Slučaj Generalštab: Da li će neko završiti u zatvoru?

Verovatno da u Beogradu ne postoji vrednije građevinsko zemljište od onoga na kojem se nalazi kompleks zgrada nekadašnjeg Generalštaba JNA, a potom Vojske Srbije i Crne Gore, koji je dobrano izgranatiran za vreme intervencije NATO-saveza protiv Miloševićeve Srbije, 1999. godine. Kompleks je smešten preko puta zgrade srbijanske Vlade i nekih ministarstva, u ulici koju nazivaju beogradskom „žilom kucavicom“, Kneza Miloša. Stručnjaci procenjuju da po tržišnim uslovima vredi cirka 100 miliona dolara.

Već dve i po decenije ovaj urušeni monumentalni kompleks – koji je nastao po ideji čuvenog arhitekte Nikole Dobrovića i koji je je imao za cilj da vizuelno predstavi snagu Titove vojske i njegove vlasti, koja se u dobroj meri upravo zasnivala na kultu armije – dominira administrativnim delom grada. Za neke je on, onako destruiran, simbol kraha miloševićevske ratne politike, u kojoj su ostaci JNA imale važnu ulogu, za neke autoviktimizirajući spomenik NATO agresije, a za neke slika i prilika društvenog i institucionalnog poretka „nedovršene države“. Neki niži državni službenici su se hvalili kako koriste svaku priliku da zapadne diplomate dovedu da vide „svojih ruku delo“ i valjda da se pokaju, a istovremeno su se u ruševinama odvijali prirodni procesi. Recimo, tu su se u jednom periodu nastanile patke i gajile pačiće, čemu je svedočio i potpisnik ovih redova.

Već dve i po decenije se, bar s vremena na vreme, vode diskusije šta sa kompleksom treba činiti. Bilo je ideja da se on konzervira kao, recimo, polusrušena spomen-crkva cara Vilhelma u Berlinu, koja podseća na stradanje glavnog grada Nemačke za vreme savezničkog bombardovanja, a koje je označilo kraj hitlerovske ere. Malo su se neki potom ugrizli za jezik, jer su shvatili da im paralela nacističke Nemačke i miloševićevske Srbije ne ide baš u korist. A i spomen-crkva na Kurfürstendammu ima za cilj da podseti pre svega na suludost Hitlerove politike, koja je logično i na žalost dovela i do rušenja nemačkih gradova. Za vakta Vlade Vojislava Koštunice ovaj kompleks proglašava se kulturnim dobrom, odnosno stavlja pod zaštitu upravo iz autoviktimizirajućih razloga. U Srbiji je mahom zaboravljeno da bombardovanje nije tek tako palo sa neba, već da itekako ima veze sa onim što se u ime ove države radilo u regionu devedesetih.

Obnoviti, konzervirati, srušiti ili prodati?

Potom je bilo reči da će se objekat potpuno obnoviti, pa onda da će se konzervirati, pa da će ipak morati da se sruši jer predstavlja opasnost po građane. Uvek je rasprava izazivala i emocije, a na ove neuspešne poduhvate, odnosno njihova planiranja, potrošene su prilične količine državnog novca.

A onda je stvar presekao predsednik Srbije i svevladar Aleksandar Vučić. Iako će reći da je on tek pomalo upućen u to što se dešava sa Generalštabom, svima je jasno da je odluka o tome da se kompleks pokloni američkom investitoru – njegova i samo njegova. Na kraju, on je na nedavnom skupu naprednjaka jasno rekao da je „bog i batina“ i da svi u stranci imaju da ga slušaju, jer su bez njega niko i ništa. Vest o ovome je prvi saopštio opozicioni poslanik i lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta, onda ga je na čudan način demantovao Goran Vesić, praktično potvrđujući navode. Na kraju su se oglasili i američki mediji, i stvar potvrdili. A onda je vest odjeknula svuda unaokolo.

Elem, ako se ne desi čudo pod pritiskom dela javnosti, a takva se čuda retko dešavaju u Srbiji – na mestu Generalštaba će se graditi luksuzni hotelski kompleks i more stambenih jedinica, koje će podići firma zeta Donalda Trampa Džareda Kušnera. Biće tu i nekakav muzej, kojim će se valjda obezbediti autoviktimizirajući patriotski efekat. Sve ovo je potvrdio i sam Kušner, na društvenim mrežama je objavio kako će ovaj glomazni kompleks izgledati. Inače, Kušner blisko sarađuje sa Ričardom Grenelom, koji je svojevremeno, za Trampova vakta, obavljao funkciju specijalnog američkog izaslanika za Balkan. Njegova podrška autokratiji Aleksandra Vučiću bila je više nego očigledna, a mnogi su pretpostavljali da je i plaćen za to. Dobio je u februara prošle godine i odlikovanje od Vučića, proglašen je „istinskim prijateljem Srbije“. Da li „istinsko prijateljstvo“ podrazumeva i generalštapsku akciju?

