Aida Ćorović: Srbija je u posljednjoj fazi diktature, živimo terminalnu fazu zla

Uništavanjem kulture, nametanjem najprimitivnijih i najjeftinijih sadržaja, vlasti Srbije nastoje dobiti ljude koji neće misliti svojom glavom i koje će lako kontrolirati, govori aktivistica Aida Ćorović za portal Al Jazeere.

S njom smo razgovarali tokom Festivala književnosti Bookstan u Sarajevu gdje je došla, kako kaže, u svojstvu prijatelja. Ističe kako su ovakvi festivali način pobune, svojevrsnog revolucionarnog gerilskog djelovanja protiv vlasti koje na sve načine pokušavaju potisnuti istinsku kulturu na marginu margina.

Ćorović navodi kako je kultura “babaroga” za vlasti jer je ona način da se ljudi obrazuju, počnu misliti svojom glavom i zato je daleko više podrške jeftinim, plitkim i zatupljujućim sadržajima.

• Koliko je kultura ogledalo naroda i vlasti?

– Ako gledamo zvanične institucije Srbije, naizgled, postoje neka ulaganja u te institucije, pozorišta i ostale kulturne institucije koje žive, uglavnom, zahvaljujući novcu koje država odvaja za ovu oblast, ali generalno je odnos prema kulturi katastrofalan. To se, najpre, vidi u stanju u kome se objekti kulturnih institucija nalaze, u njihovom održavanju i neskrivenom siromaštvu. To su ona sredstva koja država mora da daje i tu se sve i završava kada je reč o odnosu države prema tim institucijama.

Godinama probleme imaju organizacije poput Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS). Jedan od najznačajnijih kulturno-istorijskih objekata i institucija, izložbeni prostor “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, koji je u vlasništvu ULUS-a, godinama se raspada i za čije krpljenje i elementarno održavanje godinama nema novaca. S druge strane se obećavaju populistički projekti poput nacionalnog stadiona, koje će građane Srbije koštati nekoliko milijardi evra.

Beograd, kao najveći grad u ovom delu sveta, nema nacionalnu operu, a Beogradska filharmonija godinama pozajmljuje prostor od Narodnog univerziteta “Kolarac”. Filharmonija, koja je jedna od najkvalitetnijih u ovom delu sveta, živi i radi, ima probe i koncerte u neadekvatnom prostoru. Sramno je da umetnici koji su zaposleni u Filharmoniji i koji mogu da budu za ponos bilo koje slične institucije u Evropi i svetu, moraju da mole za svoje plate.

I kada, dakle, postoji institucija, država daje onaj minimum, a kada je alternativa u pitanju, kada su mladi umetnici u pitanju, onda je odnos katastrofalan. Za vreme korone je ogroman broj nezaposlenih, freelance umetnika, potpuno bio na margini, nisu mogli da rade i nije mi jasno kako su preživeli taj period.

Sve su ovo pokazatelji da je kultura “babaroga” za trenutne vlasti u Srbiji, jer je kultura način da se ljudi obrazuju, da u najdaljoj instanci postanu “bundžije”, da počnu da misle svojom glavom i zato je sasvim jasno da se obrazovanje i kultura u Srbiji namerno uništavaju, ruiniraju, stavljaju po strani i da se namerno jako malo novaca za njih odvaja, te da se stalno ima neki maćehinski odnos prema kulturi i obrazovanju.

• S druge strane, u kulturi mainstreama imamo situaciju jednaku onoj u politici? Možemo li govoriti o nekom načinu kontrole samog društva?

– Sve što politički vrh u Srbiji radi je način da se većina građana zaglupi, da ih se pretvori u puke poslušnike. Godinama govorim o tome i ne sumnjam ni jednog trenutka da sam u pravu, da dolazak turbofolka krajem ‘80-ih nije bio slučajan, kao ni pojava i masovno prikazivanje jeftinih latinoameričkih serija. To je deo šireg plana da se ljudima daju jeftini, primitivni sadržaji i da se na taj način, tokom godina, otupljuje ljudski mozak, da se uništi kritičko mišljenje i da se većina građana svede tek na rulju kojom je lako manipulisati.

