Kolarić: Mjesto obilježavanja srebreničkog genocida je i u Beogradu

I ove godine će 11. juli, koji je UN-ovom rezolucijom proglašen Međunarodnim danom sjećanja na genocid u Srebrenici, u Srbiji obilježiti tek aktivisti i nevladine organizacije.

Dugi niz godina nevladine organizacije ostaju vjerne potrebi da se obilježi godišnjica genocida, kaže Jovana Kolarić (Andrej Isaković / AFP)

U godini u kojoj je Generalna skupština UN-a usvojila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, u Srbiji je nastavljena retorika negiranja tog zločina iz jula 1995. kada su pripadnici vojske i policije Republike Srpske u “zaštićenoj zoni” Ujedinjenih nacija ubili 8.372 osobe bošnjačke nacionalnosti.

Organizovanu kampanju negiranja genocida u Srebrenici, ali i drugih zločina koji su počinjeni ‘90-ih, pratili su, između ostalog, napadi na aktiviste i branitelje ljudskih prava koji su pozivali institucije i zvaničnike Srbije da prihvate Rezoluciju i primijene njene preporuke.

No, to nije ništa novo, kaže Jovana Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo, jedne od nekoliko organizacija iz Srbije koje su decenijama, kroz istraživanje i dokumentovanje ratnih zločina ‘90-ih, predane borbi za istinu i pravdu.

Dugi niz godina, stvarnost Srbije je poricanje genocida u Srebrenici i drugih ratnih zločina, ukazuje Jovana Kolarić (Medija centar Beograd / Ustupljeno Al Jazeeri)

“Dugi niz godina, stvarnost Srbije je poricanje genocida u Srebrenici i drugih ratnih zločina koji su se desili tokom ‘90-ih”, kaže Kolarić. “Na žalost, došli smo u situaciju gde se osuda zločina i osuda počinilaca tih zločina, verbalna i deklarativna, kao i priznanja žrtava, shvata kao napad na naciju i postaje osnov diskvalifikacije u javnom prostoru, što je zapravo samo jedna vrsta političke ‘podmetačine’ kako se ne bi govorilo o odgovornosti i žrtvama”.

Zbog toga ne čudi što će i ove godine 11. juli, koji je UN-ovom rezolucijom proglašen Međunarodnim danom sjećanja na genocid u Srebrenici, u Srbiji obilježiti tek aktivisti i nevladine organizacije.

Kolarić za Al Jazeeru govori o tome, Rezoluciji UN-a o genocidu u Srebrenici, kao i aktivnostima Fonda za humanitarno pravo.

  • Ovo je još jedna u nizu godina u kojoj će počast žrtvama srebreničkog genocida u Srbiji odati samo rijetki, odnosno aktivisti i nekolicina nevladinih organizacija. Kako to komentarišete?

– Dugi niz godina nevladine organizacije u Srbiji ostaju verne potrebi da se obeleži godišnjica genocida počinjenog u Srebrenici. Nama je to zaista jako važno. Iako deo aktivista svake godine otputuje u Potočare, smatramo da je mesto obeležavanja tog zločina i u Beogradu i pokušavamo svake godine na različite načine da ponovo pokrenemo razgovor o tome, baziran na činjenicama.

Prošle godine je na komemoraciju koju prati paljenje sveća pored Predsedništva – a koju su antiratni aktivisti uspostavili ‘90-ih godina kao način izražavanja pijeteta prema žrtvama, ali i jednu vrstu antiratnog protesta – došao veći broj ljudi koji nisu samo aktivisti.

Iako svake godine ti skupovi, na žalost, budu popraćeni i skupovima desničarskih i ekstremističkih organizacija, oni se zaista uvek održe i prošle godine smo, bar je to moje opažanje, prvi put imali ljude koji nisu ranije dolazili. Uz to, imamo neke nove političke snage koje se usuđuju bar za Srebrenicu, jer o drugim zločinima ne pričaju toliko često ili ne znaju dovoljno o njima, da izraze jednu dozu pijeteta. Na žalost, to nije praćeno i konkretnim političkim potezima i zalaganjem za istinsko suočavanje sa zločinima.

  • Kažete da je poricanje genocida u Srebrenici stvarnost Srbije. Koliko Srbija takvom politikom, naročito nakon što je usvojena Rezolucija, šteti sebi i svojim građanima?

– Svakako da najviše šteti sebi, upravo zbog samoizolacije koju stvara. Ukoliko sada imamo Međunarodni dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, a Srbija ne samo da ne priznaje taj dan, ona ne priznaje ni žrtve, ni zločin, onda ostajete usamljeni u tome i zaglavljeni u prošlosti.

Srbija se time zapravo zatvara u devedesete godine, ne uspevajući da izađe iz njih. Štetu pravi sebi jer tako sramotnim odnosom prema žrtvama zločina i veličanjem počinilaca samo produbljuje nepoverenje suseda.

  • Zbog čega nema spremnosti za suočavanje sa odgovornošću i zašto se prihvatanje odgovornosti tumači kao ‘opasnost po naciju’? To su i neka od pitanja koja ćete tretirati i na debati ‘ReKonstrukcija odgovornosti – društveno pamćenje genocida’ koju organizujete povodom ovogodišnje godišnjice genocida u Srebrenici.