David Guetta podržava projekat

Mediji bliski vlasti u Srbiji su, dobrano i očekivano, stali u odbranu Vučićeve odluke o poklonu. Kažu, niko 25 godina nije imao hrabrosti da reši ovaaj problem i sada je predsednik „stisnuo petlju“. Velika je glupost, vele, to što je srušeni objekat ikada stavljen pod zaštitu. Beograd postaje veliki svetski centar, i ovo je još jedna potvrda toga. Ima tu i nekih zanimljivosti. Recimo, jedan tabloid čije se ime ne spominje bez preke potrebe, bavio se istraživačkim novinarstvom, te je otkrio i na sva zvona obelodanio da je jedan od najpoznatijih di-džejeva sveta David Guetta lajkovao Kušnerovu objavu na kojem se vide hipertrofirane zgradetine koje će nići na mestu Generalštaba. Lajkovanjem je, je li, podržao novi izgled Beograda, pa valjda i samog Vučića. Naravno, niko od režimlija ne spominje brojne kontroverze koje ovaj projekat prati, kao uostalom i mnoge druge velike naprednjačke velike projekte, koje se sprovode potpuno netransparentno i upućuju na koruptivne aktivnosti nebeskih razmera.

Deo opozicione javnosti puca van gola, lopta odlazi iznad tribina. Kukaju kako to baš Amerikanci da dobiju na poklon objekat koji su surovo izbombardovali. Ovo je pucanj u prazno, prvo zbog toga što postoje mnoga važnija prethodna i potonja pitanja, a onda i zbog toga što se ne postižu bilo kakvi politički efekti. Muzej o kojem je reč, a koji će istovremeno podsećati na žrtve bombardovanja i promovisati srpsko-američko prijateljstvo (ako smo dobro razumeli), biće dovoljno patriotski čin za režimsko kontraspinovanje. Osim toga, Kušner je Trampov zet, a Tramp je ovde itekako omiljen, setimo se da je čak i nekadašnji Vučićev šef, a sada poslušni sluga, Vojislav Šešelj nosio majicu sa njegovim likom. Onomad.

Profesor ekonomije na novosadskom univerzitetu Dušan Dobormirov kaže da u medijima sa obe strane Atlatika traje debata da li ovakav projekat opterećuje korupcija i trgovina uticajem. U Srbiji takva dilema, po njemu, ne postoji.

„Posle mnogobrojnih koruptivnih afera aktuelne vlasti, izvesno je da poklanjanje atraktivne lokacije u centru Beograda ima koruptivni element. Uobičajena je praksa na srpskom tržištu da investitor vlasniku parcele plaća najmanje 20% od novoizgrađenih kvadrata, pa bi vrednost parcele na kojoj je planirana investicija koja će kada se završi imati tržišnu vrednost od 500 miliona dolara (po proceni američkog investitora) bila najmanje 100 miliona dolara“, kaže Dobromirov.

I za beogradskog univerzitetskog profesora ekonomije Božu Draškovića, koji je svojevremeno bio član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, nema sumnje šta se sve iza projekta krije. Sporno je, pod jedan, to što se stvar odvija potpuno netransparentno, što se izbegavaju sve procedure i tenderi. Sve to ukazuje na moguću veliku korupciju. Kaže, ovde se radi i o specifičnoj političkoj korupciji. Ovaj slučaj, po njemu, pokazuje i da se Srbija nalazi u neokolonijalnom položaju, i pored svih režimskih busanja u patriotske grudi. Drašković nema nikakve sumnje da je odluku o ovom projektu doneo lično Vučić i da će on snositi i najveću odgovornost za njega. Na kraju, odluku o projektu donosi vlada koja je u tehničkom mandatu, što je takođe u najmanju ruku problematično.

„Vučić sve velike odluke sam donosi, a njegovi poslušnici ih sprovode. Kada je Generalštab u pitanju, to radi Goran Vesić, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Izgleda da je Srbije prebogata zemlja kada može da poklanja izuzetno vredne resurse kao što je gradsko građevinsko zemljište. Ovo nije prvi put. Setimo se samo da su, izmenama Zakona o planiranju i gradnji, stotine hektara vrednog građevinskog zemljišta bez ikakve naknade prenete u ruke vlasnicima bivših društvenih firmi koje su posle privatizacije namerno uništene“, kaže Drašković.