Podsetiću vas na jedan period. Tokom 1980-ih, kada je tadašnja JRT prikazivala kultnu emisiju iz kulture “Petkom u 22”, dešavao se fenomen da ljudi izađu vani, subota je sutra pa se ne radi, i da trče kućama nazad da gledaju tu emisiju. U Srbiji sada na javnom servisu ne postoji adekvatna emisija iz kulture, postoje rudimenti poput emisije “Kulturni dnevnik” gde se taksativno nabroje kulturna dešavanja, a ti sadržaji se emituju nakon Trećeg dnevnika, iza 23 časa. Naprosto, iz svega se vidi da se ove teme otaljavaju i da one služe da se nacionalna televizija tek može zakleti da ima neki kulturni sadržaj.

Na žalost, čitav region je preplavljen najgorim medijskim sadržajem, ako neko baš hoće da dođe do ozbiljnijih kulturnih sadržaja, mora tragati za tim. To su postale male enklave poput ovog festivala Bookstan u Sarajevu ili Krokodil u Beogradu. Slobodno mogu reći da su ljudi kojima je stalo do kulture postali neka vrsta ilegalaca, kao SKOJ-evci u Drugom svetskom ratu.

Mi smo u Srbiji nedavno imali skandaloznu situaciju na festivalu Krokodil. To je književni festival na koji dolaze pisci iz regiona, iz celog sveta koji su najprevođeniji i, po mom mišljenju, on je jedan od ključnih događaja kulturne sezone. Ove godine je jedan od gostiju trebao da bude Feđa Štukan, ali mu je na aerodromu zabranjen ulazak u Srbiju. Podsetiću da je Feđa prošle godine, nekako u ovo vreme, proteran iz Srbije bez ijedne reči objašnjenja. Srećom, Feđa se uključio u festivalski program putem mobitela, mada je nenadoknadiva šteta što lično nije prisustvovao.

Nakon samo nekoliko dana se desio drugi ogroman skandal kada je na vrlo brutalan način zabranjen Festival “Mirdita, dobar dan”. Ove godine festival je trebalo da obeleži desetu godišnjicu, na njemu mladi umetnici sa Kosova i iz Srbije sarađuju, to je mesto prikazivanje različitih, veoma kvalitetnih sadržaja, kako u Beogradu, tako i u Prištini. Naše vlasti su, a da ne trepnu, zabranile festival i to sa opravdanjem da naša „narodna policija“ ništa ne može huliganima i desničarskim grupama.

Desila se čak jedna vrsta talačke krize kada su mladi kosovski umetnici imali probu u Dorćol Placu, gde je sve trebalo da bude održano. Više od sat vremena je grupa tih umetnika držana u prostoru u kome su probali izvođenje komada i samo mogu da zamislim strahote koje su preživeli ti mladi ljudi. Nemam sumnju, naravno, niti jednog trenutka da se radilo o navijačkim hordama, to su ljudi koji ne dolaze slučajno i spontano, oni su delovi navijačkih i narko-dilerskih grupa, pod kontrolom vrha države i bezbednosnih službi. I za to vreme, ministar policije daje glupave izjave i prosto kaže kako država ne može huliganima ništa. Mene bi bilo sramota da sam činovnik države koja priznaje da nema adekvatan odgovor na ovakve svinjarije i da su huligani jači od države i njenih institucija.

Tek nekoliko dana nakon “Mirdite”, zabranjen je mali književni festival u Kikindi. Radi se o malom festivalu, vrlo značajnom za Kikindu, ali radi se o kulturnom događaju koji nikako nije mogao da donese neki ozbiljniji društveni potres. On je zabranjen uz opravdanje da su to sve pisci i autori koji govore protiv Vučića. Na to više ne znam šta bih rekla, osim da je ovo lična pizma i osveta jednog malog, iskompleksiranog i patetičnog lika koji po svaku cenu želi da bude voljen i poštovan.

