Nastava historije: Devedesete djeluju bliže nego što zaista jesu

Obrazovanje može i treba da ima veliku ulogu u izgradnji i održanju mira, kaže dr. Rodoljub Jovanović, nezavisni istraživač.

Stereotipi i predrasude najčešće javljaju kada nemamo dovoljno informacija o drugoj grupi, ukazuje Jovanović (EPA)

„Etnonacionalistički narativi su veoma opasni, naročito kada ih prepoznajemo u školskim planovima i programima za nastavu istorije. Nastava istorije, kao i nastava drugih predmeta, je nešto čemu učenici ipak veruju i očekuju da tamo saznaju istorijske činjenice kao i da imaju prostora da kritički otvore neka teška pitanja. Ako im umesto toga ponudimo etnonacionalistički narativ koji se uz to zasniva na prećutkivanju određenih činjenica, propuštamo šansu da već tu krenemo u izgradnju mira“, kaže dr. Rodoljub Jovanović, nezavisni istraživač koji proučava načine na koje se postkonfliktna društva nose sa posljedicama konflikata kao i izgradnju mira. Završio je osnovne studije psihologije na Univerzitetu u Beogradu, master političkih nauka na Univerzitetu u Bologni (Italija), a doktorat iz oblasti ljudskih prava odbranio u Španiji.

Prema njegovim riječima, među svim državama koje su nastale raspadom Jugoslavije, a posebno onima u kojima je taj raspad bio popraćen političkim nasiljem, postoje ogromne razlike, ali se mogu naći i sličnosti u odnosu prema ratnim ‘90-im.

Većina nastavnih planova i programa, pa samim tim i većina udžbenika prati sličnu matricu, kaže dr. Rodoljub Jovanović (Ustupljeno Al Jazeeri)

„U svim zemljama se, u manjoj ili većoj meri, etnonacionalistička politika karakteristična za devedesete upotrebljava u dnevno-političke svrhe kada god je to potrebno onima koji se bore za naše glasove i nažalost izgleda da je to i dalje najlakši način da se dobije podrška glasača u regionu. Što se tiče nastave istorije, što je tema kojom se bavim, ona u svim zemljama pati od sličnih problema. Nastavni planovi i programi za nastavu istorije, kao i udžbenici koji se pišu na osnovu, njih sadrže narative koji su veoma slični dominantnom narativu u društvu. To su jednostrani, etnocentrični narativi koji često iskrivljuju činjenice kako bi se one uklopile u sliku koju svako od društava želi da ima o sebi. Ovakve zloupotrebe čine da devedesete deluju bliže nego što zaista jesu“, dodaje sagovornik.

Nastavlja da sa jedne strane, selektivni, jednostrani narativi nose sa sobom opasnost jer često predstavljaju druge grupe na negativan način te samim tim negativno utiču na procese izgradnje mira.

„Sa druge strane, samo pomirenje kao koncept implicira vraćanje na neke harmonične odnose koji su postojali pre ratova i mislim da je to velika zamka. Baveći se obrazovanjem i pričajući sa mladima, vi ste zapravo svesni kojom brzinom dolaze nove generacije. Mladi često ne žele da prihvate teret prošlosti koji im mi na neki način ovim konceptom pomirenja namećemo i kažu ‘mi se nismo ni svađali, zašto da se mirimo’. Verujem da svi zajedno treba da radimo na građenju novih odnosa koji će uključivati poštovanje sećanja na sve žrtve ratova kao i nove načine povezivanja i saradnje, za koje verujem da mladima nisu strani.“

Pristup teškim temama

Nadalje, govori da se stereotipi i predrasude najčešće javljaju kada nemamo dovoljno informacija o drugoj grupi.

Zbog toga je najbolja preporuka upoznavanje članova drugih etničkih grupa, putovanje u druge zemlje Balkana, učenje o onome o čemu ne znamo dovoljno. Na taj način ćemo najlakše razbiti predrasude i stereotipe koje imamo o drugima“, kaže Jovanović.

