Učitelji – heroji male sredine: Kako prenijeti znanje i vještine uz malo kreativnosti

U djeci treba neprestano buditi kreativnost, slobodu u mašti i mišljenju, kritički odnos prema svijetu koji ih okružuje, smatra nastavnik historije Miloš Racić.

Učitelji i učiteljice postavljaju temelje i kod djeteta razvijaju ne samo radne navike već i ljubav prema znanju (Ustupljeno Al Jazeeri)

Nezvanična himna školaraca u Srbiji je pesma Au što je škola zgodna, koju je napisao Ljubivoje Ršumović. Deca, ali i odrasli je rado pevaju kako bi motivisali svoje mališane i približili im odlazak u školu kao nešto lepo i važno.

Razigrani stihovi Au, što je škola zgodna, leči lenjost i samoću, k’o da mi je kuća rodna, šteta što ne radi noću, pevaju se srcem i iskrenom radošću. Tako je u idealnom svetu, gde su škole mesta sticanja znanja kroz igru i zabavu. Slike nastavničkog kadra koji učionice pretvaraju u kaznene institucije trebaju da ostanu daleko iza nas. Znanje i veština lako se mogu preneti uz malo kreativnosti i najvažnije poštovanje ličnosti dece.

Profesionalizam, poštovanje deteta, njegovih potreba i želja odlike su ovih heroja mnogih detinjstava. Posebno je važno prisustvo učitelja, nastavnika i bibliotekara u seoskim sredinama, gde mališanima predstavljaju važan prozor u svet i ruku koja ih vodi izvan okvira koji su im nametnuti rođenjem.

Bolje razumijevanje i drugačija komunikacija

Metodikom rada izdvojili su se nastavnik istorije Miloš Racić koji radi u školama u selima Ravni i Drežnik, u zlatiborskom kraju, i učitelj Radovan Pavlović iz škole u Sevojnu nedaleko od Užica. Njihov pristup edukaciji dece i posvećenost prepoznali su i roditelji, i esnaf zbog čega su pravi primeri.

„Drugačiji su odnosi u odeljenju sa četiri učenika od odeljenja sa trideset. Prirodno je da u maloj sredini nastavnik odlično poznaje roditelje, dedu, babu, rođake učenika, uslove u kojima oni žive, porodične odnose. Sve to utiče na bolje razumevanje i drugačiju komunikaciju nego u glomaznim i pretrpanim razredima. U seoskim školama nastavnik ima mogućnost da vise vremena posveti deci, upravo zbog broja đaka“, kaže Miloš Racić.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Učitelj Radovan Pavlović ističe da u seoskim školama postoje kombinovana odeljenja, a samim tim i način rada i ponašanje dece je drugačiji.

„Uče se solidarnosti, vršnjačkoj edukaciji (stariji uče mlađe), često borave u prirodi. Može se reći da deca u gradu imaju bolje uslove za rad. Lako se organizuju i dolaze do pozorišta, muzeja, galerija. U pogledu dečijih potreba, prirodnošću za akcijom, učenjem i druženjem, deca iz oba podneblja su ista“.

Važnost povjerenja nastavnika i roditelja

Osvešćeni roditelji koji u školi vide partnera sa zajedničkim ciljem su krucijalni u daljem napretku i radu na nedostacima sistema. Pavlović u tom smislu navodi pozitivne primere sa kojima se sreo u obrazovnoj praksi.

„Roditelji su samoinicijativno napravili letnjikovac ispred škole u kom deca iz sela mogu da borave na vazduhu i uče. Rado se odazivaju na poziv za ulepšavanje i sređivanje dvorišta, farbanje ljuljaški, poligona, sadnja cveća i drveća. Pamtim primere ugošćavanja učenika u svojim domaćinstvima upoznajući ih sa specifičnostima zanatstva kojima se bave: lončarstvo, pčelarstvo, ugostiteljstvo“.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

O važnosti poverenja na relaciji roditelj – nastavnik govorio je i Racić. „To mi je važan oslonac u poslu. Najveći deo mojih ideja roditelji su prihvatili u samom startu i pomagali u realizaciji kada je to bilo potrebno“.