– Kada smo razgovarali o toj debati, shvatili smo da pored insistiranja na sudski utvrđenim činjenicama, moramo da razgovaramo i o onim stvarima koje su van suda, a to je naš trenutni odnos prema žrtvama i zločinima, odnosno da osvestimo da zapravo mi više ne govorimo samo o prošlosti, nego daleko više o našem trenutnom odnosu prema onome što se desilo.

Mural Ratku Mladiću u Njegoševoj ulici u Beogradu (Andrej Čukić / EPA)

Ako 2024. godine imate grad u kojem se na svakom drugom zidu nalazi ime ratnog zločinca Ratka Mladića, glavni grad na čijim se glavnim ulicama prodaju majice sa likom Ratka Mladića, dok država godinama štiti mural Ratka Mladića, i gde se dešavaju druge slične stvari, to govori o nama danas, govori o odgovornosti nas kao društva da se suprotstavimo takvim intervencijama. Kada država štiti lik i delo Ratka Mladića, ona zapravo štiti političku ideju zbog koje su počinjeni zločini pritom zloupotrebljavajući celokupno društvo. To smo mogli da vidimo jasno tokom kampanje koju su predstavnici vlasti vodili protiv Rezolucije kada smo videli apsurdne tvrdnje o genocidnim narodima što se predstavlja kao jedna vrsta odbrane od napada koji ne postoji.

Ideja te debate jeste da postavimo pitanje da li uopšte moguće govoriti o individualnoj krivičnoj odgovornosti ukoliko afirmišete lik i delo Ratka Mladića. Dakle, moramo da pogledamo širu sliku i da razgovaramo o našoj odgovornosti kao građana za situaciju u kojoj se nalazimo, u jednoj stvarnosti u kojoj se ne priznaju ni žrtve niti genocid u Srebrenici, dok se zločinci slave.

  • Bili ste među nekolicinom onih koji su pozivali institucije i zvaničnike Srbije da prihvate Rezoluciju o genocidu u Srebrenici i primijene njene preporuke. Jeste li se zbog toga suočili sa nekim problemima ili dodatnim izazovima?

– Fond za humanitarno pravo postoji 30 godina i od 1992. godine radi na dokumentovanju onoga što se dogodilo u ratu i zagovara priznanje sudski utvrđenih činjenica i izražavanje pijeteta prema svakoj žrtvi koja je izgubila život u tom ratu. I tu se neće apsolutno ništa promeniti.

Ti napadi su deo jednog nacionalističkog folklora koji je prisutan u Srbiji u kojoj je civilno društvo izloženo pritiscima i hajkama predstavnika vlasti koji bi morali biti sankcionisani, ali to se ne dešava. No, ti pritisci i kampanje svakako neće promeniti činjenicu da Srbija ignoriše sudski utvrđene činjenice, kao i činjenicu da je proglašen Međunarodni dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici koji Srbija ne priznaje. Nesumnjivo je da će pre ili kasnije morati da se promeni klima i da će morati da dođe do tog priznanja. A to je ono što je najbitnije – da se priznaju žrtve, da se prizna njihova patnja, da se u društvenom i političkom smislu osude oni koji su odgovorni za te zločine kako se njihovom zaštitom ne bi vršila afirmacija te pogrešne politike koja je do zločina i dovela.

  • Kada uzmemo u obzir istrajnost i predanost Fonda za humanitarno pravo borbi za istinu i pravdu, koliko uspijevate istinu o zločinima ‘90-ih predstaviti u Srbiji?

– Nakon promene [Miloševićevog] režima činilo u Srbiji da postoji taj jedan impuls za suočavanje s prošlošću i zločinima koji su počinjeni. Ubistvom premijera Zorana Đinđića to je u velikoj meri stopirano. No, videli smo kako ljudi reaguju kako se suoče sa onim što se zaista dogodilo. Jednu takvu snažnu reakciju smo imali nakon što je objavljen snimak Škorpiona koji streljaju dečake iz Srebrenice u Trnovu. Nakon što je objavljen taj snimak, javnost u Srbiji je zaista ostala zaprepaštena i postojala je jedna reakcija, jedan zahtev da se nešto učini povodom toga. Međutim, politička struja je bila takva da se, osim jednog procesa koji je pokrenut, ništa dalje nije dogodilo. Suđenja za ratne zločine u Srbiji se i dalje odvijaju, ali javnost o njima zaista jako malo zna, a poslednjih godina imamo veliku nezainteresovanost medija za te teme.

Fond za humanitarno pravo i dalje javnosti pruža istraživanja koja uradi, podatke do kojih dođe, sve je zaista jako lako dostupno – i u obliku publikacija, i na web-stranicama, i u obliku interaktivnih narativa kao što su naši Dosijei o jedinicama i licima koja su odgovorna za ratne zločine, a koji do danas nisu procesuirani.

Prošlo je mnogo vremena od kraja rata i normalno je da sve više slabi interes za te teme. Istovremeno, nikada jaču intervenciju na prošlost nismo imali nego u poslednjih nekoliko godina od strane političke elite u ovoj zemlji, tako da imamo dva paralelna procesa – ignorisanje činjenica i onoga što Fond i druge organizacije rade na polju dokumentovanja i izveštavanja o ratnim zločinima uz negovanje kulture sećanja koja se bazira na činjenicama.

Izvor: Al Jazeera