Sa ovih nekoliko poslednjih dešavanja postalo je jasno da je Srbija zaista sada ušla u terminalnu fazu diktature i da Vučić više neće prezati da otvoreno iskazuje otvorene fašističke stavove, jasno je da je Srbija potonula u svojevrsnu diktaturu i samovolju jednog čoveka. O fašizmu u Srbiji govorim poslednjih nekoliko godina i više puta mi je zamereno da koristim prejaku reč. Međutim, pozivam se na tezu Umberta Eca o večitom fašizmu gde on, između ostalog, kaže da se varaju svi oni koji misle da će novi talas fašizma doći na tenkovima, već ćemo imati posla sa mnogo sofisticiranijim čudovištem. Na žalost, fašizam u svilenim rukavicama i u skupim Bossovim modelima, uvelike hara Evropom, pa i celim svetom.

• Koliko zatupljivanje i zaglupljivanje pogoduje vlastima pri ‘industrijalizaciji sjećanja’ kako je jednom prilikom navela jedna austrijska profesorica, govoreći o Srbiji i narativu koji se kreće od ‘nikoga mi nismo napali’ do slavljenja ratnih ‘heroja’ kao što je zločinac Ratko Mladić čiji ste mural gađali jajima?

– Svedočimo toj industrijalizaciji sećanja svakodnevno (iskreno, nisam čula ranije za ovaj odličan termin), ali treba da nam je jasno da je to deo šireg i dubljeg procesa u kome nismo sami. Ceo svet je zahvaćen bolešću podivljalog neoliberalnog kapitalizma koji satire ljudsko dostojanstvo, gazi preko divnih ljudi i uništava ljudski kapital koji je nezamenljiv.

Na nesreću ljudskog roda, obistinjuju se proročke reči Oldoza Hakslija (Aldous Huxley, engleski pisac) da ćemo sami dopustiti da nas razni spin doktori i maheri manipulacije lažu i zavode primamljivim šarenim lažima. Konzumerizam i konformizam su postali naši najveći neprijatelji, većina ljudi na planeti ne želi da izađe iz zone komfora, a to obilato koriste svetski moćnici da nas drži na uzdi.

Kada je ovaj region u pitanju, dešava se još jedna odvratna konverzija. Ovde se, pre svega u Srbiji, laže „masno i besno“, kada je naša neposredna prošlost u pitanju. Na sve strane vidimo sumanutu težnju da se neposredna historija, mislim pre svega na dešavanja tokom ratova ‘90-ih, falsifikuju, da se Srbija predstavi kao žrtva i neko ko je trpeo sve nepravde ovoga sveta, dok je realnost potpuno suprotna. Nema mesta čuđenju da tako stoje stvari jer, šta se, uopšte, može očekivati od ljudi koji su napravili ratove ‘90-ih, šta se može očekivati od opskurnih likova koji su finansirali, podstrekivali i promovisali rat, pljačku, silovanja, paljenja, klanja i svako drugo zlo?

Srpski nacionalizam je kreiran i podstican još od  kraja ‘80-ih i početka ‘90-ih (na žalost, nikada nije ni prestao da postoji i rovari, čak i u najboljem periodu jugoslovenske zajednice), a sa povratkom istih tih ljudi na političku scenu, pre 12 godina, mi smo dobili potpunu reparaciju onoga što se dešavalo ‘90-ih. Sa otklonom od 35 godina, oni se više ne obraćaju ljudima iz moje generacije, obraćaju se mladim generacijama, koristeći iste metode i trovačke matrice iz perioda raspada Jugoslavije, pozivaju se na mitologije i epske pesme, na opskurnu teoriju krvi i tla, na lažni heroizam i bajke o ljudima i vremenima koje ili nisu nikada postojali, ili se laže o nekim vremenima koja jesu bila herojska.

U tom smislu, trebalo je kreirati lažne heroje i stradalnike, a u nedostatku istih, od zločinaca i ubica se stvaraju mitomanski konstrukti i otuda imamo situaciju da se notorni zločinac Ratko Mladić, u srpskom javnom mnenju, danas percipira kao heroj. Zanimljivo je, međutim, da veliki broj mladih kada ih pitate ko je bio Ratko Mladić, misle da je mrtav, da je poginuo. Nemaju pojma da je on u zatvoru i zapravo, ne znaju ko je on, ne znaju ništa o njemu, osim onoga što im radikalsko-(lažno) socijalistička vlast daje.