Ne krije da bi upravo rušenje stereotipa i predrasuda trebalo biti jedna od uloga obrazovanja.

„Kada se radi o ulozi obrazovanja u procesu pomirenja, verujem da obrazovanje može i treba da ima veliku ulogu u izgradnji i održanju mira. Ukoliko kao društva smatramo da nasilje nije dobar način za rešavanje konflikata, treba da uložimo u obrazovanje koje će tu poruku da prenese najmlađim članovima društva i da ih nauči da takav mir kontinuirano nadograđuju i čuvaju. Nastava istorije može da ima veliki uticaj na pomirenje, ali samo ukoliko se bazira na kritičkom promatranju teških tema kao što su ratovi ‘90-ih“, kaže sagovornik.

Otkriva kako je istraživanje objavljeno 2020. godine pokazalo da većina nastavnika u regionu smatra ratove ‘90-ih kao najtežu temu za predavanje.

„Za početak, većina nastavnika tokom svojih studija, a ni tokom profesionalnog usavršavanja, nema mnogo prilike da nauči kako o samim ratovima tako i o pristupu teškim temama u učionici. Zbog toga je donekle logično da većina nastavnika i dalje zaobilazi ovu temu koliko je to moguće. Veliki deo onih koji ovu temu ipak obrade, učenicima prezentuje jednostrane, etnocentrične narative. Onaj manji deo koji se potrudi da ovu temu obradi kritički, uz dekonstrukciju etnonacionalističkih narativa, uzimajući u obzir perspektive različitih grupa, itd. susreće se sa različitim izazovima.“

Kritičko posmatranje ratova

Prema njegovim riječima, kada se radi o ovoj temi, za razliku od većine drugih, učenici dolaze na čas sa mnogo predubjeđenja i informacija koje su često netačne i nepotvrđene.

„Učenici ovakve informacije dobijaju u porodici, putem tradicionalnih medija ali sve više i putem društvenih mreža gde postoji nemali broj kanala koji se bave istorijom, a posebno ratovima ‘90-ih. Ovo u velikoj meri otežava posao nastavnika, jer su dominantni narativi dostupni u ovim izvorima najčešće u suprotnosti sa onim što su istorijski utvrđene činjenice“, kaže Jovanović.

Kada se radi o nastavi historije o ratovima ‘90-ih, kaže da su tu „standardi“ jasni i da su veoma slični u svim postjugoslovenskim zemljama.

„Većina nastavnih planova i programa, pa samim tim i većina udžbenika prati sličnu matricu. Tu se najčešće selektivno predstavljaju istorijske činjenice kako bi se kreirala slika u kojoj smo ‘mi’ (koji god bili) nevine žrtve ratova za razliku od ‘drugih’ (koji god bili) koji su činili zločine. ‘Mi’ smo oni koji su imali opravdane ciljeve, dok su ‘drugi’ delovali u skladu sa svojim nelegitimnim težnjama itd. Ovakvi narativi najčešće kreiraju pozitivnu sliku o sopstvenoj grupi, ali su u suprotnosti sa kritičkim promatranjem ratova i najčešće ne sadrže neke ključne informacije koje bi učenicima pomogle da razumeju uzroke, tok i posledice ovih ratova. Rezultat su generacije mladih koji znaju veoma malo o ratovima, a još manje o zločinima koje su počinili pripadnici njihove etničke grupe“, kaže sagovornik.

Na kraju primjećuje da su mladi otvoreni za izgradnju dobrosusjedskih odnosa i mirne budućnosti.

„Ono što je za mene ključno pitanje je šta im mi nudimo kroz obrazovni sistem. Ukoliko smatramo da su demokratija, ljudska prava i izgradnja mira vrednosti koje želimo da negujemo, moramo da ih ugradimo u obrazovne procese. Verujem da bismo time mogli da započnemo pozitivnu promenu koja bi dala svoje rezultate na duge staze.“

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada