Enis Ugljić, čuvar uspomena koji nas vraća na trag lijepe prošlosti

Grandiozan i u graditeljskom smislu impozantan svet u kojem živimo, kao da stoji nasuprot prave mere čoveka. Izvan betona i sjaja neonskih reklama obitavaju neobični ljudi koji svojim radom usporavaju tempo, donose mir i vraćaju nas na trag lepe prošlosti. Jedan od tih čuvara uspomena je i Enis Ugljić iz Novog Pazara.

Kao kontrast današnjici kreirao je svet u kojem brižljivo sakuplja retke i stare predmete, kovanice, mape, dečije igračke, knjige. Ujedno izučava maketarstvo i pravi minijaturne predmete od kartona i drveta vodeći računa o detaljima poput dizajna tapeta, pokućstva i osvetljenja.

Deo kreativnog puta Enisa Ugljića je sabran u stihovima. Objavio je knjigu Gram poezije.

Pojedinosti o svom neobičnom hobiju i kolekcionarstvu Ugljić je ispričao na putu iz rodnog Novog Pazara ka Kosovskoj Mitrovici u kojoj je zaposlen.

• Kolekcionar ste neobičnih predmeta, kao i minijaturnih oldtajmera. Kada ste počeli da pravite svoju kolekciju i od kuda interesovanje za ovaj hobi?

– Počeo sam sa sakupljanjem antikviteta od svoje osamnaeste godine. Prvo što sam kupio jeste kovani novac iz Rimskog i Osmanskog carstva. Od tada pa do danas nisam prestao da sakupljam antikvitete kao i metalne modele oldtajmera u raznim razmerama, pre svega 1:43, to jest manji modeli, 1:24 srednji i 1:18 malo veći modeli. Ono što me je inspirisalo da sakupljam antikvitete jeste činjenica da su to predmeti koji se više ne proizvode, samim tim se retko nalaze, takođe pomisao na to gde su sve ti predmeti bili, ko ih je koristio, kao i moja želja da ih koncentrisem na jedno mesto kako bi sledeće generacije mogle da kroz antikvitete shvate kako smo došli do ovoga što danas imamo.

• Znate li koliko eksponata imate?

– Što se tiče moje biblioteke tačno znam da trenutno imam 461 knjigu iz različitih oblasti, o antikvitetima još nisam napravio zapisnik, jer sam ih tek pre nekoliko meseci smestio u jednu sobu i taj proces preuređivanja sobe još traje.

• Koji je najneobičniji predmet koji posedujete?

– Žao mi je da izdvojim jedan, stoga pomenuću nekoliko. Imam veliki fotoaparat koji je star oko sto godina, napravljen je od kože, drva i metala. Tu je i knjiga iz matematike ručno pisana u Solunu na starom osmanskom jeziku iz 1869. godine, takođe imam koplje iz rimskog perioda. Tu je i lep ručno rađen “mangal” star preko sto godina. Njegovo mesto je nekada bilo u centru sobe, njegova funkcija bila je da greje sobu kao i da se tu na žaru skuva kafa. Moram da pomenem i meni drag dečiji auto na pedale “Moskvič” iz 1980-ih godina koji sam kao dete sa uživanjem vozio, a sada ga voze moja deca. Ima još puno zanimljivih predmeta, ali prestaću ovde.

• Kako procenjujete vrednost i originalnost antikviteta?

– Kada sam počeo da sakupljam antikvitete bio sam totalni laik. U međuvremenu sam stekao neka znanja pa i to kako se vrši procena vrednosti. Starost, originalnost predmeta kao i to koliko je predmet redak to jest da li se radi o raritetu ili se može lako nabaviti, sve te osobine utiču na cenu. Na tržištu postoje i mnoge kopije, posebno u oblasti numizmatike – kovanica, ali postoje katalozi koji pomažu u tome da se odredi period kada je kovanica nastala, kao i to da li je originalna ili je falsifikat, to jest replika.

• Gde obično nalazite sve te neobične predmete?

– Antikvitete sam nekada kupovao u radnjama gde se oni prodaju, eventualno na pijacama, međutim u poslednjih nekoliko godina ih uglavnom kupujem preko raznih stranica na internetu koje se time bave. Naravno kad god odem u neki drugi grad ili državu, svratim u radnje koje se bave prodajom antikviteta. Što se tiče cena, najjeftiniji su u Severnoj Makedoniji, dok su u ostalim državama u regionu cene poprilično slične. Moj utisak je da ih u Srbiji ipak ima najviše, posebno u Vojvodini gde sam kupio nekoliko bicikala starih oko sedamdeset-osamdeset godina.

