskog lidera Mattea Salvinija – imaju različite stavove po mnogim pitanjima, ali se sve slažu u jednoj tački, a to je da je pod hitno potrebno suzbiti ilegalnu migraciju.

S obzirom na ove premise, zanimljivo je postaviti neka pitanja, poput: o kojim je zaista brojevima reč; da li je Evropa na vrhu liste omiljenih destinacija za migrante; da li će u budućnosti Evropskoj uniji jedan od glavnih problema biti kako da deportuje migrante ili će možda morati da brine o tome kako da ih privuče na svoj kontinent.

EU više nije omiljena destinacija

Prema podacima iz izveštaja Svetske organizacije za migracije (International Organization for Migration, IOM) o migracijama iz 2024. godine, samo jedan od tri migranta živi u Evropi. Tokom 2023. godine Svetska banka u izveštaju o svetskom razvoju, opisala je koji su bili glavni tokovi migranata na globalnom nivou. Najveći broj njih kretao se iz Meksika u Sjedinjene Američke Države, iz Indije u Ujedinjene Arapske Emirate i Saudijsku Arabiju, zatim iz Kazahstana u Rusiju, i obrnuto, te od Bangladeša do Indije i od Filipina do Sjedinjenih Američkih Država, dok se Evropa u tom opisu nije ni pominjala.

Takođe, navedena su i masovna kretanja ljudi povezana sa ratovima i prisilnim raseljavanjem, te se navode kretanja migranata iz Sirije u Tursku, iz Venecuele u Kolumbiju, kao i iz Ukrajine u Poljsku. Ono što može da se zaključi na osnovu ovih izveštaja jeste da 40-ak odsto migranata bira zemlje koje su članice OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj). Više od 43 odsto njih odlazi u zemlje sa niskim i srednjim standardom, dok 17 odsto migranata kreće se ka zemljama koje su deo Saveta za saradnju u Zalivu (Gulf Cooperation Council).

Ako bi se osvrnuli na ove izveštaje, mogli bi da zaključimo da ne postoji jasno definisana razlika između zemalja porekla i zemalja odredišta migranata, kao što je recimo slučaj sa Nigerijom koja je dom za gotovo 1,3 miliona izbeglica, ali i zemlja iz koje je emigriralo oko 1,7 miliona ljudi i to najviše njih u Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju, Kamerun, Niger i Italiju. Prema podacima italijanskog Ministarstva za zapošljavanje i socijalne politike iz 2022. godine, broj državljana ove zemlje koji regularno borave u Italiji iznosi 98.692.

Koja je dimenzija ilegalne imigracije u Evropi

Zemlje sa najvećim brojem stranaca prisutnih na svojoj teritoriji su Nemačka sa 7,5 miliona, Velika Britanija sa 5,4 miliona, Italija sa pet miliona, te Španija i Francuska sa oko 4,4 miliona migranata. Brojka koja zajedno čini oko 76 odsto stranih državljana na teritoriji Evrope. Međutim, kada je reč o ilegalnim migrantima, tokom 2023. godine broj neregularnih ulazaka iznosio je oko 380.000 registrovanih ljudi, što je najveći broj od 2016. godine.

Da li je ta cifra bila motiv ili je u pitanju nešto drugo, za ono što smo čuli tokom predizborne kampanje za evropske izbore, u kojoj se najviše govorilo o ilegalnim ulascima, borbi protiv trgovaca ljudima, o teroristima i kriminalnim organizacijama. Ako bi postavili pitanje koliko je zaista neregularnih migranata u Evropi, odgovor bi mogao da iznenadi.

U izveštaju Evropske komisije o analizi podataka Eurostata o migrantima u Evropi, piše da iako je neregularna imigracija često u fokusu pažnje, u stvarnosti neregularni ulasci predstavljaju manji deo imigracije na teritoriji Evropske unije. U 2021. godini, od ukupno milion i 133 hiljade ljudi koji su imigrirali u Evropsku uniju, samo 200 hiljada njih je bilo neregularno, zapravo više od šest odsto ljudi. Potrebno je takođe naglasiti i da je tokom 2022. godine gotovo 430.000 stranaca dobilo nalog da napusti Uniju.

Što se tiče izbeglica, u ovom izveštaju stoji da je krajem 2021. godine, manje od 10 odsto od ukupnog broja izbeglih ljudi na globalnom nivou živelo na teritoriji Unije. Reklo bi se manji broj ljudi, ako se osvrnemo na činjenicu da u svetu ima 110 miliona izbeglica, od kojih 43 miliona dece, koji su bili primorani da napuste svoje domove zbog rata, progona, nasilja ili kršenja ljudskih prava. A najveći broj tih ljudi pobegao je u zemlje sa niskim i srednjim prihodima.

Migranti kao pokretači rasta stanovništva

Dok Evropska unija sprovodi politike suzbijanja prijema migranata, paradoksalno, u skorijoj budućnosti, oni bi joj mogli biti potrebni iz različitih razloga. Jedan od prvih, jeste sve duži životni vek u zemljama visokog standarda, u kojima se iz godine u godinu registruje demografski pad stanovništva i sve manje dece. Iz tog razloga, doseljavanje mladih migranata i često onih sa većom sklonošću rađanju dece može delimično da ublaži pad stanovništva.

Prema podacima Svetske organizacije o migrantima, doprinos međunarodne migracije u zemljama sa visokim dohotkom doveo je do rasta stanovništva od 80,5 miliona ljudi između 2000. i 2020. godine, efektivno premašivši negativnu ravnotežu između rođenih i umrlih. Drugi ključan faktor jeste nedostatak radne snage. Recimo, samo u Italiji nedostaje gotovo 2,5 miliona radnika.

Evropska populacija, koja je sve starija i u opadanju, nastaviće da opada sve dok ne bude predstavljala samo pet odsto svetske populacije. Najviše ljudi živeće između Azije i Afrike. Pretpostavka je da će u narednim decenijama, migracije biti jedini pokretač rasta stanovništva u zemljama sa visokim dohotkom, te u budućnosti Evropska unija više neće rešavati problem kako da deportuje migrante, već kako da ih privuče na svoju teritoriju i pomogne im da tu ostanu.