Časovi historije pretvoreni u filmski set

Kreativnosti ovim prosvetnim radnicima ne manjka. Miloš Racić časove istorije pretvara u filmski set. U okviru produkcije „Radrenis“ koju je oformio sa učenicima snimio je više od 130 kratkih filmova i jedan dugometražni. Tu je i „Srednjovekovno popodne“, „Koledari“ kao zimska svetkovina pod maskama, „Igre starog sokaka“ gde se deca nadmeću u zaboravljenim igrama, radionice stripa, đački list i još niz manifestacija koje menjaju sliku procesa školovanja u selima.

Detalj sa snimanja dječjeg filma ‘Na Drini ćuprija’ (Ustupljeno Al Jazeeri)

„Obrazovanje i vaspitanje dece za mene ima izuzetnu draž, jer kako utičem na njihovu intelektualnu izgradnju, u njima mogu da vidim svoj uspeh ili neuspeh. Želim da u njima neprestano budim kreativnost, slobodu u mašti i mišljenju, kritički odnos prema svetu koji ih okružuje“, rekao je nastavnik Racić.

„KREDart“ je edukativno-kreativni blog koji je pokrenuo učitelj Radovan Pavlović na kojem objavljuje vesti iz prosvete, intervjue sa svojim kolegama, kao i dostignuća iz oblasti edukacije. U nastavi najčešće koristi dramske metode, a sa svojim učenicima osmislio je čitalački projekat ”Magija je u rukama nastavnika”, kao i niz predstava za koje je pisao tekst, režirao ih i izrađivao scenografiju. Posebnu pažnju u svom radu posvećuje inkluzivnim aktivnostima.

„Kroz šesnaestogodišnju praksu primenjivao sam dramski pristup u nastavi i sve to sabrao u jedan priručnik pod nazivom Dramska komunikacija u školskoj i inkluzivnoj praksi. Osetljivu grupu dece uključivao sam u dramske aktivnosti i van nastave, te sam ostvario i saradnju sa Udruženjem osoba sa invaliditetom Užice, Udruženjem distrofičara Zlatiborskog okruga i Srbije, u kojima držim kreativne, lutkarsko-dramske radionice za decu“, postignuća su koja je naveo učitelj Radovan Pavlović.

Kako premostiti jaz između sela i grada

Sociološkinja Jovanka Stanojević Brzaković mišljenja je da inovativnim nastavnim metodama prosvetni radnici uspevaju da premoste kulturološki jaz između sela i grada, s tim što zahvaljujući internetu deca prate iste sadržaje. Ona je napomenula da su učitelji i učiteljice oni koji postavljaju temelje i da kod deteta razvijaju ne samo radne navike već i ljubav prema znanju.

„Ako su ti temelji kvalitetno postavljeni, kasnije obrazovanje je nadgradnja. To umnogome zavisi od samog nastavnika, njegovih kompetencija, te bi bilo poželjno motivisati nabolje učenike da biraju nastavnički poziv. Posao nastavnika je izuzetno značajan za građansko društvo, ne samo u obrazovnom smislu već i za formiranje demokratskih stavova, kritičkog mišljenja kod mladih ljudi, koji će onda u budućnosti umeti da se odrede u pogledu društvene stvarnosti, možda istu i da menjaju“, smatra Stanojević Brzaković.

Biti prosvetni radnik u selima ili varošima razlikuje se od rada u urbanoj sredini. Neretko zbog nepristupačnosti škola ili malog broja učenika učitelji i učiteljice bivaju premešteni, dugo putuju do obrazovnih institucija ili smatraju da nije prijemčljivo za dalji karijerni razvoj raditi u ruralnoj sredini.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Bez predrasuda istoričar Miloš Racić se iz Novog Sada uputio u planinsko selo Ravni, na drugom kraju Srbije.