Zato, možda neskromno, mislim da su se dešavanja o muralu Ratka Mladića i jaja koje smo Jelena Jaćimović i ja bacile, pokazale jednu vrlo zanimljivu dinamiku u percepciji ovog događaja. Naime, odmah nakon „cirkusa sa muralom“, danima sam dobijala gomile pretnji, uvreda putem društvenih mreža i messengera. Bilo mi je jasno da iza tih pretnji, najpre, stoji jedna grupa plaćenika koja to radi po zadatku. To je moglo jako dobro da se vidi ovog proleća u slučaju Dinka Gruhonjića, novinara i profesora Filozofskog fakulteta iz Novog Sada. Naprosto, bilo je jasno da su ti napadi orkestrirani, sa istim vokabularom, a uvrede i pretnje su slane sa gomile lažnih naloga.

Manje-više su, isti ti plaćenici, i meni pretili u tom periodu, ali sam naučila da prepoznajem uvrede i pretnje „slobodnih strelaca“, ljudi sa margina i nacionalista koji nemaju nijedno vrednosno važnu stvar za koju mogu da se uhvate. Samo godinu i po nakon dešavanja s muralom, a povodom ekoloških protesta u Novom Sadu, otvoren je lažni Twitter nalog na moje ime i postavljen tvit na kome tvrdim da sam pocepala ili zapalila srpsku zastavu (više se čak i ne sećam tačnog sadržaja).

Naravno, taj nalog je uklonjen posle nekoliko sati, a plaćene grupe i botovi su dalje širili tu laž, dok je bio primetno manji broj pretnji i uvreda od strane onih koji su dolazili iz grupe neorganizovanog dela javnosti. Poslednjih meseci, kada je bila aktuelna priča o plaćanju kazne i mogućem odlasku u zatvor, gotovo da više nije bilo komentara i to mi daje za pravo da verujem da je jedan broj mladih desničara sigurno guglao i istraživao ko je, uopšte, Ratko Mladić i da su bili prilično neprijatno iznenađeni onim što su pročitali.

Naravno da ne mislim da su oni doživeli katarzu, ali, za početak, počeli su da sumnjaju, a to je, u okolnostima u kojima živimo, već jako značajno. Isto se desilo i sa zabranom ulaska u Srbiju Feđi Štukanu, znam da nije prijatno da ne može da uđe u Srbiju i radi svoj posao, ali, istovremeno, sasvim sam sigurna da je jedan broj mladih ljudi kupio njegov Blank i da su, zahvaljujući toj knjizi, počeli da menjaju perspektivu.

Sve ovo meni govori da su naše vlasti i bezbednosne službe, u konačnici, glupi i da su sebi „pucali u noge“ dugoročno. Koliko god da društvene mreže služe zaglupljivanju i ispiranju mozgova, jednako dobro služe da se važne informacije prenesu.

Pošto smo proteklih nekoliko dana okupljeni oko festivala Bookstan, važno mi je da podvučem da su oni mesta koja imaju posebnu vrednost i da su tačke razmene informacija i novosti u domenu kulture, književnosti, pre svega. Ovi kulturni sadržaji, poput Bookstana ili Krokodila, neprocenjivo su važni, oni su dokaz da, uprkos svim nastojanjima da se do korica oniše naši kulturni prostori, i Sarajevo i Beograd i dalje neguju duh kosmopolizma, duh kulturne žeđi nepresušne radosti okupljanja istomišljenika.

Na ovom mestu rado bih da podsetim da je nedavno otvorena sjajna izložba u Historijskom muzeju, pod nazivom „Lavirint ‘90-ih“, a čine je artefakti nastali tokom ratova ‘90-ih. Po mom mišljenju, ovo je jedna od ključno važnih izložbi, nastala iz potreba da Sarajevo i Bosna vide da u Beogradu i Srbiji postoje ljudi koji nisu zaboravili devedesete, koji su znali šta se tada dešavalo i koji su se, ovo doslovno mislim, izlagali opasnostima da budu i prokazani i maltretirani, čak i da fizički budu likvidirani.

Procesima suočavanja s prošlošću, na različite načine, bavim se decenijama i znam da su to izuzetno teški i nikada pravolinijski procesi. Svesna sam da nijednog časa nije ni moglo da bude očekivano da će istina odjednom da nas lupi u čelo. U periodu smo u kojem vidimo kapi informacija, a u jednom trenutku će te kapi prerasti u bujicu.

• Na čemu bazirate svoj optimizam za koji vas mnogi ‘optužuju’ uprkos svim nedaćama u regiji?

– Oduvek sam optimistična osoba, to je deo mog karaktera i to govori da u sebi još imam jednu dozu dečijih emocija i neću se toga nikada odreći. Drugo, nepopravljivo verujem u ljudski rod, bez obzira na sve brljotine koje ljudi stalno prave. Posebno mi važno i nastojim da tu veru zadržim upravo sada kada deluje da je nestao svaki smisao ljudskog postojanja, kada deluje da je cela planeta u ćorsokaku.

Mnogo sam učila poslednjih godina, permanentno i uporno sam radila na sebi i svom ličnom razvoju, pogotovo kada su mi se dešavali lični lomovi (gubitak roditelja, brata, bolest…) i naučila da se izmaknem i pogledam malo širu sliku. Bojim se da su ljudi skloni da historijske promene mere godinama svog življenja, a to je prosto nemoguće.

Ne sumnjam da će doći period kada će celi ovaj region da živi neuporedivo bolje. Podsetiću: ko je mogao i da pomisli 1945. godine, kada je cela Evropa bila demolirana u Drugom svetskom ratu, da će za samo 15-ak godina sve te zemlje da žive neuporedivo bolje i da će se dostići standard koji nikada pre u istoriji nije bio dosegnut? Sigurna sam da će se nešto slično i ovde desiti, bez obzira na širi, globalni kontekst.

Nije nevažno pomenuti da sve više ljudi oko nas radi na svojim ličnim i porodičnim traumama, a u svom okruženju mogu da svedočim o toj pojavi koja postaje sve masovnija i to je jako dobar znak. Važno je težiti ka tome da se stvori mentalna i duhovna kritična masa ljudi koji razumeju širi kontekst i da dobijemo uvide koji nam objašnjavaju zašto se povremeno ljudskom rodu dešavaju ovako kolosalna potonuća i da sa tim znanjem menjamo svoje mikro i makro svetove i okruženja.

Svakako računam i društvene mreže i koliko god nam donose lošega, mogu da nas povežu i osiguraju brz protok informacija. Globalno prisustvujemo smrti društvenih sistema koji su obično ljudsko biće stavljali na margine, dok su se moćnici enormno bogatili. Svi pokazatelji kataklizme kapitalizma su tu, a na najboljima od nas je da promišljaju kuda to treba da ide ljudski rod. U psihologiji postoji meni omiljena alatka koja se zove kriva promene i koja je neumoljiva, a matematički pokazuje sledeće: kada se desi pad, ali onaj potuni, onaj koji čoveka razbije na komadiće, onda se samo može ići gore, ka površini.

I ako mi neko kaže da je zlo sveprisutno i sveprožimajuće u ovom trenutku, ja ću uvek kao argument posegnuti za Goetheovim rečima u kolosalnom Faustu: na pitanje da sebe opiše, zlo kaže da je ono večita sila što razara, ne bi li se stvorilo nešto bolje.

Sve ću podsetiti da je do samo pre 100-150 godina bilo nezamislivo da se žena školuje, da bude naučnica, lekarka, inženjerka, čak i kada je bila spisateljica, uglavnom se krila pod muškim pseudonimom. Tako nešto je nezamislivo današnjim mladim ženama i ja sam jako ponosna što sa svakom generacijom imamo novi talas mladih, pametnih feministkinja, obrazovanih i hrabrih žena koje se bore protiv femicida i svake vrste društvene opresije nad svima koji trpe nasilje.

Moram da kažem kako sve manje verujem u revolucije, a sve više u evolucije, u nekakva zrenja i da ćemo sve manje da ratujemo (u najširem mogućem obliku i kontekstu), a da ćemo sve više da menjamo sebe i da na taj način, menjamo svet oko sebe i to je nezadrživ proces. Zlo je, možda, banalno, kako kaže Hannah Arendt, ali ja sam naučila da ne postoji iz čista mira i samo od sebe. Ako razumemo suštinu stvari, videćemo da zlo može biti putokaz i da nas uči šta je dobro.