Politička korupcija

Drašković ističe da je za kompleks Generalštaba prethodno morao da bude raspisan tender, koji bi sadržavao procenu vrednosti objekta i zemljišta, a prethodno je naravno trebalo skinuti, u odgovarajućoj proceduri, zaštitu. Tender bi morao da sadrži i šta će se na tom prostoru nalaziti, a to bi bilo određeno u širokoj i transparentoj raspravi. Pa onda, ko da više novaca. Ali, ništa od toga.

„Činjenica da se vredan resurs daje zetu bivšeg predsednika SAD-a i sadašnjem kandidatu za Belu kuću Donalda Trampa – ukazuje na dimenziju političke korupcije. To, opet, govori u kojoj meri je Vučićeva vlast Srbiju dovela u neokolonijalni položaj. Neko spolja određuje lokalnom vođi da nešto treba da da, čak i džabe, a ovaj to mora učiniti, očekujući političku kontrauslugu. Mi smo prepustili gro ključnih resursa strancima. Srbija ne vlada ni bankarskim sektorom, ni industrijskom proizvodnjom i preradom, ni drugim resursima, uključujući i prirodna bogatstva. Sve to, doduše, nije uradila samo ova vlast“, kaže Drašković.

Podseća da je i ranije bilo slučajeva trgovine ili poklanjanja vredne imovine radi političkih kontrausluga. Navodi slučaj, po državu veoma nepovoljne, prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromu, kroz direktne dogovore, bez tendera. Kao, Rusija će zauzvrat sprečiti priznavanje Kosova. „Kada jednom počnete da trgujete principima, onda politika više ne postoji“, kaže Drašković.

Dobromirov kaže da je tačno da problem Generalpštaba postoji 25 godina i da do sada nije pronađen način da se on reši.

„Pokloniti lokaciju vrednu bar 100 miliona dolara jeste inovativan način rešavanja ovog problema i mnogo je brže i jednostavnije nego raspisivati javne tendere sa precizno definisanim uslovima i transparentnom procedurom. Kako investitor najavljuje, realizacija ove investicije doneće lokalnoj zajednici poboljšanje kvaliteta života i ponuditi nove sadržaje. Kako je pored hotela i stambenih jedinica predviđen i muzej u okviru kompleksa, prigodno bi bilo da i Beograd dobije muzej korupcije. Ostali efekti ovakve investicije na kvalitet života u Beogradu ne obećavaju“, kaže Dobromirov.

On ukazuje na još neke probleme. Beograd, naime, tradicionalno ima problem sa organizacijom saobraćaja, čemu doprinosi i nedovoljno uređen javni prevoz. Realizacija velikog građevinskog projekta u centru grada, u najprometnijoj ulici, izazvaće saobraćajni kolaps tokom višegodišnjeg trajanja radova.

„Isto tako, građevinski objekat predviđene veličine zahteva ozbiljne infrastrukturne pripreme i instalacije. I konačno, projekat će imati negativan uticaj na domaće investitore zbog određene vrste nefer tržišne utakmice. Domaće firme koje kao investitori grade objekte moraju vlasnicima parcela platiti (u novcu ili u kvadratnim metrima) za lokaciju pa se ovako dovode u neravnopravan položaj. To može izazvati poremećaje na tržištu nekretnina i može prouzrokovati da neki objekti ostanu nezavršeni a kupci stanova u tim objektima oštećeni“, kaže Dobromirov.

Da li će neko odgovarati?

Drašković kaže da mnoge stvari koje čini sadašnja vlast kada je reč o velikim projektima mogu biti predmet krivičnog gonjenja. Ne možete, međutim, naknadno izmeniti odluke koje su donete. Ako je došlo do posledica tih odluka, ne možete stvar vratiti na pređašnje stanje, kaže.

„Ako ništa, doći ćete u sukob sa međunarodnim pravom i sporove ćete izgubiti. Ali, mehanizam odlučivanja, i šteta koja je naneta državnoj imovini – mogu biti predmet krivičnog gonjenja. Oni koji su kršili procedure, donosili štetne odluke i napravili materijalnu štetu državi mogu i treba da odgovaraju. I to u krajnje objektivnom sudskom postupku“, kaže Drašković.

Po njemu, opozicija treba da pošalje još jednu važnu poruku i građanima, i vlastima, i investitorima.

„Opozicija treba jasno i glasno da kaže da će, po promeni vlasti, doći i do promene poreskog sistema, kojima će oni koji su imovinu dobili na vantržišni način, bez konkurencije, u aranžmanima sa vlastima – biti rigorozno oporezovani. Plaćaće veći porez jer su nešto dobili na poklon. Takva poruka je potrebna kao upozorenje onima kojim ulaze u ovakve aranžmane sa vlastima“, kaže Drašković.