„Osećao sam euforiju što ću napokon postati nastavnik na selu. Iako nisam imao nikakvo iskustvo bio sam uveren da se neću pokajati što sam došao. Urbani duh je prijao mom tinejdžerskom i studentskom periodu, ali ne i zrelim godinama. Ja sam po svemu sudeći, tip seoskog učitelja ili nastavnika malih varoši. Lako i brzo sam upoznao ljude u čiju sredinu sam došao“, govori Racić o svojoj odlici.

U seoskoj školi u Zlakusi, Radovan Pavlović je proveo deceniju, da bi rad nastavio u prigradskom mestu Sevojnu. Podelio je svoje utiske. „Ako voliš svoj poziv jednako ćeš se posvetiti u bilo kojoj sredini. U veću prigradsku sredinu sam prešao zato što volim izazove i smatram da svoj pedagoški rad mogu osnažiti na različite načine“.

Višedecenijski proces odumiranja sela i zatvaranja škola

Sociološkinja Jovanka Stanojević Brzaković smatra da je proces odumiranja sela i zatvaranja osnovnih, pa i srednjih škola višedecenijski. Iznela je podatak da je u 2018. godini prestalo sa radom 14 škola u šest gradova i opština, ali da su negde spojene, te je na taj način nastalo sedam „novih“. Ona pojašnjava razloge koji su doprineli nastavku ovakvog trenda.

„Zbog teškog društvenog položaja prosvetnih radnika u Srbiji (niskih primanja, administrativnih poslova koji se iz dan u dan umnožavaju, neretko i mobinga roditelja i učenika) sve je manji broj ljudi koji želi da radi u školi. U prilog tome govori i činjenica da su mnogim školama nastavnici računarstva, matematike, fizike deficitarni, kao i činjenica da poslednjih godina nastavničke smerove upiše po nekoliko kandidata. A kad je reč o ruralnim sredinama problem se dodatno usložnjava zbog uslova rada, npr. jedan učitelj/ ica treba da pređe desetine kilometara po najrazličitijim vremenskim uslovima i putevima da bi došao na svoje radno mesto, najčešće svojim automobilom, ako ga poseduje, a nastavnici predmetne nastave, koji nemaju punu normu i po nekoliko sela“, temeljno je pojasnila.

Ona je dodala da je obrazovanje i vaspitanje dugoročan proces koji ne bi smeo da zavisi od dnevno-političkih odluka i volje političkih elita koje po potrebi govore o njegovom značaju, a malo preduzimaju.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Svoja iskustva izneli su učitelj Radovan Pavlović i nastavnik Miloš Racković.

„Lokalna zajednica treba da bude podrška kulturnim manifestacijama u našem mestu, naročito ako inicijativa dolazi iz osnovne škole, jer je tu epicentar dešavanja i kreairanja ideja koje će nastati. Prilikom realizacije našeg takmičenja u besedništvu povremeno obezbeđuju novčana sredstva za kupovinu knjiga“, kaže Pavlović.

Racković smatra da je u malim sredinama podrška roditelja jednaka podršci lokalne zajednice. „Prilikom snimanja pojedinih filmova, logističku podršku sam imao od ljudi zaposlenih u mesnoj zajednici, pošti, seoskoj kafani i prodavnici“.

Ogledalo jednog naroda su njegove kulturno-obrazovne institucije. I o onima na selu treba brinuti, jer možda baš u nekoj od tih oronulih đačkih klupa sedi novi čika-Ršum, autor pesme kojom je otvoren ovaj tekst ili Dobrica Erić, Desanka Maksimović, Mihajlo Pupin… Svi oni su prva slova sricali u seoskim školama, zahvaljujući onima koji nisu pravili razliku po lokaciji objekta u koji ulaze sa dnevnikom u ruci.

Izvor: Al Jazeera