• Šta kaže Vaša porodica o životu u kući koja podseća na muzej prepun fantastičnih eksponata?

– Da budem iskren, supruga je na početku bila skeptična jer sam prema njenom mišljenju preterao sa antikvitetima.. Danas kada sam ih lepo rasporedio i izložio u jednoj sobi, sada ih je i ona nekako zavolela, posebno joj je milo kada dođu gosti i povede ih do te sobe. Što se dece tiče, oni su od rođenja okruženi antikvitetima. Posebno mi je milo što su sve vreme pažljivi i nikada nisam morao da ih čuvam da ih slučajno ne pokvare. Tako da verujem da i oni gaje ljubav prema antikvitetima, jer su to spontano usvojili od mene.

• Bavite se i maketarstvom. Kakve makete pravite?

– Kao mali sam pravio makete i prestao. Međutim tokom pandemije sam nastavio sa radom na jednoj davno započetoj maketi, a onda napravio još nekoliko. Izdvojio bih kuću u starom nemačkom stilu, zgradu za vatrogasce, kao i muzej automobila koji sam napravio.

• Šta je potrebno da ima dobar maketar?

– Pre svega ideju kao i da savlada razne tehnike, veoma su bitne i radnje koje prodaju razne minijaturne delove koje koriste maketari kao i arhitekte. Kod nas ipak nema dovoljno izbora što se tih stvari tiče. Vreme je takođe bitan faktor. Uzeću za primer maketu za koju mi je trebalo nekoliko meseci rada i drugu za koju mi je bilo potrebno dva dana. Tako da neke makete zahtevaju više a neke manje truda i vremena.

• Od kojih materijala pravite minijature?

– Uglavnom od kartona i drveta. Uvek se trudim da maketa deluje što originalnije, prirodnije. Mislim da je to jedna od najbitnijih stvari kod makete.

• Koji je najzahtevniji predmet koji ste napravili?

– Kućica u starom nemačkom stilu je bila bas zahtevna, pre svega zbog fasade, kao i enterijera, s obzirom da sam u potpunosti preuredio sobe i na prizemnom i na prvom spratu. Takođe kućica ima svoje osvetljenje koje preko adaptera radi na struju.

• Kako ljudi u Novom Pazaru reaguju na Vaše neobične hobije?

– Pre svega moji gosti su ti koji izraze želju da vide antikvitete, makete, kao i oldtajmer bicikla. Sve ljude bih podelio na dve vrste: one koje generalno ne impresioniraju takve stvari, koji su u manjini, kao i one koji sa merakom gledaju i analiziraju skoro svaki predmet. Razumem i jedne i druge.

• Postoji li maketarska, odnosno kolekcionarska scena u Novom Pazaru?

– U Novom Pazaru ne baš. Znam za još jednog prijatelja koji je napravio prelepu maketu pazarske Kule motrilje “Bedem” i to od kamena.. To je baš zahtevan posao, maketa izgleda originalno, prelepo. Takođe imam prijatelja u Beogradu, Saleta Ivanovića koji se bavi tim poslom ozbiljnije. On poznaje razne tehnike tako da radi za firme i kompanije, čak je napravio i nekoliko maketa dinosaurusa za jedan od Dino Parkova. Pratim nekoliko Facebook stranica gde maketari iz celog sveta objavljuju svoje radove. Primetio sam da pre svega u Poljskoj postoji dosta muzeja gde su izložene minijature, odnosno makete. U Nemačkoj sam 2004. godine u Nirnbergu posetio muzej minijatura. Fasciniran sam bio celim jednim malim gradom gde se čak i vozovi kreću, semafori rade itd.

• Ne mogu, a da Vas ne pitam i o Kosovskoj Mitrovici, s obzirom da dosta vremena provodite u tom gradu. Kakav je život tamošnjeg stanovništva, posebno kada je reč o kulturnom segmentu?

– Od 1999. Mitrovicu na srpski (severni) i albanski (južni) deo deli reka Ibar. U oba dela ima kulturnih dešavanja, iskreno u severnom delu nešto manje. Lično sam nakon 2000. godine bio deo kulturnih dešavanja gde su učestvovali zajedno Albanci, Srbi, Bošnjaci, Turci itd. Pre svega mislim na izložbe slika, poeziju itd. Nadam se da će balkanski narodi poučeni bliskom prošlošću odabrati mir i saradnju. Život je previše kratak da bi ga proveli drugačije.